недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:13
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Мобилни клинци

Отуђени од спољног света, другара, неба, сунца, кише и ветра пронашли су нови универзум кроз који лебде, гледајући у екране паметних телефона, таблета или рачунара
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 14.04.2019. у 21:00

Данашња деца прво науче да играју компјутерске игрице, а тек онда се, евентуално, попну на дрво. Зато, док не одрасту, тешко разликују трешњу од лубенице. Уместо да трче по пољима цвећа и ливада, што би рекао покојни песник Добрица Ерић, или да играју фудбал и баскет на теренима између сивих солитера, детињство проводе сами у собама. Отуђени од спољног света, другара, неба, сунца и ветра пронашли су нови универзум кроз који лебде, гледајући у екране паметних телефона, таблета или рачунара.

Тако се улази у виртуелну реалност, мада је далеко упечатљивије, ако се трагање за правом истином преведе у сферу филма, у „Матрикс”. Тамо где владају задивљујући прелази између различитих стварности: у оном, безначајном, који се води на свежем ваздуху или у учионици и другом, далеко стварнијем, који се живи у собама уз мобилни суперапарат који се већ претвара у природни продужетак прстију. Деца ће ускоро читати о Петру Пану који се пење с нивоа на ниво игрице о земљи Недођији, док га, уместо у сновима, по екрану јури зли капетан који, уместо куке, користи Самсунг галакси.

Да ли се пре неколико дана несрећни дванаестогодишњи дечак с Новог Београда убио скочивши са 7. спрата јер му је мајка забранила да игра компјутерске игрице? Ко зна, трагедија је исувише велика да бисмо олако доносили закључке, али се помиње да је дечак играо једну од најпопуларнијих видео-игрица на свету која изазива најтежи облик зависности, попут хероинске. Али, неколико дана раније, деветнаестогодишња девојка из Ниша правила је видео-клипове с друговима на крову стамбене зграде. Тражећи најбољи кадар, како би опчинила своје пратиоце на друштвеним мрежама, она је закорачила у амбис. После неколико секунди била је мртва.

Познајем много тинејџера у мом крају који се пентрају по крововима зграда, како би направили што атрактивнији кадар или видео-запис, а потом га окачили на „Инстаграм”. Када их опоменем да је то што чине опасно по живот, они ми се смеју као бићу из пећинског доба. Иако нисам грађен као диносаурус, осећам да имам нешто заједничко с том племенитом животињом. Наиме, предосећам да нестајем у информатичком леденом добу новог тоталитаризма. Прво, мозак нам је истог обима, дакле, скромних размера. Друга сличност с диносаурусима јесте та да осећам ледени дах смрти у том бесмисленом и бескрајном сајбер космосу, где би Гогоља прогласили неталентованим, Чехова стерилним, а Пруста преопширним.

Дечје поимање реалности, дакле, нису ивице крова, већ имагинарни свет нових технологија у којима лебде. Тај свет не познаје силу гравитације, већ нуди опсену глобалне популарности. Због тога је млада Нишлијка погинула. У тих неколико секунди, она није ходала пажљиво, већ је закорачила у паралелни, виртуелни космос који се не поклапа с димензијама крова, на ком су се играла наша деца. То је пошаст новог света.

Драган Стојановић

У америчком Гранд кањону погинуло је више од 50 младих особа. Правили су селфије, несвесни да иду по танкој линији живота и смрти. Верујући у бесмртност на друштвеним мрежама и сабирајући лајкове, завршили су у провалији, хипнотисани бесмисленом популарношћу и бројем пратилаца. Величанствену архитектуру природе нису посматрали својим очима, како би чудесне пејзаже заувек ускладиштили у својим успоменама. Они су тежили ка нечем другом. Да те слике ускладиште у меморије мобилних апарата тек неколико секунди, а да их затим поделе са својим следбеницима сајбер света. У новој стварности, људски контакт постао је субверзија.

Посматрам дечурлију којима очи сијају као дисплеји паметних мобилних телефона и чији су прсти, у еволутивном хај-тек процесу, постали непропорционално дугачки у односу на шаке због куцкања тупавих ес-ем-есова, лајкова и ко зна чега још те ће, можда, већ у наредној генерацији, постати наша мала, слатка чудовишта.

Пијуцкају сокиће једни поред других у кафићима, међусобно су удаљени светлосним годинама. И кад се додирну бораве у различитим хемисферама. Уместо да разговарају, седећи за истим столом, шаљу поруке. Хипнотички пут ка апокалиптичној виртуелној реалности јесте пут без повратка. Ако неко ипак успе да се врати назад, нећемо га препознати. Ко још озбиљно разговара с роботима?

Како да допремо до наше деце и вратимо их на спортске терене или их попнемо на дрво? Дуго нисам видео девојчице које играју ластиш или мусаве дечаке како играју баскет по киши.

Док трчимо од посла до посла, срећни што га уопште имамо, не обраћамо пажњу на клинце и препуштамо их моћним уређајима који их васпитавају уместо нас. Ускоро ће их помазити по глави и пољубити пред спавање.

Због тога треба анализирати шта раде богати Американци, они који су створили нови информатички свет и вештачку интелигенцију која је већ преузела власт над изгубљеним душама. У најскупљим приватним школама деца се играју коцкама, а забрањена је употреба технологија, пише „Њујорк тајмс”.

Нова каста супербогаташа ствара наследнике који се враћају у реалност, док милиони сиромашних и њихови наследници, наша деца, постају зависници виртуелне диктатуре. Наиме, не смеју да се окрену око себе, како би осетили сунце и ветар, јер ће им све коначно постати јасно. Зато им се не дозвољава да скрену поглед с екрана! 


Коментари15
84009
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marija
Deca apsolutno nisu kriva, kao neko ko je tek dosao na svet, duznost je onih koji su bili ovde pre njih da im pokazu sve mogucnosti koje vec postoje. Znaci opet dodje do roditelja, jer bi trebali da organizuju vreme svome detetu, ok su igrice i virtualni svet, ali im treba pokazati da postoji i Kosutnjak, i bazeni i parkovi i bicikli i trcanje, i kafici , mera u svemu. Ali je mnogo lakse zviznuti mu u ruke mobilni i biti ''miran''. A klinci su se uvek tako ponasali, devedestih su se odvajali u grupice zbog muzike, patika, garderobe, ko je sa sela, ko iz grada, to je onaj los deo ljudske prirode -etiketiranje. I svi smo razliciti , neko se ubije zbog lose ocene, nego prezivi Ausvic i uspe da bude srecan. Nije sve tako crno i belo iako bi nama bilo lakse da jeste jer automatski spada odgovornost.
Nomen Nescio
Ма никад нису деца крива, анђели безгрешни...
Препоручујем 12
Boris
Isto su galamili o televizorima kada su se omasovili, pa se tresla gora. Ostvarujemo jake rezultate u matematici i djeca donose medalje. To bi trebalo da budu vijesti, a ne neki pojedinac koji se okliznuo i pao. Takvih je uvijek bilo...
Učiteljica
Miško, deca su se uvek zbog nečeg izopštavala: zbog patika, trenerke, barbike, novca za izlaske.... Pitanje je kako će ko to podneti i koliko će podrške, vaspitanja i jasnih poruka o životnim vrednostima dobijati od roditelja, škole i medija.
Препоручујем 4
Boris
Pa ko je za to kriv, roditelji ili djeca? Ja sam prije 25 godina imao Nike patike od 250 maraka, ali nisam smatrao da sam bolji od svojih drugara. Obrazovanje je sve, pitajte Dositeja, a ne da galamite po novim tehnologijama...
Препоручујем 10
Прикажи још одговора
Barry
Od šestog meseca deca drže monitore u ruci. Kada primetimo da nam dete ima tri godine a slabo govori, loše se orjentiše uopšte ne komunicira sa vršnjacima optužimo MMR vakcinu.
Neko...
Моје дете ускоро пуни 3 године, од рођења не затвара уста, и не силази са висина, пентра се где стигне и успешно балансира на наше дивљење, понекада и падне али се сам и диже, децу обожава и увек жељан дружења (уз нормалан проблем себичности), а уједно повремено користи и "свој" мобилни због којекаквих цртаћа на YT. једни смо од оних родитеља која жели што мање мобилног у рукама, али смо и од ретких који лети кампује на дивљим плажама уживајући у природи, а онда и што више лопте, ролера, санкања. Тако да као неко из ИТ струке, сматрам да мора да се пронађе средина у свему, и да родитељско усмеравање значи све детету !!!
Препоручујем 26
Laza
Pre 40 godina kada sam ja ucio skolu imali smo razne sekcije: folklornu, likovnu, radio-amatersku, a posebno razne sportove ... Tu smo mogli da se igramo, otkrivamo, a usput i naucimo. Niko nas nije gledao popreko sto ne slikamo kao Rembrant, ne plesemo kao Nurejev, ne igramo basket kao Kica i Drazen (Jokic i Doncic moje generacije, prim.aut.), vec se umazemo bojama od glave do pete, promasujemo koš, gazimo se dok plesemo itd. A onda su dosle osamdesete, mom mladjem bratu je taj svet bio zatvoren. Za sportske klubove ti je bila potrebna veza, likovne sekcije su se pretvorile u izlozbe akademskog nivoa, mnoge plesne skole su postale vezbaonice za takmicenja. Igra je zamenjena takmicenjem, a od dece su se ocekivali pehari, diplome, bodovi... To je ubilo igru i deca su trazila neki novi svet, gde ce biti DECA. Tehnologija je tu dosla kao kec na 11, nama je to bio C64/Spectrum, ovim sadasnjim klincima je mobillni. Ali i tu pocinje takmicenje. Dete vise nije dete, vec takmicar od rodjenja!
Sotir Gardačić
Slika i prilika Generacije Z koja se rađa sa pametnim telefonom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља