петак, 19.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Зашто Бугари ћуте

Затвореност се у свему огледа, у погледу који је редовно скрајнут, неразговетном говору ограниченом само на оно што се мора рећи. Таксисти намрштено ћуте и кад год могу наплатиће вам више. Што има у Паризу има и у бугарским шопинг моловима, али не знам ко то купује јер се на улици углавном може видети стајлинг из прошлог века.
Аутор: Неда Козомарапетак, 08.03.2019. у 10:13
Споменик цару Самуилу у Софији (Фото Пиксабеј)

Ми иностранство зовемо све што је даље од Словеније, Мађарске, Румуније и Бугарске. Географски никад ближих народа а никад већих разлика. Ипак, како год да се изговори име Софија, не може се умањити отменост тог имена.
Увијек сам замишљала да људи који живе у том граду, неким неписаним законом, морају бити лијепи, одважни, горди у најмању руку.

Као дијете мислила сам да госпођа Лорен сигурно живи у том граду. Некако ми се логично чинило, Софија из Софије.

Сплетом породичних околности дођох у главни град Бугарске у пролеће прије двије године. На путу од аеродрома до града, кроз прозор таксија посматрам зграде, улице, људе. У граду има монументалних грађевина, великих паркова, доста зеленила и лијепих цркава.

Већ првог дана, гледајући људе, њихов начин облачења и избор гардеробе, уочила сам да је вријеме стало. Овде је још 1980. година.
У бројним бутицима најновије колекције из цијелог свијета. Све исто што има у Паризу има и у бугарским шопинг моловима. Не знам ко то купује, кад се на улицама углавном може видети стајлинг из прошлог века. Фурају се мини валови.

Софија (Фото Пиксабеј)


У Софију сам поново дошла у лето следеће године. Чини ми се да нигде нисам видела затвореније људе него тамо. Та затвореност се у свему огледа. У погледу који је редовно скрајнут, у држању главе која је оборена, у говору који је неразговетан и ограничен на само оно што се мора рећи.

Случајна комуникација у пролазу, на улици, лифту не постоји. Чак ни у радњама, осим штуре љубазности трговаца.

Готово је незамисливо чути речи хвала, молим, пардон, сори…

Таксисти намрштено ћуте и кад год могу наплатиће вам више. Излазила сам у друштву младе жене за којом би се у Београду сви окретали кад пролази градом али у Софији тога нема. Нико је и не погледа, иако је перфектно дотјерана, млада, лијепа. То Бугаре изгледа нимало не тангира.

Туђа љепота, естетика, све те фине ствари не провоцирају ничији поглед у Софији . То нигде нисам видела. Ми када смо излазили вани увек смо облачили најбоље што смо имали. А овде, бар сам такав утисак стекла, свака стота девојка је модерно обучена и уредно фризирана. Додуше, неке су имале напумпана уста.

Тржни центар у Софији (фото Пиксабеј)

Питала сам људе који раде са Бугарима а који су запослени у боље стојећим, европским фирмама чије је седиште у Софији, какви су њихови манири.

Да ли су они комуникативнији?

Кажу да је разлика веома мала у односу на њихове земљаке које виђам свакодневно на улицама. Интровертност им је заједнички именитељ.
Питам Бугарку, спремачицу у стану, зашто не воле да успостављају контакте, а она вели да су научени да свако гледа своја посла. Да имају што мање контаката било с ким, без обзира одакле долази. Тај задатак некад им је дала држава и то ће се тешко променити без обзира на манире из ЕУ која их је примила.

Помирим се са овом особином наших комшија и више не обраћам пажњу.

Тако данима ћутим ходајући по граду, бутицима, ресторанима, такорећи к'о мумија. Једном у маркету сретох нашу земљакињу  која живи с породицом у мом комшилуку. Упознале смо се који дан раније. На тренутак би ми драго, неко наш!
У даху је изговорила поздрав и рекла да је дојурила да нешто купи за дјецу а онда не спуштајући повишен тон (дреку) без станке наставила митинг.

Цијели простор маркета је звонио од њене приче. Уз то је наравно, као сенф на виршли, ишла гестикулација и афектирање што је подсећало на ветрењачу у пуној брзини.

Фото Пиксабеј

У њеном излагању није било зареза а камоли тачке након 10 минута „штепања бода сингерице” а ја сам главу осјећала као бубањ веш машине на програму центрифуге. Једва се одвојих некако и напољу сам полугласно рекох; „како је дивно комуницирати с Бугарима”!
Све у миру и тишини. Мозак се одмара. 

Већ сутрадан враћам слику наших људи на улицама градова. Наше лијепе омладине, насмејаних лица који сваког часа заподену разговор с незнанцем.

Мислим да без обзира на све преживљене невоље ми смо спремни на сваку радост кад замирише у ваздуху. Сад знам. 

 

Неда Козомара

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари50
5b2b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Петар,Загреб.
@Beogradjanin Schwabenlande! Молим Вас да прочитате поновно мој коментар од 01.10.2018 г.на тему,,Суд одбио тужбу Изетбеговића". Три пута сам читао и спомињем само 1944г.и 1945г. Чињенице наведене у том коментару и у овом можете лако испитати,а ако можете доказати да су неистините ја ћу Вам се јавно извинити. Краљ Милутин је у СОФИЈИ,као што је исправљено у једном од коментара у Храму Св.Недјеље и то је неоспорна чињеница.Како сам посјетио више храмова у Софији навео сам криво име Св.Петке,а и иначе култ Св.Петке је поштован и у Срба у Србији и оних који не живе у Србији,па ми остала Св.Петка у глави. Ако постоји Споразум о преносу моштију у Србију,то је интересантна тема за новинаре зашто није испоштован. Иначе зар заиста мислите да би мошти Краља Милутина требале бити у овим тешким временима у његовој задужбини у манастиру Бањска под влашћу ,,Косова"са фуснотом? А оно ,, purger".То Вам не замијерам. Волим свој град Загреб и Архипарохију загребачку. Некоме чудно.Мени није.Сватко има право на своје.
Драган П.
Питање за господина Петра, невезано за тему овог чланка. Кажете да волите свој Загреб и ја то разумем и поштујем. Претпрошле године имао сам прилику да прошетам вашим градом који је заиста леп, али у очи су ми упале бројне жврљотине по зидовима на којима стоји усташко "У". Те сам жврљотине приметио чак и у Истри, где су такође честе и бројне. Занима ме како се осећате у свом граду свакодневно гледајући тако нешто? У мени су ти призори изазвали осећај одвратности и нисам сигуран да бих могао да волим град са таквим зидовима (и становницима), макар био и мој родни. Разумем да огромна већина Загрепчана не пискара "У" по зидовима, па чак и да, у нешто мањем проценту, вероватно не одобрава тако нешто, али свеједно, скоро у свакој улици постоји по једно ушато "У", довољно да огади шетњу нормалном човеку, а камоли свакодневни живот.
Препоручујем 30
Milisav
Bugari su pre zavrsetka rata,jos dok su se kod nas vodile Borbe,primili na oporavak decu iz Srbije i Crne Gore,rasporedjenih po raznim krajevima Bugarske,uglavnom u turistickim objektima. Nasa grupa iz jednog Grada Srbije otputovala je sanitetskim vozom z Sofiju, Odakle smo Autobusima odvezeni Mihajlovgrad (bivse Ferdinandovo),zatim U Lopusanski Manastir,na padinama Balkanplanine,gde se nalazilo Odmaraliste iz Sofije. Kada smo stigli u Lopusnu Autobusima(sada Georgidamjanovo)docekali su nas mestani,sa Odecom,Hranom,Slatkisima...veoma topao docek,u odnosu na Dozivljaje bugarske kaznene ekspedicije u nasem Gradu. Paznju koju su nam pruzali na svakom koraku,od ishrane do prijema jedanput Nedeljno u svoje domove je nezaboravno. Posto je bilo Dece bez roditelja,mnogi su hteli da ih usvajaju. Hvala Braci Bugarima,spasili su dosta nase Dece.
Milisav
@Uros,Francuska i Nemacka,ostavili su proslost iza sebe.
Препоручујем 3
Uroš
Ko i malo čita, poznaje istorijju i istorijske prilike na Balkanu, mora znati, da su bugari kroz sve vekove bili i ostali najveći, najpodmukliji i najljući srpski neprijatelji. Uvek su imali aspiracije na srpske teritorije! Bili smo se s njima kroz sve vekove!!!
Препоручујем 13
Прикажи још одговора
Sima
Sasvim tacna zapazanja. Poznajem Bugare u Austriji. I mislio am da niko nije konzervativniji u+i zatvoreniji od Austrijanaca. I jesu ekstremno zatvoreni. Najveći konkurenti austrijancima po tom pitanju su Bugari pa Madjari a donekle i Cesi i Slovaci. Poljaci i bivši Sovjeti su skroz drugačiji. Otvoreni i baš otmeni. Do duše Poljaci veštački iz užasno jakih kompleksa (ne poznajem ni jednog koji neće uveracati da potiče iz aristokratske porodice) ali Rusi, oni kao da su svesni da su pripadnici velikog naroda. I ovo nisu predrasude. Ovo je već standard! Beč je pun svakojakih a zbog zatvorenosti stranci opstaju isključivo u sopstvenom getu. Ako i ima izuzetaka, a ima ih oni ne odbacuju pravilo. Ti izuzeci su na nivou statističke greške.
Gordana
Sofiju pamtim iz 1965. kada sam bila kao gimnazijalac u poseti njihovoj Matematičkoj gimnaziji. Tada sam prvi put videla kompjuter. Bio je smešten u ogromnoj prostoriji, samo on. radio je na kartice. Mi u gimnazijama nismo ni znali šta je to. Zato su oni danas u Evropi i smatraju ih jednim od njaboljih programera. Ponovo sam došla u Bugarsku 1979. kada niko nije želeo da nas usluži u CUMU a na granici smo pri izlasku iz Bugarske čekali 2 sata da nas puste i ako nikoga nije bilo i ništa nismo kupili.
Препоручујем 6
Zoran
Poznajem ja i Bugare u Americi. Pre bih rekao da sma ja konzervativniji nego oni. Jednog sam upoznao u hotelu u Atlanti, radi na prijemu vozila na parkingu. On sam poceo pricu kad smo poceli da pricamo na srpskom zena i ja. I tu g avidjao csto kad smo dolazili. Drugi profesor hemije na faksu u Americi, nudi mi d adodjem kod nejga d apijemo sljivovicu, al ja ti nisma neki pivac. Treci predaje astronoimiju na faksu, isli kod njega, stavio neki teleskop, gledao dve zvezde kako s eokrecu jedan oko druge, pricali o Hajducima.... On zna za tim hajduk. Reko jel znas sta znaci hajduk? Zna.
Препоручујем 14
Биљана
Скоро па десет година живим у Софији. Да, у кафићима нећете добити чашу воде уз кафу, таксиста вам највероватније неће помоћи око пртљага. Климнуће главом за „не“, а рећи „да“ :), али то није ствар некултуре, већ резултат другачијих културних утицаја. Као и у свакој другој балканској, па и европској престоници, има бескућника и паса луталица, запуштених делова града, уморних и бахатих људи, АЛИ... Има и дивних улица, лепо сређених паркова, бициклистичких стаза, Људи, спремних да изађу у сусрет... Конобара који ће вас после првог доласка у кафић запамтити, продавачица које ће већ други пут знати шта је за вас, возача тролејбуса који слушају „Галију“ и „Бијело дугме“; излетника на Витоши који ће једни друге на стази неуморно поздрављати са „Добар дан“ и „Здраво“, а не проћи пободене главе... Свуда има и оваквих и онаквих људи и места. И у Београду, и у Софији. А шта ћеш добити заузврат, зависи од тога шта ћеш дати. Ја се у Софији осећам као код куће.
Миле
Најсличнији град Београду је засигурно Софија. А и менталитети Срба и Бугара су врло слични (што је сигурно и допринело међусобним сукобима и негативним стереотипима). Можда мале разлике ипак постоје, у томе што је код нас мало прљавије, а народ мрзовољнији.
Milica
Kod nas malo prljavije? Gospodine Mile, kada ste poslednji put bili u Sofiji? Znate li da je Sofija zvanicno najzagadjeniji grad Evropske unije i da se ulice ne peru i ne ciste ama bas nikada? Znate li da se svaki drugi dan ne preporucuje izlaziti napolje zbog ogromne kolicine smoga? Znate li da sam automobil u Beogradu prala jednom mesecno, a u Sofiji ga perem svakih nekoliko dana? Znate li da se strancima preporucuje oprez zbog velike kolicine pasa lutalica i neosvetljenih parkova? Znate li da kad udjete u bugarski kafic kao da ste usli u mauzolej - nikada se nije cuo smeh niti videla nasmejana lica? Ako smo mi mrzovoljan narod, onda ne znam kako nazvati njihov stepen tunjavosti. Mi jesmo agresivni i nevaspitani, ali tesko da smo mrzovoljni. I jos nesto - Bugari nam se dive zbog sjajnih puteva, jer su njihovi putevi toliko losi i puni rupa da su mi svi gosti po jedan tocak na autu izvalili dok dodju do mene, a ja cak i zivim u lepsem delu grada.
Препоручујем 16

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља