среда, 19.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:41
ФЕНОМЕНИ: НАСЛЕДСТВО

Прилика за поштену свађу

Стари обичаји и даље су негде јачи од закона, па има крајева где породични иметак наслеђују мушка деца без обзира на то које су годиште или читаво имање припадне оном ко је остао на њему да се до краја стара о родитељима
Аутор: Милош Лазићпетак, 22.03.2019. у 11:44
(Фото: Пиксабеј)

Деда потписника ове приче наследио је од оца поприличан иметак и уносан посао. Био је, бар накратко, имућан момак и добра прилика, како се за њим шапутало. И баба му је била из богате куће, па се породични иметак њиховим венчањем готово удвостручио. До априлског рата 1941. по кафанама и на коцки, деда је с чудесним жаром успео проћерда све што су прадеда, тазбина и генерације пре њих стицали, тако да су жена, деца и он ослобођење дочекали као убоге гоље. Пролетери!

Баба се опростила од живота 1948, скрхана губитком сина на Сремском фронту, а он је, инатећи се Божјем гневу, поживео још петнаест година. Месец дана након неумитног растанка, на Бадњи дан 1964, у великом стану у приземљу прабабине куће на Дорћолу, у Господар Јовановој улици, окупили су се потомци, три ћерке и три сина с децом, да први пут без њега тихо празнују. И све би било као и обично да се насред стола није затекао и један стари калаисани чирак, који је трајао ко зна од када, те постао саставни део кућне мобилије. Безвредан, али свима драг.

Бурне оставинске расправе

Опазивши га, једна од ћерки разнежено је изјавила да чирак по правди припада њој: јер, најстарије је женско дете, прва се удала, њу је баба највише волела... Одмах за њом јавио се најстарији брат, полажући право на свећњак и износећи пред фамилију готово истоветне разлоге. Онда је кренуло редом, све гласније и бурније.

Ко зна како би се тај породични скуп завршио да најмлађи од синова није скочио, дограбио свећњак, треснуо га о под и, на запрепашћење осталих, бесомучно изгазио!

– Слушам вас и гледам, умало да се побијете због најобичнијег чирака – огласио се бесно. – Шта би тек било да нам је ћале оставио нешто вредније? Па, купићу сваком по један, и то сребрни, само немојте да ми се свађате као последње јајаре.

Њихова „оставинска расправа” завршена је без нотара, суда, адвоката и ургентне медицине и зато су до краја живели у љубави, иако је доцније неко негде ишчепркао да је баба од њиховог порочног оца успела да спасе вредан плац повише Славије, који је био у њеном власништву одувек, и пре удадбе.

Закон о наслеђивању своје исходиште има у римском праву, па је свуда у свету мање-више сличан. Такорећи универзалан, што посебно важи када је реч о наслеђивању трона или титуле, имања и новца, а затим и права на обављање одређеног заната, права на коришћење земље, па чак и положаја у војсци, а и он се наслеђивао...

Наиван би поверовао да је барем ту све чисто, лишено недоумица с могућим сукобима. Можда би и било тако да се добрим законима нису испречили одавно устројени обичаји који се код нас често, као из ината, разликују од села до села, некад супротстављени здравој памети... На пример, у југоисточној Србији породични иметак одувек наслеђују мушка деца без обзира које су годиште, а у Шумадији читаво имање припада оном ко је остао на њему да се до краја стара о родитељима, свеједно да ли су то син и снаја, ћерка и зет или, све чешће, млађарија из трећег колена.

Зато је у Срба немогуће „прочешљати“ породично стабло по катастарским књигама, већ једино у црквеним крштеницама или на гробним стелама.

Последња воља под сумњом

Наговештаји наследног права налазе се и у нашем најстаријем правном акту, у Законоправилу – а не Душановом законику, како неуки верују – веома добром преводу на народни језик важнијих делова византијског Номоканона, који је 1219. године приредио и уприличио Свети Сава. Нажалост, глогов колац нашој уставности, па и наследном праву, али не и обичајима, удариле су препредене кадије пресуђујући увек у корист ага.

Данас оживљава обичај завештавања, али многе старе људе блиска родбина често је проглашавала за сумасишавше, дакле правно неспособне, чиме је и њихова последња воља обесмишљена. Због тога је тестаментарна воља замењивана уговорима о доживотном издржавању, (чиме је случај оставине из параграфа наследног права умало пресељен међу облигације).

Завештање добротвора

Задужбина Николе Спасића

Никола Спасић, велики добротвор и један од најбогатијих људи свог времена, умро је у избеглиштву на Крфу, новембра 1916, а по завршетку рата земни остаци су му пренети у Београд и сахрањени у цркви на Топчидерском гробљу, у његовој задужбини.

Онда се појавио тестамент који је написао 1912. и поверио Народној банци на чување. По тестаменту, извршиоци би за Храм Светог Саве, кад се изгради, морали да купе највеће звоно, да из дела покретне имовине издвоје новац којим ће се на општинском земљишту Београда саградити и опремити болница (данашњи Клинички центар Звездара), да се изграде још две где год буде потребно, а да се све што претекне остави за опште привредне циљеве.

Супрузи Наки је оставио летњиковац с виноградима на Топчидерском брду и приходе од куће и станова по Београду, а уз то и пензију у висини тада највеће чиновничке плате. А, када су јој пријатељи и адвокати саветовали да побије овакав тестамент, хладно им је одбрусила: „Спасићева жеља је закон за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу”.

Уговор о издржавању чешћи од тестамента

– Тестаментарно наслеђивање постојало и у време социјализма. Уговор о доживотном издржавању постојао је паралелно с њим, као и други наследноправни уговори. Оно што је тачно јесте да људи данас много чешће закључују уговоре о доживотном издржавању него тестамент, јер се он теже обара. Такав уговор је регулисан Законом о наслеђивању, а не Законом о облигационим односима (исто важи и за остале наследноправне уговоре) и, иако је тачно да се на њега примењују и правила облигационог права, он је код нас такозвани наследноправни уговор – коментар је адвокатице Милице Спасић, која се дуго бави наследним правом.

Ваља споменути да су управо власти након Другог светског рата извршиле позитиван помак на плану наслеђивања, када су модернизовале прописе из те области. Пре рата, то питање је регулисао Српски грађански законик, који је, примера ради, давао данас непојмљиву предност мушким наследницима, као и крвним сродницима па су, рецимо, супружници једно друго наслеђивали тек ако нема наследника из, чак, десетог колена крвних сродника, што је у пракси готово немогуће, а тиме су у веома неповољан положај стављане жене удовице, које су, додуше, имале право на удовички ужитак, односно издржавање од стране наследника покојног мужа (јер, оне нису биле наследници) док носе његово име.

Тек Закон о наслеђивању, донет 1955. године, експлицитно укида разлике које се тичу пола, врсте сродства и уводи начело равноправности у ову област. Након тога је 1974. године донет републички Закон о наслеђивању, а потом и акт из 1995. године. Закон који је данас на снази, јесте у суштини управо тај, са мањим изменама и допунама, а последње су из 2015.


Коментари0
eaf57
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља