недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:21

Самоуправљање на факултетима

Вишестраначко самоуправљање на факултетима далеко је сложеније него у социјализму
Аутор: ​Зоран Аврамовићуторак, 12.03.2019. у 18:00
Ректорат Универзитета у Београду (Фото Д. Јевремовић)

Поводом текста „Правда за одабране”, „Политика”, 26. фебруар

У више написа Милош Ковић критички указује на стања на Филозофском факултету у Београду („Правда за одабране”, 26. фебруар 2019). Једна реченица је прави вапај. „Потпуно је невероватно да професори Универзитета у Београду већ годинама морају да трпе срамотно насиље, кршење процедура и воље факултетског већа. Је ли могуће да не постоји законски начин да се прогони зауставе?”

Милоше, на ово питање постоји само један депримирајући одговор: не постоји, док је на делу самоуправна организација, односно важећи закон о високом образовању. Такви проблеми нису само „привилегија” Филозофског факултета. На свим факултетима у Србији постојали су, постоје (ко ће да их изброји?) и постојаће слични, мањи или већи проблеми насиља, кршења процедуре и воље научно-наставног већа. Другим речима, није овде реч само о једном факултету, већ о начину на који је у нормативном поретку уређена институција универзитета. Корени проблема налази се у: 1) тврдокорном задржавању самоуправне организације високог образовања, 2) одбијању да се у складу са европским стандардима пређе на интегрисани универзитет. Док се не реше ова два проблема, Милош Ковић ће понављати питање: постоји ли законски начин да се прогони и неправна понашања зауставе?

У социјализму, универзитет је уживао самоуправљање и аутономију тако што је монополна партија контролисала управљање, финансирање, наставне кадрове. Ми који имамо самоуправна искуства знамо да су у институцијама „одлучивали” радни људи, а фактички владале неформалне интересне групе, чији су челници, разуме се, били чланови партије. Политичка моћ је из позадине давала предност једној или другој групи. Са транзицијом у грађанско друштво, капиталистичко тржиште и парламентарну државу статус готово свих установа, у смислу промене својине или добијања мандата управљања, променио се, али универзитет је остао на караули самоуправљања која се брани аутономијом. Чак је спуштена на „аутономију Одељења” факултета. Када се постави питање промене самоуправљања онда се то квалификује као угрожавање аутономије. А ствар је другачија: разликују се управљање и струка (настава, наука).

Држава има управне надлежности у универзитетском образовању. То значи да она одлучује о избору директора који ће бити чувар закона, заправо надлежан за законитост рада. Процедура је јасна: онај ко те бира одговоран је за твој рад, контролише те и санкционише уколико кршиш законе.

У Србији је на универзитетима другачије. Оно што боде очи свакоме у академској заједници свакако је нејасан, магловит однос између државе и универзитета, односно факултета. Оснивач више од 80 факултета и пет универзитета, Република Србија нема управна овлашћења. По важећим законима, главни орган управљања факултетом је савет факултета, чије две трећине чине наставници и студенти, а трећину представници оснивача. То није управљање, то је класично самоуправљање. (И терминолошки је управа ублажена саветом). Тешко је наћи овакав систем самоуправљања у европским универзитетским центрима.

И као оснивач и као финансијер држава нема овлашћења над управним радом факултета. Ако је правни статус високошколских установа овакав, нема наде да ће се нешто изменити у смислу проблема о коме пише Милош Ковић. Године пролазе, а овде разговори о реформи универзитетског образовања тапкају у месту, троше се паре на неплодне расправе, пишу стратегије, ништа се суштински не мења и главно питање је да се што дуже остане на универзитету. А све то под окриљем говора о уласку у европски образовни простор. Али, на гајимо илузије: неће се ући са неинтегрисаним универзитетом и самоуправљањем.

На крају, Ковић се пита откуда расцеп између професорске подршке протестима и њиховог насиља у факултетској установи. Може то питање да буде и морално и индивидуалнопсихолошко, али суштински припада етосу и начину управљања. Учестале параполитичке акције на неким факултетима (и изван факултета) против демократски изабране власти (последњих тридесет година) димна су завеса за заштиту наслеђеног статуса самоуправљача. А у царству таквог система могу неки наставници да се понашају како желе и како други то хоће. У складу са самоуправљањем. И још нешто. Пријатељ ме је недавно питао, поводом интервјуа декана једног факултета у Нишу, који се хвали како шета улицом и протестује (а то није институција), зашто би грађани који не подржавају протесте финансирали такву параполитичку активност. Имао је у виду начин финансирања високог образовања. Одговорио сам да је кључ у систему управљања институцијом. Вишестраначко самоуправљање на факултетима далеко је сложеније него у социјализму. Тамо је била једна партија, а данас се далеко више партијских и невладиних средишта моћи меша са неформалним групама у борби за функције на факултетима. А оснивач високошколских институција се бави намиривањем трошкова. Тридесет година гледа и ћути.

Научни саветник

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари10
8ff9b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Марко из Требиња
Компјутерске науке, ако су науке, уништавају образовање. То је нова идеологија. Погледајте анализе западних земаља о томе.
Лазар КГ
Ваљда је аутор хтео рећи да начелно грађани Србије финансирају факултете и да би самим тиме требали да имају улогу у управљању тј. да не могу да се факултети праве као да су некаква независна острва која у великом броју случајева имају аутошовинистички и елитистички кадар који велики део грађана који га финансирају презире. Цео систем ме доста подсећа на неког саможивог студента који је са села дошао у велики град коме су родитељи земљорадници дали новац и изнајмили стан и који онда живи на њихов рачун, а друштву се хвали како живи самостално, и са презиром и кришом говори о свом пореклу те промени нагласак. Тако се многи професори понашају, а онда тај став преносе и на студенте. Наравно када би држава покушала да успостави контролу вероватно би у пракси дошло до другачијих злоупотреба, могућност за корупцију се не би смањила, али свакако треба размислити шта даље јер овако како је долази до хиперпродукције кадрова због мањка координације између привреде, државе и факултета међусобно.
RAJKO RAJKOVIC
Jednistavni kapitalisticki pristup nikad ne moze nadmasiti raskos samoupravljanja: Kad je Savjet fakulteta glasao da li da podrzi predlog Naucno-nastavnog vijeca Akademiji nauka da vidjenog profesora prime u clanstvo, clan Savjeta nasa cistacica Sevda je digla ruku "za" - jer je smatrala da on to zasluzuje. Poslije je rekla da se prevarila, trebala je glasati "protiv", jer on to jos ne zasluzuje.
Дека Јован
Тај исти Универзитет годишење штанцује стотине лекара, правника, економиста, десетине социјолога, педагога, историчара, биолога... који се неће никад запослити у Србији у тим занимањима. Програми су застарели. На нивоу од пре педесет година. Шта је са оснивањем Факултета инофрматичких/рачунарских/компијутерских наука? Треба погледати како професори Медицинског факултета истовремено раде на на клиници и баве се научно-истраживачким радом (плус приватна пракса, плаћена предавања, управни одбори.,,)
Петар
Аутор покушава немогуће: 1) Да аутономију Универзитета поистовети са самоуправљањем... што је груб фалсификат, 2) Да оправда тренутни хаос и анархију на "државним" факултетима и поистовети их, са једне стране, са приватним, а са друге стране, измишљеном политичком снагом поштења.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља