среда, 24.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52

Нема апсолутне истине

У време будуће ускачемо некако преко реда, прескачемо средину, па из доба натопљеног емоцијама директно прелазимо у период који карактерише себичност, интересност, монетаризам
Аутор: Синиша Корицапетак, 15.03.2019. у 18:00
(Срђан Печеничић)

Србија још прима велике дозе страсти, емоција, па јој се често магли пред очима, било кад се загледа у своју прошлост, или кад радар видљивог подиже на раван садашњости, а и на хоризонт времена које долази, на будућност.

Прошлост; ваљда нема згодније теме за оцену наше недавне прошлости од тематике социјалистичке Југославије. Монтескје: „Оно што је истина у једном времену, у другом је заблуда”. Нема апсолутне истине, има је онолико колико и очију кроз које пролази. Средином седамдесетих година прошлог века довели смо Југославију до нивоа просечне развијености средњоевропских земаља. Камо среће да смо тада имали мудрије руководство које би закључило: „Југославију смо развили до задовољавајућег нивоа, а сада, да бисмо је очували морамо је мењати”. Нисмо (комунисти) били дорасли тој врсти висина и кола су кренула низбрдо. Почео је суноврат који је завршио у грађанском рату, и то не само због неодговорности комуниста, посебно у осмој деценији прошлог века, већ још више кривицом етничких предузетника, националиста, који су преузели вођство у свим републикама и покрајинама.

Отишло се толико далеко да данас Југославија многима служи као отирач за ноге. У Хрватској се отишло можда најдаље када је Југославија изједначена са псовком, Србија је на пола пута. А није било све тако црно. Никад у својој историји народи на овим просторима нису дуже живели у миру у својој земљи до у доба социјалистичке Југославије, 45 година. Статистика даље каже да је у време од 1946. до 1956. рођена тзв. беби-бум генерација, када се у Србији рађало у просеку 150.000 деце годишње, а сада, у исправљеном Национу, 65.000 годишње. Та генерација је расла у мирно време, били су срећни, ишли на море, имали права на велике годишње одморе, били запослени на неодређено време. У најбољим годинама раста ојачавали су свој имунитет и лакше дочекали деведесете и оне после. Статистика зато, теоријом вероватноће, предвиђа да ће они и најдуже живети. Вуку животну ренту из социјализма.

За разлику од њих, данас млади који раде као најамна радна снага код приватника у 80 одсто случајева раде на одређено време. Отказ сваког дана виси у ваздуху. Стрес одмалена расте у новој генерацији. Док је послератни елан у Југославији „гурао”, а потом добијао ветар у леђа са првом школованом генерацијом, дотле су стопе раста биле високе, али када је пристизала трећа генерација, која је тражила више слобода, доказивања, није хтела да иде по своје мишљење у Комитет, тад је дошло до посртања.

Сетим се увек француског инжењера М. Рингелмана, који је још почетком двадесетог века истраживао снагу коња и дошао до запањујућег закључка: да снага два коња која вуку кола није дупло већа од снаге једног коња. Један од ова два коња, кад је реч о тимском раду, забушава. Експеримент је поновио са студентима, мерио укупну снагу оних који развлаче конопац и добио исти резултат: укупна снага не одговара збиру броја студената и њиховој појединачној снази. Што их је било више иза конопца, то је коефицијент искоришћене снаге био нижи. Могу само да замислим шта је било са великим друштвеним конопцем, друштвеном својином. Рингелманов закон нас је срушио.

У времену данашњем систем је толико климав, и то по најновијем Уставу из 2006, који омогућава да моћ лако шета, од једног према другом, од председника владе до председника државе, у зависности од личности која је на челу ових институција. Оснаживања институција нема без корените промене Устава. Срећом, почели су први амандмани за његове измене, за сада само у области правосуђа. Нажалост, не нашом вољом и жељом, већ притиском ЕУ. Имам утисак да Србија, због превеликих емоција, још не распознаје у довољној мери потребу за променом Устава, још нам није сазрело то сазнање.

У време будуће ускачемо некако преко реда, прескачемо средину, па из доба натопљеног емоцијама директно прелазимо у период који карактеришу себичност, интересност, монетаризам. Хуманизам и култивисање цивилизацијских односа међу људима тотално запуштено, запостављено, прескочено. Знам много људи који имају много, стеченог на овај или онај начин, а да малим прстом не би мрднули за неку заједничку солидарну акцију, нити би били чланови неке добровољне друштвене организације у којој се чланство не плаћа. Себичност узима великог маха, а тиме можда накарадно преузима и будућност. Један старина, Швеђанин, рече: „Синко, за живот су ти потребне грабуље – да док имаш снаге грабиш себи, али и виле – да мало одвајаш и додајеш другима. Тако се ваља.”

Публициста, бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари20
fa813
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milos
U kraljevinj je bilo drugacije? Zasto onda ubise Obrenovice?
Milos
Tako je Radmila, kralj je bio toliko napredan da je dao tacnu satnicu i dane ratnim invalidima kada mogu da prose. To je daleko iznad feudalizma. Sve sto Srbija sada prodaje je iz Komunizma
Zoran
Ostrascenost je Srbija najvise dobila dolaskom komunizma i tada se klatno zestoko zaljulalo i otislo u jedan kraj. I sad mu treba vreme da se umirri na sredini.
милутин
Кад помињу овако националисте, човек не може а да се не запита ко је и у име чега 1945. "решавао национално питање у Југославији", како се и говорило? И 900.000 Бошњака и 800.000 Македонаца, па чак и 400.000 Црногораца добило је тада право на самоопредељење и своје републике. Истовремено је близу 1.900.000 Срба преко Дрине остало без икаквих права, а огромне српске територије подељене између бошњачке и хрватске републике, практично без икаквог реципроцитета. Како је то могло потрајати!?
Miša
"Goran" Kakva su to "politička naseljavanja?!? Vreme prolazi,a Hrvati i dalje naglabaju,napretek!!!
Препоручујем 1
Goran
A otkud tamo toliko kako vi kažete Srba mada većina nije se tako izražavala do rata, politička naseljavanja po istočnoj Bosni i Hrvatskoj zadnjih sto godina eto što bi vi htjeli ali uzalud ste krečili
Препоручујем 4
Vrtim se u krug
I dobro da je vise nema. Nakon sto smo porazili komunizam koje je okupirao slobodnu Srbjui konacno ponovo imamo nasu otadzbinu . Uskoro se vraca i parlamentarna monarhija koja je na silu teroristickim metodama ukinuta komunistickim terorom.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља