„Хитлера није било могуће зауставити мирним протестима, Стаљина није било могуће обуздати само речима”, изјавио је пре десетак дана генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг у узалудном покушају да чланице западног војног савеза убеди у неопходност већих издатака за пројекте заједничке безбедности. Неодмерена изјава узбуркала је јавност како у Русији тако и у Столтенберговој домовини Норвешкој, која је управо захваљујући совјетским јединицама октобра 1944. избављена из канџи немачких нациста.

Генсек алијансе је можда спонтано реаговао на податак који су ових дана изнели истраживачи јавног мњења, а према којима је позитивни рејтинг Јосифа Висарионовича Џугашвилија у Русији у сталном порасту. Већ је прешао границу од 50 одсто, и то не само међу онима који подржавају Комунистичку партију РФ.

Стаљин (1878–1953) остаје историјска личност око чијег деловања се и дан-данас ломе копља. Дилема која и данас мучи многе је: да ли је, историјски гледано, важнија била његова улога у сламању Хитлерове нацистичке Немачке, или креирање репресивног система по којем је више од три деценије функционисала совјетска држава.

У првом случају дилеме нема: Совјети су, практично, на својим леђима изнели сву тежину рата у Европи. Изгубили су око 8.600.000 војника док се број страдалих цивила пење на чак 16 милиона. Европски део земље у огромној мери је девастиран…

Са друге стране, током чувених „стаљинистичких чистки”, у периоду од 1936. до 1938. године, нестало је према различитим подацима између 700.000 и 2.500.000 житеља совјетске државе. Безмало као у неком великом рату. Па ипак, истраживање „Левада центра” казује да став о неоправданости људских жртава током овог мрачног периода бива све мање заступљен. Још 2008. број Руса који су чврсто стајали иза осуде „стаљинизма” износио је 60 одсто, да би у марту ове године спао на 45 процената.

Треба поменути и да позитивна мишљења о Стаљину највише заступају млади Руси, између 18 и 24 године старости. Једно прошлогодишње истраживање показало је да скоро половина испитаника из те категорије никада није ни слушала о политичким репресијама из Стаљинових времена. Штавише, Јосиф Висарионович се доживљава као заштитник угњетаваних и неко ко симболизује праведност. Тај став представљен је као супротност свему што се дешава у данашњој Русији.

Аналитичари су склони да ово ново размишљање Руса у великој мери објасне приликама у којима евро-азијски џин функционише од почетка овог века, тачније од доласка Владимира Путина у Кремљ. Од момента распада СССР-а 1991, за земљу је почео изузетно тежак период. Главни конкурент – САД – себи је у потпуности присвојио улогу светског лидера, што се негативно одразило не само на статус Русије, на њен економски и војни потенцијал, већ и на опште друштвене прилике у земљи. Доласком Путина ствари су почеле из корена да се мењају, и у безмало две деценије успостављена је чврста државна структура, Русија се пуним капацитетом вратила на светску позорницу. Ону на којој је играла кључну улогу и у периоду Стаљинизма.

У међувремену, гроб Јосифа Стаљина и даље опстаје на Црвеном тргу у центру Москве.