петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ПОГЛЕДИ

Да ли вредиш онолико колико имаш

Производи који се купују не служе само, па ни првенствено, за задовољење неке потребе, већ су средство уз помоћ кога се (само)дефинишемо и комуницирамо са другима
Аутор: Наташа Јовановић Ајзенхамерсубота, 23.03.2019. у 18:00

Случај злостављања тринаестогодишњег дечака из Бачке Тополе потресао је јавност и реактуелизовао питање зашто је вршњачко насиље тако жилав феномен против кога се тешко борити. Реч је о заиста комплексној причи, која се може посматрати из више углова. Међутим, у овом случају нарочито „упада у очи” да је дечак био психофизички малтретиран зато што потиче из сиромашне породице. Повереница за заштиту равноправности апеловала је на надлежне институције да одмах предузму све расположиве мере како би му се пружила заштита и обезбедили адекватни услови за живот угроженог детета. Рекла је и да су случајеви дискриминације на основу имовног стања ретки и да стога треба посебно подржати оне који је пријављују.

А ако се запитамо зашто се овај вид стигматизације ретко пријављује, одговор није зато што се она ретко дешава, већ због тога што се сиромаштво у данашњем друштву перципира као сопствена кривица и, самим тим, као срамота. Другим речима, они који трпе овај вид насиља најчешће ће то сакрити јер их је стид зато што немају. То је још видљивије када је реч о екстремно рањивом, дечјем узрасту. Но, дечје понашање не треба посматрати као изолован феномен, већ као један од показатеља доминантних друштвених вредности. Стога узроке дискриминације због сиромаштва у школама треба тражити управо у укорењеним обрасцима понашања и пропагираним идеалима у свету одраслих. Ово је прича о томе како је поседовање мобилног телефона заменило идеал другарства у ђачком добу. А идеал другарства није баш тако давно био наша реалност.

Социјализам је идеализовао класну једнакост и стога се о разликама које су међу друштвеним слојевима реално постојале, најчешће није јавно говорило. Ако гледамо дечји контекст, социјализам је пласирао причу о томе да је другарство вредност само по себи, да се ужина на одморима дели и да се о другарима не формира мишљење на основу материјалног стања породице из које потичу. Деведесете су биле године шокантне дисторзије вредносног система, па је у школским клупама, у склопу опште криминализације друштва, ултимативна вредност постала марка патика које дете носи (и без којих на улици лако може остати). Иако је 21. век донео наду да ће се друштво променити набоље, логика капитализма који је на велика врата ушао у Србију све снажније и одраслима и деци поручује да вредиш само онолико колико имаш.

Капитализам није само економски систем, већ је и конгломерат вредности и стилова живота. Потрошња није само пуко куповање робе, она је начин комуникације. Производи који се купују не служе само, па ни првенствено, за задовољење неке потребе, већ су средство уз помоћ којег се (само)дефинишемо и комуницирамо са другима. А да би се функција формулисања идентитета кроз потрошњу одржавала, „у помоћ” ускачу разни, како то неки социолози кажу, споредни играчи. На место некадашњих главних јунака из области популарне културе (глумачке и певачке звезде), долазе анонимни људи који само рекламирањем различитих потрошачких навика постају популарни (реч је о новим занимања попут инфуленсера, јутјубера...). Њихова улога је да кроз слике идеално лепих живота и идеално лепих тела наводе на што већу потрошњу. На тај начин потрошња постаје секундарна производња – производња личног идентитета, у чијем је средишту роба коју поседујемо. Марке мобилног телефона или одеће шаљу поруку о томе ко је ко, којим друштвеним групама ко припада и којим стилом живи. Кроз конзумеризам се отварају интимна питања (ко смо и како нас други виде), а како је одговор на та питања у капитализму искључиво куповина популарне робе, систем остварује свој циљ – гомила се профит (у џеповима малог броја људи).

Језик потрошње деца одлично разумеју. Расте број артикала које треба имати, увећава се број слика на друштвеним мрежама које приказују лажан свет идеалних и скупих туђих живота, док у реалности мали број родитеља може да истрчи ту маратонску потрошачку трку. То, наравно, није ситуација само у Србији, али се због не тако далеке социјалистичке прошлости добар део становништва сећа и неких других порука које су добијали у дечјем узрасту и вредносних образаца у којима су васпитавани. Управо зато слика дискриминације због сиромаштва многе изненађује. Наравно да је вест о томе да малолетници малтретирају вршњака због тога што је сиромашан шокантна, међутим, ако се има на уму шири вредносни систем, који нормализује стравичне класне разлике, сиромаштво дефинише као лични пораз, а потрошњу претвара у средство комуникације и самодефинисања, онда не треба да изненађује феномен стигматизације сиромаштва у раном узрасту. На почетку сам рекла да је вршњачко насиље веома сложена тема, која подразумева анализу више аспеката и тражи посебно осетљив приступ и жртвама и починиоцима. Ипак, стално треба имати на уму да се тај феномен мора посматрати и у склопу општих друштвених процеса, и то и на локалном и на глобалном нивоу.

* Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари9
a9d77
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miki
To o čemu vi govorite je idilična teorija u koju ja verujem i držim je se koliko mogu. Svidjaju mi se vas rezon ali nisam siguran da svet tako radi.
Ana
Drzava je glavni krivac siromastva.
Катарина
За "Mila Simic": Држава је та која уређује животе људи! Јер чему онда држава и толики бирократски апарат, министарства, секретари, итд.! У теоријама Запада држава се третира као предузеће. Србија као предузеће стоји јако лоше, катастрофално. Карл Маркс је, управо, заступао теорију рада: радити и само радити: зна се како је пропала та торија. Људи на Голом отоку су радили по цео дан, преносећи камење са гомиле на гомилу: узалуд, наравно! Џон Кејнс, насупрот Марксу, апострофира тржиште као главну фактор јаке економије: производ, било који, нема никакву вредност ако за њим нема потражње, ако се не може пробити на тржиште, тј. ако се не може продати. Поставите себи питање: који то производ Србија има да је, макар, конкурентан на светском тржишту; које предузеће постоји да је вредно помена. Србија је само тржиште јефтине радне снаге: таленат се одлио/одлива ка Западу. На страну што сводите суштину људског живота на потрошача, на чист физички рад, мимо стваралаштва, духовности, уметности.
Препоручујем 2
mila simic
Glavni krivac siromastva je, u vecini slucajeva, nerad i potrosnja mimo mogucnosti. Uvek ima negde i nesto da se radi. Rad nije ispunjavanje zelja vec socijalna potreba. U porodici radi se u dvoje. To smanjuje siromastvo. Vise volje, manje prohteva.
Препоручујем 6
Olivera
Odlična analiza. Sažeta, ali ne površna, cilja pravo u suštinu problema čija je samo jedna manifestacija ovaj opisani slučaj zlostavljanja. Posledice supstitucije istinskih vrednosti modernim kvazivrednostima, nažalost, progresivno rastu, kako u ovakvim jasno vidljivim oblicima, tako i u onim latentnim (pomenutim u ovom tekstu) koje takođe treba razotkrivati i suprotstaviti im se na odgovarajući način.
Zoran
To vi u Srbiji tako shvatate Zapad. Posle 20 godina u Americi vam mogu reci da su oni manej materijalnom okrenuti od vas, ali su radniji.
Јован П
Ко сте ви, а ко смо ми? И је 'л говорите о оној Америци где је епидемија дијабетиса међу омладином, јер се иста окреће нематеријалним вредностима, дружењу, спорту, итд?
Препоручујем 23
I.V.
Kod nas je došao samo "deo" kapitalizma, tačnije taj potrošački, da ne kažem divlji deo. Tek treba da dođu i ostale vrednosti na koje ćemo se sačekati. Jedna od njih i da za dobijeni novac pružaš VREDNOST. Čak i kada niko ne gleda. Kad napustiš hotelsku sobu ugasi svetlo, ostavi vrednost. Nije bitno što tu vrednost dobija hotel, bolje nego iza sebe ostavljati štetu. Ne želiš biti neko ko uništi sve što dodirne? Druga strana medalje je da tu vrednost prepoznaju i vrednuju oni iznad tebe. Imamo mi još do pravog kapitalizma.
Radomir
Šta je to "pravi kapitalizam"?
Препоручујем 24

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља