среда, 19.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:53

Планета као проширени завичај

Феномен све масовнијег и све чешћег присуства богатих широм света назвао бих глобалном или планетарном завичајношћу богатих народа
Аутор: Витомир Теофиловићсубота, 09.03.2019. у 18:00
(Срђан Печеничић)

Многе школе, обданишта и болнице широм света изграђени су хуманитарном помоћи богатих земаља, као и многи инфраструктурни објекти. Да ли је ту реч о чистом алтруизму, хуманој жељи богатих да олакшају и улепшају живот сиромашних, како мисле једни, или је то нова варијација маскиране интересне куповине наклоности, улог у стварање повољне атмосфере за успостављање будућег неоколонијалног односа?

Насупрот општем уверењу о солидарности сиромашних и егоизму имућних, истраживања су дала обратне резултате: имућнији грађани су солидарнији и несебичнији од сиромашних. То зачуђује само на први поглед – при елементарној угрожености главна и готово једина брига је опстанак породице. Године 1969. у руднику угља у Какњу, у време кад су ионако мизерне рударске плате касниле месецима, рудари су крали хлеб од својих другара да би га понели деци. А рудари су симбол солидарности.

Извесно је да осећај солидарности игра знатну улогу у помоћи коју богати пружају сиромашнима. Сви „којима претиче”, да употребимо стару народну синтагму, осећају потребу да помогну угроженима, и не само људима, већ и угроженим животињама. То је исконска психолошка потреба – осећај да су хумана, несебична бића. Одакле онда вајкадашња сумња у ту несебичност, уверење да се иза ње крије неки интерес, ако не тренутни, онда дугорочни. „Ништа се не ради и не даје за ништа”, каже древни фолклорни идиом. Историја је обилато потврдила оправданост сумње у људску анђеоску доброту – несебична помоћ често је била маска иза које су се крили политички и економски интереси. „Чувај се Данајаца и кад ти дарове доносе!” – не сажима само горко искуство Тројанаца, већ је опште искуство. Но, ако су некад на глобалној сцени били колонијални, а потом неоколонијални односи, шта је данас прикривени интерес моћних?

Политиколози сматрају да су одувек, па и данас, на сцени исти политички и економски интереси, само што су сада, за разлику од некада, много дискретнији – средство меке а не тврде моћи. Но, ова тема је превасходно у домену и компетенцији политичара и економских планера, савременог политичко-економског инжењеринга. Овде ћемо посветити пажњу једном релативно новом феномену, социо-психолошком аспекту помоћи коју богате државе пружају сиромашнима. Да бисмо разумели тај наоко споредан и узгредан, а у суштини стратешки аспект, морамо да преиспитамо стандардно, уобичајено поимање државних граница.

Слику неке државе стварамо на основу одређених параметара, од којих су неки динамични (стање привреде, саобраћаја, културе...), а неки статични (геополитички положај, величина територије...). Ова подела почела је да застарева још пре стотинак година, откад су железнички, аутомобилски и авио-саобраћај постали масовно добро; све више је појмовна инерција. Како то кад су још фиксиране државне границе?

Ако милиони Американаца, Немаца, Француза, Јапанаца и житеља других имућних држава летују и зимују, а све чешће проводе и викенде у другим земљама и са жељом да упознају што више предела и народа, њихова земља више није само земља у којој су се родили, већ све више и други делови света, сразмерно њиховој платежној моћи и зову знатижеље. Сви путеви, пруге и аеродроми које масовно користе Американци, Немци, Французи, Швеђани, Јапанци... у све већој мери су и амерички, немачки, јапански... То исто важи и за ресторане и хотеле, бензинске пумпе и продавнице намирница; за лепоту и чистоћу успутних предела, за опремљеност болница и квалитет здравствених услуга; за квалитет воде и ваздуха... Животна средина имућних још је превасходно земља у којој живе и раде, али то су све више и земље у којима током године бораве или кроз које пролазе. Њихова животна околина постаје цео свет. Феномен све масовнијег и све чешћег присуства богатих широм света назвао бих глобалном или планетарном завичајношћу богатих народа. То је последица нове планетарне парадигме – атмосфере сарадње уместо сукобљавања. Modus vivendi постаје информативно, привредно и културно умрежавање.

Другим речима, не само да су све ближи, већ се увелико преплићу некад сасвим опречни мотиви – интерес и хуманизам. Већ не можемо рећи да већу асну од помоћи сиромашнима имају богати, добит је обострана. А са порастом стандарда планетарна завичајност ће све више важити за све народе. Ако је, да парафразирамо Маршала Маклуана, за имућне народе цео свет већ данас глобално село, то све више постаје и за читаво човечанство. Све гушћа мрежа путева и све бржа и јефтинија путовања убрзавају тренутак кад гесло један смо род (gens una sumus) неће бити жеља већ стварност. Сви ћемо се свуда осећати као код куће.

Kњижевник и публициста

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари5
6e6f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боба
Аух, па то смо већ имали од почетака колонијализма. Како су се колоније обогатиле од милостиње после хиљада пљачканих милијарди видимо и данас. Глобализација и "капљућа надоле" економија после пљачке је оно што нуди глобализација неолибералне пљачке планете. Резултате гледамо и на нашем примеру претварања Србије у колонију.
Dejan Ranđelović
"Године 1969. у руднику угља у Какњу, у време кад су ионако мизерне рударске плате касниле месецима, рудари су крали хлеб од својих другара да би га понели деци." Овде нешто дебело не штима. Мени годинама људи причају да су у Титово време текли мед и млеко. Ја сам збуњен.
Radmila Mišić
Verovatno jesu kasnile a posle 1980. većina firmi je živela na kratkoročnim kreditima (koji su mnogo skupi) i to nas je, između ostalog, upropastilo. Teklo je med i mleko ali su se kola vozila po sistemu par-nepar, bila je nestašica kafe i deterdženata i restrikcije struje po 6h, učešće za stambeni kredit je bilo 50%(!)-ali Srbi pate od amnezije.
Препоручујем 4
Dragan Pik-lon
"Poklonu se zubi ne gledaju''..........!!!
Zoran
"...или је то нова варијација маскиране интересне куповине наклоности, улог у стварање повољне атмосфере за успостављање будућег неоколонијалног односа?"_______Zato mi vise ne pomazemo nikom u Srbiji kome treba pomoc.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља