Непријатне, болне промене које се код старијих људи повремено појаве по кожи и изазивају претерану осетљивост на сваку врсту додира, чак и на одећу, у народу се једноставно зову херпес и имају ту лошу особину да се понављају. У ствари, реч је о херпес зостеру, обољењу које се јавља као последица раније прележаних богиња, објашњава др Весна Мартић, неуролог, специјалиста на Војномедицинској академији.

– Групу херпес вируса чине варичела зостер вирус и херпес симплекс вирус Иако ови вируси имају пуно сличности међу собом, постоје разлике у обољењима које узрокују. За разлику од зостер вируса, који даје дифузне промене по кожи какве виђамо код овчијих богиња , код другог вируса се појављују промене у виду грознице на уснама или гениталијама и оне се често понављају – каже докторка.

Херпес симплекс инфекција је без бола и чешћа је код млађих, док је херпес зостер праћен јаким болом и чешћи је код старијих особа. У овом другом случају, наиме, после прележаних богиња вирус заостаје у ћелијама нервног система одакле се може реактивирати и после више деценија, узрокујући херпес зостер који се најчешће испољава у виду промена по кожи праћених јаким жарећим болом, осећајем утрнулости и претераном осетљивошћу, посебно на одећу.

Промене се јављају само на једној страни тела, пратећи нерв у којем се налазио вирус. Ретки су случајеви да се херпес зостер појави без претходног податка о прележаним богињама.

Реактивација овог вируса може довести и само до бола, без промена по кожи, што је реткост. Ризик за оболевање је већи код старијих од 60 година и уколико је организам био изложен стресу, а имунитет слаб и уколико је та особа прележала варичелу пре навршене прве године живота.

Херпес зостер обично траје пет до осам недеља, а по завршетку могу остати пигментисани ожиљци. Бол се повлачи углавном већ после месец дана, мада може трајати месецима па и годинама, и у том случају се назива постхерпетичном неуралгијом.

– Од аналгетика у лечењу херпес зостера од користи су класични аналгетици (парацетамол, ибупрофен) и тек уколико се ради о екстремно тешком болу, саветује се увођење опиоида. Став око лечења антивирусном терапијом је опречан: док неки саветују увођење антивирусних лекова што пре, јер је то кључ успешног исхода и уједно превенција евентуалних компликација, други их избегавају, посебно код особа старијих од 50 година. Једино је извесно да код зостера који се појави у оку треба увести и антивирусне лекове – истиче др Мартић.

РЕЧ СТРУЧЊАКА: Др Весна Мартић, неуролог ВМА

Слабост тела ретка, али озбиљна последица

Када бол траје четири до шест недеља после повлачења промена које је херпес изазвао на кожи, онда је реч о постхерпетичној неуралгији која се обично спонтано повлачи, мада неки пацијенти, на жалост, имају болове и доживотно. Ризик за појављивање постхерпетичне неуралгије расте са старошћу болесника – половина њих има више од 60 година.

У решавању ове врсте болова не помажу стандардни аналгетици, већ лекови за неуропатски бол: габапентин, прегабалин, трициклични антидепресиви, капсаицин, лидокаин, опиоиди, а ефектним се показала и акупунктура.

Херпес зостер може довести и до слабости дела тела захваћеног пликовима(везикула) и болом, што представља још једну, доста ретку компликацију, у свега два до пет одсто случајева, сегменталну зостер парезу. Слабост се најчешће појављује у року од две недеље од појаве промена на кожи. Ретко, парезе и избијање кожних промена могу претходити болу. Слабост може захватити регионе руку и ногу, трбух, сфинктере па и дијафрагму. У принципу прогноза сегменталног зостера је добра, опоравак се постиже за годину дана у више од две трећине пацијената.

Додуше, лечење ових пацијената није сасвим усаглашено и пре би се могло рећи да се терапија одређује од случаја до случаја с обзиром на индивидуалну процену лекара, а подразумева симптоматско лечење бола, јачање мишића погођеног дела тела и физикалну терапију којом се јачају мишићи и спречава њихово скраћивање. У неким случајевима помажу и кортикостероиди.

Херпес зостер врата и раменог појаса понекад може бити компликован слабошћу дијафрагме и јавља се и више месеци после појаве пликова на кожи. Код половине пацијената са овом компликацијом, која се зове дијафрагмална парализа, долази и до отежаног дисања.

Ове компликације ипак су реткост и баш због тога што се на њих не мисли често, оне се тешко дијагностикују.