четвртак, 18.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:13

Инцидент у Врбнику 2019 – последица захтева из 1943. године

У јами код Цриквенице и данас леже збратимљени православци и католици монархисти тих крајева, као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из Лике
Аутор: Никола Милованчев субота, 16.03.2019. у 18:00
(Драган Стојановић)

Крајем фебруара 2019. дошло је до инцидента у градићу Врбник (родно место кардинала Бозанића) на острву Крк: група хрватских полицајаца сукобила се са мештанима, претећи да ће „Србима запалити град”. Мaло је нас који знамо позадину, предисторијат. Ја сам се први пут суочио с тим једног летњег дана 1974. у Цриквеници, кад је у полемици капетан туристичког бродића Винко Црнчић љутито узвикнуо „А ча је требало оних 40 младића побит?” Касније сам га замолио да ми каже о чему је реч. Објаснио ми је да су партизани у време капитулације Италије, септембра 1943, убили групу невиних младића са Крка само зато што су се прикључили четницима.

После петнаестак година сазнао сам за постојање резолуције југословенских националиста острва Крк од 23. јуна 1943. упућене Дражи Михајловићу. У резолуцији се наводи (досад необјављено): „У нашој борби ми смо увек стали уз српски народ, а против свих његових непријатеља, па и данас остајемо уз борбу, коју воде четници и војска под командом нашег вође Драже Михаиловића. Ако се буде земља федератно уредила, ми се вежемо уз српски дио народа, а не хрватски и тражимо, да се оток Крк одвоји од заједнице у којој би Загреб или његови политички представници имали представљати нашу вољу и наше расположење”. Један део те резолуције објавила је 1986. др Фикрета Јелић Бутић, али су она и њен муж, историчар др Иван Јелић изгубили живот у Туђмановом Загребу 1992. године (уочи тога жалила се да их прате). Претпостављам да је главни аутор резолуције из Александрова (данас Пунат) на Крку, био католички свештеник из Врбника дон Јерко Гршковић. Изузетно образован, он је био идеолог и духовни пастир четника на Крку. Овај угледан филолог, хуманиста, гимназијски професор и члан Демократске странке, већ у јесен те године убијен је од комуниста.

Откуд србофилство на Крку 1918–1945? Оно је само у малој мери последица свести да су многи родови некад били православни Срби, нпр. Маричићи, Орлићи, Божанићи (Бозанићи), Василићи, Карабаићи, Лолићи, Ненадићи, Косићи и други (и председница владе Ана Брнабић је по тврђењу историчара Божидара Кљајевића старином од Малића-Брнабића од Никшића – „Вести”, Франкфурт, од 8. септембра 2018). У већој мери то је било опредељење које се у Краљевини изражавало у оданости Југославији, гласању за странке са ослонцем у Београду.

После италијанске окупације, у илегали су створене организације Д. Михаиловића: најбројније су биле у Александрову, од 120 чланова, и у Врбнику, од 60 чланова (на око 1.750 становника – велик број). Осим монархиста, јак је био и партизански покрет. Главни финансијер четника на северном Јадрану били су породица Жиц, власници бродоградилишта у Александрову, најбогатији људи на Крку. Када је септембра 1943. капитулирала Италија, четници су се понадали да ће доћи до искрцавања Савезника на острва. На Крк се тада пребацују делови личких четника из 503. бригаде, која је била под командом Осме бритaнскe aрмијe, а са њима део збега из западне Лике – жене, старци и деца.

Тито је, плашећи се монархиста, на Крк упутио др Ивана Рибара, који се два пута састао са крчким бискупом Сребрнићем, који је 1941. зграду бискупије уступио усташама. Даља догађања описао је пуковник В. Иветић у „Војноисторијском гласнику” 2004: четници из Лике и са Крка, њих више стотина, и чланови породица, под партизанским притиском, упутили су се на Црес и Лошињ, а Тито је 22. септембра послао наредбу: „Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”. Предлози четничке команде Лошиња партизанима да се организује заједничка одбрана од надирућих Немаца били су узалудни. После партизанског напада, део четника се, са два брода, упутио Британцима у Бари. Други део, после краће борбе и обећања да им се ништа неће десити, предао се партизанима. Обећање није одржано, део заробљеника је одмах масакриран ножевима и бацан у море, на згражање становника Лошиња. Исту судбину доживели су и монархисти, који су приликом капитулације Италије заузели острва Силбу и Олиб и затим се предали: по казивању једног партизана са Раба (жив је и не могу му навести име), ни приликом њихове ликвидације нису трошени меци.

Други део ухапшених четника (њих око 140) одвезен је са Лошиња у Цриквеницу бродом којим је управљао Јурај Бонаћи, дотад усташки заповедник луке Цриквеница (касније адмирал ЈНА). Одатле су одведени до једне јаме код села Грижане и ту су завршили свој овоземни живот. Старци, жене и деца доведени су на исто стратиште неколико дана касније, вероватно преко Раба. У Цриквеници се још пре тридесетак година причало да се запомагање из јаме чуло данима и да су две-три домаће жене Хрватице биле убијене јер су полуживима давале храну и воду.

У јами код Цриквенице и данас леже збратимљени православци и католици монархисти тих крајева, као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из Лике. Пре двадесетак година подигнут је барем крст, натписа нема. Ретко одем у тај крај и тада поред крста жена и ја запалимо свећу мученицима.

Историчар

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари5
77b19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дечак
Новокомпоноване усташе нису добродошле у Далмацији. Недавно је почасни блајбуршки вод тражио од градоначелнице Супетра на Брачу Иване Марковић новчану помоћ коју је она одбила са образложењем : „Град Супетар није у могућности да одвоји средства за ваше пројекте, јер је већ предвидео средства за прославу 75 година ослобођења острва Брач од нацистичке и фашистичке окупације, где су у четири године рата у борби против окупатора погинула 492 брачка борца, док је 275 Брачанки и Брачана страдало од фашистичког терора. У рату је страдало 110 деце, док их је 118 остало без једног, а осморо без оба родитеља. Прославу ћемо одржати у част и сећање свих оних који су били део борбе великог светског покрета за слободу и достојанство човјека”.
E pa
@dečače, nemaš ti pojma kako je u Dalmaciji nito ko je a ko nije dobrodošao.
Препоручујем 2
Raca Milosavljevic
... hvala za bas iscrpan i posten tekst ... mnogo pomaze da se rasvetle neki detalji iz relativno bliske proslosti ... nemoze to da skodi i uvek se pitam zasto se mnogo toga uporno skriva ...samo jos vise zla donosi ...
др Милан Лекић
Лепо описани догађаји на Крку током Другог светског рата. Тачна констатација о пореклу србофилства на Крку. Историјски, Срби су стари становници Крка. Лужички Срби, након доласка у Далмацију (7 в), измешани су са, пред Аварима, избеглим романским становништвом које ће до половине 10 в, осим у градовима, скоро нестати (Порфирогенит, 10 в.). Између 1450-1480, под притиском Турака и Франкопана догодио се други талас насељавања сењских Срба на Крк. У то време сви ти Срби, крчки и сењски, били су православни. Резултат посттридентског прозелитизма и војних сукоба Турака и Хабсбурговаца у Морлачко-српско-велебитском каналу 1617. године био је насељавање Немаца, а потпуно протеривање свих Срба-Ускока из Сења у Модруш (Лику) и по трећи пут на Крк. Од тада, Сењ није више српски град, а антички Curicum (српски Крк, итал. Vecla) остаје све до данас доминантно српско острво. На Крку и данас, становници јавно говоре о свом српском пореклу, а "Башчанску плочу" с именом "Звонимира" држе за фалсификат.
Стеван Стојановић
Осуђујем све злочине над немоћнима, ненаоружанима, заробљенима. Ужасно и бесмислено. Невезано с тиме, сада ми је јасније зашто се у Мокрањчевим "Приморским напевима" помиње Врбник: "Врбниче на мору".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља