недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:56
РЕАГОВАЊЕ

Тешко до тачног броја јасеновачких жртава

Аутор: Ненад Лајбеншпергерпетак, 26.04.2019. у 18:00
Логорашки воз (Фото Р. Крстинић)

Осврнуо бих се на неколико ствари изнетих у тексту Славице Гароње Радованац насловљеном „Колико је било жртава у Јасеновцу” (објављеном 17. априла). Професорка Гароња Радованац скренула је пажњу на изнети број јасеновачких жртава током промоције књиге „Јасеновац” Иве Голдштајна (а који је наведен и у самој књизи) и изразила бојазан да ће та бројка бити прихваћена и од српске јавности, а затим изнела и своја размишљања на основу чега би тај број требало да је већи и како се он може и израчунати. Проблем са утврђивањем броја јасеновачких жртава постоји од тренутка ослобађања логора, па до данас, и један је од највећих проблема који су постојали, како у некадашњој Југославији, тако и на постјугословенском простору (посебно у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини). Број од нешто више од 83.000 поименичних жртава, који износи Спомен-подручје Јасеновац (а који преноси Иво Голдштајн), и број од око 89.000 поименичних жртава до којег је дошао Музеј жртава геноцида, свакако представља најмањи могући број жртава. 
Колико је тај број већи, заиста је тешко рећи. Антун Милетић у својим књигама и текстовима (насталим након заиста опсежних истраживања) претпоставио је да укупан број јасеновачких жртава вероватно не би ишао преко 146.000. Притом, он је у обзир узео и страдале који су одмах по доласку до Јасеновца пребацивани у Доњу Градину на погубљење, а да нису ни ушли у логор (а о чијим је транспортима пронашао податке). Услед недостатка извора, заиста ће се тешко утврдити колико је број жртава заиста већи од најмањег могућег броја који доносе спискови поименичних жртава. 
Професорка Гароња Радованац се пита и зашто се не могу упоредити спискови становништва пре рата и после рата, како би се добио број жртава. Ова метода не може дати резултате пошто је последњи предратни попис извршен 1931. године, а први поратни 1948. године. Односно, не постоје пописи непосредно пре рата који би рекли колико је у Југославији, и појединим њеним деловима, уопште било становника 1941. године. 
У тексту је поменуто да је на промоцији један господин из публике изнео податак да су преживели становници из села у западној Славонији сами након рата организовали пописивање жртава рата. Пошто сам и сам присуствовао тој промоцији, у мом сећању је остало да је тај господин поменуо да је његова мајка радила тај посао као државна службеница у свом месту, а не да су се сами становници организовали. Чињеница је да су, још док је рат трајао, на ослобођеним територијама започета пописивања жртава рата, и да је то настављено и у годинама после рата. У тим тренуцима, пописивање жртава рата на територији целе Југославије врши се у оквиру две државне акције – једна су активности Државне комисије за ратну штету, а друга активности Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
Податке о ратној штети и жртвама рата за првопоменуту Комисију прикупљали су и народни одбори. Претпостављам да је мајка поменутог господина учествовала у пописивању жртава као службеник Народног одбора свог места. Подаци до којих су ове комисије дошле, рачунајући и попуњене анкетне обрасце, формуларе и израђене картоне са именима жртава, након завршетка рада поменутих комисија предати су на чување надлежним архивима. Тако се ти подаци за Београд могу наћи у архивским фондовима Историјског архива Београда. Укупан број жртава до којих су дошле ове комисије никада није јавно објављен пошто је био знатно мањи од званичног броја који је износила југословенска власт (1.706.000). 
На основу сачуваних формулара ових пописа и сачуваних попуњених формулара пописа из 1964. године могао би донекле да се реконструише, опет најмањи могући, број југословенских жртава. То није посао који може урадити један или неколико историчара или истраживача, већ би то морала да буде добро организована акција од стране државе, уз обезбеђено вишегодишње финансирање и ангажман већег броја људи.

Историчар

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари16
a69e4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Savan
Problem je u nemaru i ljenosti (mentalitetu) ,a i nedostatku potrebnog patriotizma da se istraze najveci genocid pocinjen nad Srbima u drugom svetskom ratu.
Стеван Марковић - Париз
(2) Ми данас знамо, а то је непобитна чињеница, да је пораст становништва од 1921. до 1991. био ЛИНЕАРАН (!), тј. на сваких 10 година, износио око 2 милиона. Кад имамо попис из 1931. може се предвидети колико је становника требало "очекивати" 1941 и 1945, а такође и управо на попису 1948 (укључујући Истру од 1945. године) и смањени број на том попису би морао одговарати стварним демографским губицима 1941-1945. Попис из 1948. даје цифру која је МАЊА за бар 2.3 - 2.5 милиона од "очекиване" цифре. Ако је тоталан број демографских жртава у Југославији у 2. св. рату био бар 2.3 - 2.5. милиона, онда је на територији НДХ - а то су те жртве усташких злочина о којима постоји непрестана полемика - морало бити бар око 600.000 од усташа убијених (углавном) Срба.
Стеван Марковић - Париз
(1) Математичар Владета Вучковић, кога сам срео 1991 у Паризу, је одмах после 2. св. рата израчунао - проценио, да су демографски губитци (значи недостатак становништва проузрокован ратом, дакле убијени, погинули, нерођени и сл) били око 1.7 милиона. То је државна власт протумачила као директне жртве рата. Касније, тотални демографски губитци за целу Југославију били су опет "слободно" процењени на 1.9 милиона (Жерјавић, Кочовић) и то је био узрок вероватно погрешних процена броја усташких жртава у Јасеновцу и Независне Државе Хрватске - НДХ.
Popivic M.
Pa,prema nasim izvorima u IIWW je kod nas poginulo oko 1,8 miliona ljudi, prema UK izvorima oko 1,4 miliona a prema izvirima nemackih istoricara 1,2 miliona. Neka su recimo Nemci u pravu - 1,2 miliona. Hajde sada da vidimo koliko bi tu moglo biti Srba a koliko ostalih, onih nemackih doceklija i djuvegija. Nije ispod milion Srba. Ne, naravno, u Jasenovcu vec u drzavi zlocincu, NDH.
И новокомпонована историја шаље поуке
Загребачка "Мала школска енциклопедија" штампана 60-тих година у СФРЈ каже да је било око 700000 жртава у Јасеновачком логору. Баш нешто размишљам због чега би ондашњи "носиоци" братства и јединства имали разлога да тај ужасни број преувеличавају. Чини ми се да су много више имали потребу да га умање. Нажалост, цену пристанка на вишедеценијску трулу заједницу са својим џелатима у име "светле будућности" Срби ће још врло дуго скупо плаћати на разноразне начине.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља