недеља, 26.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:42

Само је војска вечна

Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 07.04.2019. у 20:00

Са седамдесет година се и по најстрожим законима о радним односима иде у пензију. Ипак, НАТО не показује намеру да се повуче мада, узевши у обзир његову радну биографију и досад показани професионални учинак, тешко да је могуће с одушевљењем поздравити ту крепкост у позном добу. Олакшање противницима Северноатлантског пакта пружа то што је он, како то већ бива у годинама које је достигао, погођен озбиљном болешћу. Третирање Доналда Трампа као претње по опстанак Алијансе, можда и веће од оне што за њу представљају Кина, све више, и Русија, мање него раније, самопостављена је дијагноза аутоимунолошког обољења. САД су за НАТО увек биле нервни центар, али се он сада, уместо да управља заштитом чланица пакта од спољних опасности, окреће против остатка организма и руши му одбрамбени систем.

Трампова со на руску рану: То је само један од разлога из којих је улазак Трампа у Белу кућу био олакшање за Кремљ. Међутим, држање актуелног председника Америке није ништа друго до заоштравање оне увреде коју је његов претходник Барак Обама нанео властима у Москви када је Русију назвао тек регионалном силом, немоћном да утиче на глобалне прилике. Одонда су Руси анексијом Крима и налажењем савезника међу Европљанима, као и војном интервенцијом у Сирији и јачањем политичких контаката на Блиском истоку, учинили све што су могли не би ли Обамину оцену оповргли као пуку злурадост и голу лаж. Трампово понашање, ипак, говори другачије.

Његова попустљивост према Русији значи само једно: да је он апсолутно, ни војно ни економски, не види као опасност за своју земљу и њен примат у међународним пословима. Кина је очигледно супротан случај и зато Трамп скаче да јој вади очи. Руси му, пак, не изазивају никакву стрепњу јер из америчке перспективе они не могу ништа сем да контролишу сопствено непосредно окружење и да направе понеки проблем на корак ван свог дворишта. За више од тога снаге немају, колико год се љутили и они и Европа јер је такав став Американаца, који је Обама испољавао једва нешто мање грубо него Трамп, ставља на њено место обичног, мрвицу већег полуострва Азије углављеног између ње и другог „правог” континента, Африке, то јест на место региона чија се важност више ни по чему не може упоредити са стратешком тежином Кине.

Интервенција у Авганистану још је једна од оних којима се НАТО није прославио
(Фото: EPA-EFE/Jаlil Rezayee)

Чекати 37 година на прави час: У односу на Африку и Азију, и као стварне области и као синониме за „крвави племенски колоплет” и „деспотске оријенталне хорде”, како их углавном посматрају са „Старог континента”, Европа се управо ове недеље, док се упињала да докаже како у НАТО-у након 70 година још има живота, подсетила на то колико је без озбиљне војне силе беспомоћна.

Алжир, из којег Европа добија трећину природног гаса за своје потребе, још кључа упркос оставци председника у закаснелој епизоди „арапског пролећа” а да с ове стране Средоземља нико ту успева ништа да учини. Либија, која је до почетка грађанског конфликта у тој земљи пре осам година извозила 85 процената својих замашних енергетских потенцијала у Европу, наизглед се сурвава у нови рат. Барак Обама је, узгред, и на то својевремено имао нетактичан коментар: да би у Либији све било другачије да се након војне интервенције НАТО-а против Муамера Гадафија 2011. године, оне на којој је сама инсистирала, ЕУ није показала неспособном да стабилизује ту земљу, па ју је оставила у хаосу.

У Турској је још све мирно, али је странка Реџепа Тајипа Ердогана подбацила на локалним изборима и изгубила контролу над готово свим највећим градовима, који имају претежан удео у турској привреди. Ни то ни сви европски економски притисци нису могли да спрече да Ердоган на националном нивоу више не држи власт изузетно чврстом руком, па ће овај исход избора Турску само гурнути у нова превирања.

Резултат избора у Израелу, држави од непроцењивог значаја за безбедност на Блиском истоку, па тиме и у Европи, зато су врло вероватно преломили Доналд Трамп и Владимир Путин. Амерички председник се потрудио да Бенјамин Нетанијаху победи тако што му је поклонио сиријску територију на Голанској висоравни, док је први човек Кремља управо сада у Сирији нашао тело израелског војника страдалог у рату пре 37 година и помогао да се оно врати кући таман на време да га камере сниме пре него што се распореде на биралиштима. Нетанијаху је одмах преузео вођство у анкетама, које му раније нису гарантовале успех, док Французи, који су у посету примили његовог главног противкандидата Бенија Ганца, могу само да се надају преокрету у последњем часу.

Разједињена армија Запада: Толико се писало о томе да интеграција ЕУ никада није довршена и да она још не постоји као заједница вредности, превасходно, па затим и као политички и економски уједињена сила. И НАТО се, са својим концептом здружене армије Запада, сад клима јер ни Запада више нема. Обе стране на које се располутио за то оптужују спољне противнике: једни мигранте, други Русе и њихове „агенте” попут Трампа. И једни и други греше, јер мигранти су бесмислен изговор, као што и Кремљ може једино да користи већ постојеће поделе у Европи, која се мора помирити с тим да за Американце, делом и због умањеног значаја Русије, нема некадашњу важност. Без унутрашњег престројавања, од Европе неће остати много шта.

Ако се једном буде консолидовала политички и економски, и о војсци ће морати да размишља. Алжирски режим још није пао јер га држи армија. Ердоган опстаје и зато што је турску војску, која је раније била „држава у држави”, узео под своје. Нетанијаху гура даље захваљујући војним успесима и ратоборној спољној политици успешно поравнатој с моћним савезницима. Нису то одговарајућа поређења за оно што би Европа требало да буде, али јесу опомене.


Коментари0
ba442
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља