среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:18
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ: ГЕНЕРАЛИ ГОВОРЕ

Јуриш војске на границу са Албанијом

Продор је покушан 9. априла, у зони 125. бригаде, преко карауле „Кошаре”, где су борбе трајале практично све до краја рата. - Најважнија дејства почела су 26. маја, тада је у покушају пробоја на дримско-косовском оперативном правцу дејствовала и Друга пешадијска дивизија албанске војске
Аутор: Милан Галовић - Димитрије Буквићпонедељак, 25.03.2019. у 19:30
Напад оклопних јединица војске уз подршку полиције - садејство снага ВЈ и МУП-а Србије давало је добре резултате (Фото EPA/Risto Bosovic)

Политика: Генерале Делићу, шта се у првој фази агресије дешавало на Космету, у зони одговорности ваше бригаде?

Делић: Током прве две недеље од почетка рата завршили смо са терористичким снагама и дошли на границу, 5. априла сам добио одобрење да мобилишем моју бригаду. Тако је бригада била комплетна. По формацији је требало да има 4.060 људи, а ја сам их имао 14.000. Бранили смо 150 километара државне границе – 90 према Албанији и 60 према Македонији – што је много више него што би иначе требало. Начела која важе у војсци нису могла да се поштују јер бригадна дубина није износила 25 до 30 километара, већ је била мала, а имали смо само једну јединицу ранга батаљона у резерви за интервенцију на свих 150 километара ако непријатељ изврши продор. И продор је покушан 9. априла, у зони 125. бригаде, преко карауле „Кошаре”, где су борбе трајале практично све до краја рата. Тамо су граничари, младе старешине и момци, показали невероватно јунаштво, а ту се укључила и 125, али и 63. и 72. бригада, па и делови свих војнополицијских батаљона. Код мене је у то време било само појединачних покушаја, али је било непрекидног бомбардовања свих 78 дана. На почетку су, иначе, најчешће дејствовали авиони А-10. Непрекидно су били у ваздуху, и дању и ноћу, у паровима


Тенк војске Албаније у близини југословенске границе (Фото EPA/Anja Niedringhaus)

Политика: Да ли је у нападима на границу учествовала и војска Албаније?

Делић: Најважнија дејства почела су 26. маја. Тада је, осим терориста, у покушају пробоја на дримско-косовском оперативном правцу дејствовала и Друга пешадијска дивизија албанске војске, која је претходно мобилисала све своје бригаде. Већ ујутру тог дана напад је покушала и једна тенковска чета албанске војске. Уништена су јој три тенка и одустала је. Од тада, па практично до краја, све што је имала албанска војска дејствовало је по нама – вишецевни бацачи ракета, минобацачи, хаубице... Терористи су били у првим борбеним стројевима, око 6.000 их је било у првој линији тог дана, али према себи смо их имали око 35.000. Из Немачке је дошла оперативна група „Јастреб”, 24 хеликоптера типа „апач” са радарима за откривање ватрених положаја артиљерије које јављају „аваксу”, а „авакс” онда одређује ко ће на одређеним координатама да дејствује. „Апачи” су били ангажовани према нашој бригади и граничним батаљонима и уништили су готово све карауле. Приликом једног од напада на караулу „Стојановић”, два су оборена. Једног је „стрелом” оборио резервиста из Лесковца, који је иначе био у Гинисовој књизи рекорда јер је две године пре тога направио највећу пљескавицу. И он је погинуо на караули „Стојановић”, али је испалио своју „стрелу”. Осам пута су напали са албанске територије, нису се усуђивали да уђу, осим двапут – једном 200, други пут око 400 метара у дубину. Од 26. маја покушано је више пешадијских напада, дневних, а потом и ноћних. Будући да је непријатељ имао превласт у ваздушном простору, с авионима А-10 који непрестано круже, извршили смо дисперзију артиљерије.


Божидар Делић (Фото Драгослав Жарковић)

Тако ВБР-ове никад нисмо држали на положајима, већ су они долазили из града, у паровима. Застану на означена места дуж пута, испале 32 ракете и одмах нестају. За пет минута већ су ту авиони А-10 и траже их. Много нам је помагало и то што, кад се артиљерија увуче у шуме, никако нису могли да је открију. Онда су укључили стратегијске бомбардере Б-52 и Б-1. У првом дану ОВК је направила продоре, на једном месту километар, и на два места по 500 метара. То су успели јер смо ми на фронту од шест километара имали само 400 људи, а у моменту напада можда само 200, и то су биле неке отпорне тачке од 15 до 20 људи, с великим међупросторима. Они су се убацили у те међупросторе. Кад је ујутру почео напад, четири њихова стрељачка строја кретала су се један иза другог, а сваки је имао до 700 људи. Четврти строј био је у црним униформама и, ко залегне из прва три, они су имали задатак да пуцају. Ишли су врло дисциплиновано, као на неком стрелишту, све док нису ушли у шуме. Онда су били заустављени. Ми смо, иначе, у Призрену у три фабрике производили мине усмереног дејства тешке 70 килограма, са девет килограма експлозива и 35 килограма гелера. Све смо међупросторе касније њима успели да затворимо и где год су Шиптари покушали, те мине су брисале до 300 метара све испред себе, нико није могао да остане жив.

Политика: Колики су били губици наших снага у тим копненим борбама?

Делић: Највеће губитке доживели смо 31. маја у нападу више авиона А-10 на истурено командно место у засеоку Шех Махала, у двоспратним и троспратним кућама од којих није остало ништа. Имали смо десет мртвих и 115 избачених из борбе. Али, јединица је наставила дејства. У својој књизи Кларк је навео да Шиптари треба да задрже врх Паштрика да га Американци не би плаћали својом крвљу. Ми смо имали добровољце из Русије и других земаља, који су за један дан очистили све џепове отпора и вратили се на границу, само је тај врх остао у шиптарским рукама. А то је камени врх, који је на албанској територији готово вертикалан, док се на нашој постепено спушта према нама. Могли смо то да заузмемо за пет минута, али би нам онда Американци избрисали све људе које горе поставимо. Зато смо тамо оставили Шиптаре, а 200 метара даље били су наши војници. Кад год би Шиптари покушали да пређу преко врха митраљези, снајпери и минобацачи су решавали проблем. Иако су до 5. јуна стално покушавали дневне и ноћне нападе, интензитет дејстава пешадије постепено је опадао, а авијација је 9. јуна последњи пут дејствовала по положајима наших минобацача. Имали смо два погинула, три рањена и оба минобацача уништена. Нама авијација јесте уништила касарне, али није ниједан метак. Још у фебруару смо све утоварили на шлепере, гориво у цистерне и тих тридесетак шлепера су се од тада непрекидно кретали – Призрен, Сува Река, Ђаковица, Ораховац... Нигде се нису дуго задржавали да би били уочени. Чак су и у Београду неке јединице изгубиле комплетне магацине, а на Космету се то нигде није десило.


Границу СРЈ су одбранили младићи на одслужењу редовног воног рока (Фото ЕПА/Srdjan Suki)

Политика: Када сте ви конкретно напустили Косово и како сте то поднели?

Делић: Рођен сам на Космету и било ми је тешко. Напустио сам Метохију последњи, 14. јуна. Мислио сам да ће се бар војници радовати због примирја, јер нико од њих није био са КиМ, али – нико се није радовао. На улазу у Призрен избио је и један сукоб с немачким војницима који су нашима спустили рампу и рекли – не можете даље. Ови, онако изгртани, скоче, мислим да би појели све те Немце. Један немачки генерал и ја смо спречили сукоб. Али, наши војници питају – да ли се ми повлачимо због ових? Наша војска је била спремна до последњег да погине на КиМ. Да су дејства настављена, гарантујем да би отпор трајао док би једног живог војника било у зони бригаде.

ПОЛИТИКА: С друге стране, имали смо случајеве да НАТО бомбардује колоне албанских избеглица...

Делић: Једно такво бомбардовање било је, чини ми се, 15. априла, а друго 15. маја. Ово прво је било карактеристично јер, колико год они говорили да је то била грешка, немогуће је погрешити седам пута, колико су дејствовали на 40 километара по шиптарским избеглицама у чијим непрегледним колонама није било ниједно војно возило. Било је око 80 мртвих и сто рањених, који су превезени у Ђаковицу и Призрен, где смо имали хируршке сале. Наши доктори су их оперисали и већина их је преживела. А 15. маја су дејствовали у рејону Корише. То би можда могло да се подведе под грешку јер је била ноћ, Шиптари су дошли на границу с тракторима и камионима, али МУП је имао наређење да више не дозволи одлазак у Албанију. Ја сам био на терену, па ме ови моји нису нашли, иначе бих их пропустио. У сваком случају, било им је речено да се врате до Корише, што су и урадили. Око поноћи су ме звали из Приштине да ми кажу: – Брзо склањај јединице у Кориши. Ја кажем: – Немам никога тамо. А они кажу: – Открили су ти тамо тенкове. А у ствари су открили то. Пола минута после поноћи почеле су експлозије, до Призрена је светлост долазила. Нисам знао да тамо нешто постоји, а знам да војске нема. А онда, око пола три, почели су да пристижу рањеници. Укључили су се и МУП и ВЈ, позвали смо наше санитетске екипе и можда смо их једно стотину оперисали, а било их је и без руку и без ногу, свакаквих. Трошили смо наше резерве крви и све што је требало да се ти људи спасу, јер то су наши грађани.

Стевановић: Колоне албанских избеглица бомбардоване су кад су се враћале са границе. Имали смо проблем са огромним колонама које иду према Албанији и Македонији. По међународном праву није дозвољено да се протерују, али ни да им се спречава да оду где желе, да напусте ратну зону. Касније се у Хагу тврдило да смо ми њих насилно протерали и да је постојао неки план „Потковица”, којег нема ни у каквим војним и полицијским документима. Потпуна измишљотина.


Кријумчарење оружја из Албаније у Југославију у јуну 1998. године (Фото EPA/Louisa Gouliamaki)

„Светско-српски” рат

Стевановић: Рат 1999. неки аутори називају чак „светско-српским” ратом, што илуструју и бројке. У том сукобу је учествовало 19 најмоћнијих земаља света с потенцијалом од 860 милиона становника и најсавременијом техником, насупрот нас, који смо имали 11 милиона становника. Према површини територије, ако се, осим 19 земаља НАТО-а, рачуна и оних осам држава које су му посредно помагале, НАТО је био јачи 218 пута. По јачини оружаних снага, НАТО је био јачи 35, према броју становника 78, а према бруто националном дохотку 860 пута. С друге стране, НАТО је тај рат водио незаконито и неморално и према циљу и према средствима. Посебно је неморално што је таква моћна коалиција стала на страну типичне терористичке организације против суверене државе, користећи принцип двојних стандарда. Неки теоретичари зато кажу да, кад се дефинишу безбедносно-војни појмови, најпрецизније је рећи да је тероризам оно што Америка мисли да јесте. Сва наука је пред тиме немоћна. Оно што је било ново, то је бруталност пропаганде. Све се касније свело на феномен постистине. Дакле, НАТО, а пре свега САД, свесно су своје деловање заснивали на ноторним лажима, при чему, кад постигну циљ, нема проблема да признају да су лагали. Тако имамо Геншера, који признаје да је агресија била незаконита, мада је сматра легитимном, а Клинтон јасно каже да је Милошевићу у Рамбује послат споразум који нико нормалан не би потписао. Дакле, хтели су рат по сваку цену, при чему су ти исти људи (амерички дипломата Строуб – прим. аут), Талбот пре свега, радили и на документу из Рамбујеа и на Кумановском споразуму и на Резолуцији 1244. Дакле, да нису желели рат, у Рамбује би послали документ који је касније усвојен у Куманову и рата не би било.

У следећем наставку, у уторак, читајте: ЗАШТО НИСМО ДОБИЛИ С-300 ОД РУСИЈЕ

Ако сте пропустили претходни текст, можете га прочитати на овом линку.


Коментари14
780e4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

voja
Braco ono sto smo uradili ulazi u istoriju neka kaze ko sts hoce i neka pise mi koji smo bili tamo znamo istinu ratovali po svim kodeksima casno i posteno branili svoju zemlju a to sto svetski olos krade i otima to je samo dokaz kakvo oni drustvo prave i sta je po njima demokratija neka im sluzi na cast a OTETO JE PROKLETO kaze nas narod
KosMetPolita
Iako smatram da Vam objašnjenje neće vredeti, zarad drugih i drugačijih ću Vam objasniti: Tokom oluje, kao i pre nje, narod i civili su bili i pod granatama i nad kamom. Srbi to civilima nikada nisu radili. Nema ni jednog napada, makar ni greškom izvedenog, na neku kolonu civila. u ostalom, vreme je ponovo učinilo svoje pa svi, osim Hrvata i "braće im po oružju", priznaju polako svoje grehe... O ostalim razlikama-neki drugi put... možda.
Патриота
"...Мислио сам да ће се бар војници радовати због примирја, јер нико од њих није био са КиМ, али – нико се није радовао...." Поука за све оне који данас не желе да бране своју отаџбину, отуђени без осећаја припадности.... Хвала за помен ових хероја !!!
nato režija
Ne samo da su šiptari hteli da napuste Kosovo, već je sve to bila predstava izrežirana za CNN i zapad! Takodje oni su počeli da beže dve nedelje pre bombardovanja, dok im niko ništa nije ni radio ni pretio, prvo su se pojavile slike "izbeglica" kako sede na travi i glume, pa su tek onda usledile nato bombe. Sve je bilo izrežirano i saradnji sa natom, isto kao i Račak. nato je iscenirao sve da bi došao do teritorije i baze na Kosovu, o svemu tome postoje dokazi i samo treba sve to sakupiti i tužiti ih nekom novom medjunarodnom sudu koji treba osnovati.
Hrvoje
Stevanović: ..."Kolone izbeglica bombardovane su kad su se vraćale sa granice. . . Po međunarodnom pravu nije dozvoljeno da se proteruju, ali ni da im se sprečava da odu gde žele, da napuste ratnu zonu. "... Otkud sad ovo? Neka mi netko objasni koja je razlika između operacije Oluja i ovog?
Felipe
Kako je ono govorio Titov general Njofra? "Srbi moraju da nestanu", zar ne? Da se nije radilo o etničkom ćišćenju, kuće Srba iz Hrvatske ne bi bile sistematski uništavane a povratak sprečavan svim mogućim sredstvima. Osim toga, da nije bilo evakuacije stanovništva, broj ubijenih Srba u oluji bi se brojio desetinama hiljada.
Препоручујем 37
Gagi
Razlika je u tome što su šiptari bežali svojom voljom iz ratne zone u Albaniju a naše snage ih vraćale na Kosovo i Metohiju dok su vaši proterali Srbe iz Hrvatske.
Препоручујем 59
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља