недеља, 26.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:26
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Политички статисти

Нема странке или покрета који није кренуо у лов на глумце. Као да прети масовна несташица. Шта је о томе знао Бата Живојиновић
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 07.04.2019. у 21:00

То што ће комичар Володимир Зеленски вероватно постати председник Украјине насмејаће све остале, осим њега. Треба само да одради други круг председничких избора, што значи да неће водити никакву кампању, нити ће држати политичке говоре. Неће нудити ни решења о економској кризи, која је толико убедачила Украјинце да су одлучили да се масовно нашале на свој рачун. Актуелни председник Петро Порошенко остао је далеко иза глумца, иако је ангажовао све унутрашње и међународне ресурсе, док се Зеленски забављао на рачун политичке олигархије, испаљујући смешне клипове на друштвеним мрежама.

„Ако вам ништа не обећам, не могу ни да вас разочарам”, поручио је глумац уочи гласања. Зеленски је био поштен пред бирачима, али није пред собом. Јер, ако победи, схватиће како се од лакрдијаша постаје Ричард Трећи.

Фикција је могла да победи стварност и у Србији, далеке 1981. године, када је Слободан Милошевић, сурфујући на новом таласу, као перспективни младић из добре куће, верен девојком из још боље куће, ударен веслом у главу. Шврљао је около, па га је драга подсетила на очување породичних вредности. Сусрет главе с дрветом ремети Слободана Милошевића и он урања у непознати, дивљи свет рокенрола и панка, јурњаве за девојкама и глуварења по ноћним клубовима. Милошевић се ушуњао и под јорган будуће таште, сео на мотор и јурио београдским булеварима без икаквог циља, ослобођен малограђанских ланаца и катанаца, како би то филигрански описао Богољуб Карић.

Разуздани Слободан Милошевић, међутим, пада с мотора. Подразумева се, на главу. У болничком кревету, враћа се тамо где је и почео. У учмалост старог доба. Ово није тајна Милошевићева биографија, већ кратки сиже пророчанског филма „Дечко који обећава”. Слободана је играо генијални Александар Берчек, тада млад и леп. Каква би била Србија да је онакав Слоба из филма, а не оригинални примерак из Пожаревца, водио земљу? Или да је Берчек, уместо што је подржао Слобу, преузео Србију?

Драган Стојановић

Њих двојица сусрешће се, ипак, у нашем филму који смо преживели, али филм није режирао Миша Радивојевић, а сценарио није писао Небојша Пајкић. Глумчина се обећао оном Слоби, предавши своју огромну харизму његовој политици.

До тада обожаван, Берчек је постао омражен код антислобиста, што је судбина свих личности које своју славу и уметнички интегритет делегирају одређеној политици и остају заувек обележени тим уговором о чијим фуснотама би понешто могао да каже угледни др Фауст. Јединствени Берчек је последњих година отишао у самоизолацију. Негде на Фрушкој гори банчи и тихује, зависно од расположења.

Потреба Берчекових колега да се прикључе на мегафон и искажу своје мишљење о политичким и друштвеним преокретима одвлачила их је од глуме. Нико од њих није помислио да су тек унајмљени статисти који треба да сакрију празнину политика коју подржавају својим величинама! И што су рупе веће, траже се веће величине! Нема странке или покрета који није кренуо у лов на глумце. Као да прети масовна несташица! Али управо њихова харизма има политичку употребну вредност и на њима је хоће ли је уновчити, нахранити тиме још више своје сујете или ће заиста чврсто веровати у идеје и лидере које следе.

Ко би, уосталом, феномен масовног егзодуса глумаца у политику објаснио боље од Микија Манојловића. Највећи мистик српске културе изазива толико контроверзи, па Николи Који никако не улази у главу како Мики може да подржава Александра Вучића. Човек с огромним егом, који осуђује уличне протесте и констатује да глумци на крају баладе остају изиграни у политичким играријама, перверзно ужива, навлачећи на себе омразу. Могуће је да је Мики размишљао да ли цитира Молијера или самога себе.

Било би наивно и помислити како Мики цепа по својим колегама са супротне стране политичког позоришног водвиља, мислећи да ће тиме задржати своје име на авиону „Ер Србије”. Зачуђује ме нешто друго. Да авио-компанија већ није названа по њему.

Као што би било више него забавно посматрати Сергеја Трифуновића који долази на власт и путује код Си Ђинпинга, а онда се враћа кући, дочекујући Макрона, па трк код Путина. Наиме, велики глумци никада не освајају власт и зато ни Сергеј нема никакве шансе. То место резервисано је за епизодисте. Није ли највећи од свих, Бата Живојиновић, 2002. године, као кандидат социјалиста, освојио тек 120.000 гласова. Бата је лежерно објаснио да је то још једна његова улога.

Уосталом, Роналд Реган је постао председник Америке, али је био епизодни глумац, с улогама тек нешто запаженијим од коња. Какав апсурд: трећеразредни глумац срушио је совјетску империју. Џон Вејн никада није био шеф Беле куће, иако су читава америчка култура и начин живота створени по лику високог, крупног каубоја незграпног хода, опасаног револвером који усамљен јаше преријом. То је оно што је знао Велимир Бата Живојиновић. Да је Тито, с којим је пушио и трачарио док су заједно гледали вестерне, желео да буде с њим у друштву јер, без обзира на огромну политичку моћ, никада није имао оно што је поседовао глумац. Председник СФРЈ, с кодним именом Валтер, био је свестан да поред њега седи прави Валтер. И да је Тито само епизодиста у историјском спектаклу, док је Бата бесмртан!


Коментари6
c1540
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Branko
Pa sam si, Aleksandre, napisao da prvorazredni glumci, pa i komičari, ne postaju veliki političari! Zato i Volodimir nema šansu da postane predsednik Ukrajine i sastane se sa Vladimirom npr. na Jalti.
Igor
Zelenski je moguci sagovornik Rusije, deo porodice mu zivi u Israelu, oni su i finansirali njegovu kampanju naravno preko FOD. Nije on Sojic kako se predstavlja u TV Reviji, njegov tekst nece biti za zabavni program.
DEJAN GAJIC
Fenomenalan tekst!
Raca Milosavljevic
... sve je ma prodaju ... nazalost ....ima retkih izuzetaka ....
preda
Produhovljni humor. sto je danas retkost.Bravo Aleksandre!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља