уторак, 21.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:13
КОЛИКО СМО РЕЛИГИОЗНИ

Вера са сумњом у Бога

Иако је Србија од 34 европске земље на десетом месту по изразитој религиозности, готово половина верника није сигурна да Бог постоји а свега 19 одсто њих иде на богослужење макар једном месечно
Аутор: Јелена Чалијанедеља, 17.02.2019. у 22:00
(Фото EPA/Valdrin Xhemaj)

Не постоји ниједан Србин, међу којима сам и ја, који није макар некад, али богами и почесто – оговарао свештеника. Реченицу у којој ће се бројни православци препознати недавно је изговорио у беседи после литургије владика франкфуртски и све Немачке Григорије. Његова беседа била је усмерена не ка опомињању верника, већ ка свештеницима, али је сликовит увод у истраживање Америчког истраживачког центра Пју. Они су објавили да је Србија, од 34 европске земље, на десетом месту по изразитој религиозности. У испитивању је учествовало око 1.400 грађана сваке од ових европских земаља, а религиозност се сагледавала кроз одговоре на питања о учествовању на верским службама, свакодневном упражњавању молитве, веровању у Бога, са потпуном сигурношћу и важности религије за појединца.

Око трећине испитаника из Србије, према овом истраживању, врло је религиозно, али свега њих 19 одсто иде на богослужење макар једном месечно, по чему смо на листи земаља учесница истраживања при дну – на 22. месту. Пре него што поставимо питање шта значи бити религиозан у Србији, треба подсетити на још један податак. Према последњем попису становништва, око 95 одсто грађана изјаснили су се као верници, хришћани, муслимани, Јевреји...

У Србији се 6.079.396 грађана изјашњава као православци, а на другом месту по ројности
су католици којих има 356.957 (Фото EPA/Sаsa Stankovic) 

Питање религиозности, према мишљењу саговорника „Политике”, комплексно је, а истраживањима на ту тему треба прићи са опрезом. Није једноставно сазнати колико је ко религиозан само на основу једног индикатора или на основу површних питања, сматра проф. др Зорица Кубурић са Одсека за социологију Филозофског факултета у Новом Саду.

– Бити религиозан има и унутрашњу димензију, која подразумева лично искуство с Богом, поверење да Бог постоји и да води живот појединца. Можда је религиозност најјаснија у моралности, у спремности да се другоме помогне, да се буде добар човек, како према себи, тако и према другима. Одговорност пред животом и спремност да се оствари самоконтрола најбољи је показатељ зреле религиозности – каже проф. др Кубурић.

Имајући у виду да већину грађана Србије чине верници, изненађује податак из овог истраживања да 58 одсто испитаника из наше земље верује у Бога са потпуном сигурношћу, док чак 42 одсто не би могло поуздано да тврди да Бог постоји.

Очигледно је да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, односно персоналном вером у Бога, истиче проф. др Растко Јовић са Православног богословског факултета у Београду.

– Вероисповест се доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без индивидуалне бриге и напора. Ранија истраживања религиозности у Србији показују да је од свих црквених обреда крштење најзаступљеније, много више него, на пример, венчање. Ово је могући показатељ да се крштењем заправо, за многе, врши иницијација у оквире „православног” идентитета који се сматра датошћу по себи. Отуда питање вере у Бога појединца постаје ирелевантно у контексту припадности једном већем идентитету колектива који нас превазилази. Уколико овако разумемо ствари, јасно је онда да то да ли верујемо или не верујемо у Бога не утиче на осећање припадности православној вери. Осим тога, ствари не можемо посматрати црно-бело, јер су преиспитивање и сумња исто тако саставни делови вере и духовног раста – каже проф. др Јовић.

Он истиче да је недолазак у цркву питање вековне инерције у разумевању шта то значи бити православни верник.

– Неколико векова турског ропства, због проблема с којима се суочила црква, довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Уместо литургије, центар црквеног живота постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала готово најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу. Верујем да је све ово у знатној мери уобличило менталитет православног верника. Време после турског ропства доноси бурне периоде у историји који нису допустили обнову Цркве у њеном пуном капацитету, а самим тим и обнову литургијског живота. Било је проблема са недовољним бројем свештенства, које је у готово свим ратовима било прва жртва, као и недовољном броју црквених храмова, који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата. Ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не редовни одлазак у цркву. Мислим да је отуда јасно колико ће времена бити потребно да се промени ова матрица која је вековима грађена – наводи проф. др Јовић.

И професорка Кубурић истиче да је раније било декларативних атеиста, а данас – декларативних верника, што је, како додаје, појава с једне стране из интереса, а с друге из једноставног комформизма.

– Наше истраживање рађено 2010. показало је да је тада било 67 одсто оних који верују у Бога без имало сумње. Од 1.214 испитаника само је 15 одсто казало да се не моли Богу, што опет указује на већи број верника и оних који практикују религију него оних што је не практикују. Ако упоредимо резултате од пре десет година и ове на које се позивамо сада, степен религиозности у овим параметрима у Србији је у благом опадању. Разлози који до тога доводе свакако су повезани с општим друштвеним кретањима, али је одговорна и црква и верска заједница, односно њени представници – каже проф. др Кубурић.


Коментари5
e7728
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

stanislavsr
Srbi su pretežno "ceremonijalni vernici" i oni koji smatraju da je u ovim vremenima to "politički korektno". Mislim da je pravih VERNIKA zaista jako malo - a tome je svojim ponašanjem mnogo doprinela i sama Crkva.
Небојша Малешевић
Одакле Вама идеја да неко после Сабора који је донео Символ вере, замишља тако Бога?
Goran A.
Pa ako se Bog zamislja kao 70-godisnji starac sa bradom koji sedi na oblacima - kako ga mnogi hriscani zamsljaju jos od 4. veka (tacnije od Nikejskog Sabora 325 g) nadalje - onda nije ni cudno da procenat religiozih ljudi nije veci.
Boban
Pre nekoliko godina jedan velikodostojnik SPC je procenio da jedva 5% onih koji se danas deklarišu kao pravoslavci u Srbiji pročitalo Novi Zavet. A celu Bibliju još manje. Kako neko može biti hrišćanin ako ne zna najosnovnije elemente hrišćanstva je misterija. Ali zato slave slave sve u šesnaest! Kod katolika je to navodno samo malo bolje, a kod protestanata skoro pola je pročitalo NZ.
Дечак
Вера са сумњом у Бога ? Више него у Бога, многи су склони сумњи у поједине “божје заступнике” на земљи. Не делују баш хришћански у својим црним лимузинама или, приликом литургије, у скупоценим одеждама и златним крунама.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља