У Аустралији и на Новом Зеланду углавном се живи у кућама. Овде каже, у стану се борави а у кући живи. Куће и дворишта омогућили су развијање популарне друштвене платформе - партија, окупљање  у нерадне дане, празнике, викендима, када јесте и када није црвено слово у календару. Чега се све нисам наслушао на тим дружењима.

Око професора „Грифит универзитета”, Сарајлије из високе политике бивше СФРЈ, опет је кружок. Више њих за столом за којим ће се потезати и куцати јаким речима, а не пивским флашама.

Слушам их иако ми је бележница већ пуна мудрости и политике. Више него што је изњедрила чувена Корчуланска летња школа (праксисоваца).

„Са Балканом вам је као са азбестним плочама. Све је у реду док не загребеш, а чим загребеш настаје белај. Јер, земље настале између Беча и Стамбола су историјски и свакако другачије, недефинисане и недовршене, наопако скројене, са мање простора него аспирација, па се  политички и други рачуни не пребијају преко гласачких кутија него преко нишана разних калибара.

На Балкану вам је стално присутна прича о логици моћи и немоћи логике. Историјски усуд „радо иде Србин у војнике”, колико узвишен, толико и фаталан. На Балкану можете имати најмодернији „ајфон”,  рачунар јачи од „Насиног”, ауто на струју „Тесла”, али и подмазан шмајсер. Сламе посуте бензином и шибица на претек, а мањак разума и ватгрогасаца. Па онда спољни фактори, седење на раскрсници геостратешких путева. Свако ко прође свеже ти руке, мисао или бар шамар. Јалта није изум настао на Јалти.”

Један у ширем друштву грди свог пецарошког побратима што су јуче покисли до голе коже на пецању на „Џекобс Крику”, популарном риболовном резервату.

- Јесмо ли се договорили да ти, овог пута, одгледаш временску прогнозу, а ти ниси.

- Јесам.

- Па што ниси јавио да ће киша?

- Нисам знао да ће киша.

- Како ниси знао, ако си гледао временску прогнозу?

- Јесам гледао, али је она сисата опет преносила време и ништа нисам запамтио.

- Прво, није преносила време, него говорила о времену, а преносила је све време, док је говорила о времену лепе груди. Друго, ако већ ниси видео шта је говорила што бар ниси чуо?

- Кад је камера зумира ти нити видиш шта ради, нити чујеш шта прича. Млатне те цунами и не знаш како се зовеш а не да запамтиш каква ће бити временска прогноза за наредни дан.

Застао сам код покисле пецарошке браће. Сетио сам се Браце, свог другара из улице своје равноселске младости. Чудака, сањара и занесењака, који је сваки дан у исто време седео испред радио апарата марке „Космај”, хипнотисан гледао у зелено, магично око и слушао једну једину емисију и то годинама - извештај републичког хидро-метеоролошког завода о водостају река, на српском, руском и француском језику.

Наслов емисије је био дужи од свих параметара реке Дунав од Шварцвалда до Црног мора. За толико времена, колико је потребно спикеру, да на сва три језика изговори тај дугачки назив, данас „Мајкрософт”, „Епл”, или ”Самсунг” избаце две нове призводне линије својих индустрија снова. Али сањар и занесењак Брацо, никад није покиснуо.

Ушло се у позније сате, погодније за пијанце, ноћобдије, крадљивце или тајне љубавнике. Лагано сам пошао ка столовима где су и даље прштале речи уз звонко куцање пивских флаша. Помислих, ови се не  не мисле лако растајати, па ко дуже издржи: ноћ, алкохол или они. Одшетао сам даље.

Слуђеној Мери Каруповић, супрузи једног од браће Каруповића, Милета, пореклом од Бања Луке (не из Бања Луке) која после двадесет година брака прилично добро али са јаким акцентом и грешкама, говори Милетов матерњи језик, три доконе госпође желе да објасне  запетљане родбинске везе и имена родбине. Требаће јој а и ред је да зна.

- Отац и мајка твог мужа су ти свекар и свекрва. Као и твој муж, требаш их звати мама и тата. Твоји родитељи, твом мужу су пунац и пуница, или таст и ташта, а он их зове тата и мама, или често их и не зове. Мужеви од двије сестре су баџе, шогори. Како се зове муж твоје сестре?

- Ричард,

- Ето, каже се баџо Ричард.

- Не шири Анђелка, збунићеш је, добацује друга.
- Родитељи ваших родитеља, с обје стране, су дјед и баба. Мужева браћа теби су дјеверови а они тебе зову невјеста. Њихова дјеца су теби Мери дјеверовићи а ти си њима стрина и тако треба да те зову, а они су између себе први рођаци по мушкој линији. Први рођаци по женској линији су дјеца од мајчине и очеве сестре (од тетака). Оне су заправо удајом промијениле презиме…

Пренеражено сам слушао најупрошћеније предавање о родбинским везама, слуђеној Аустралијанки, случајно удатој за тамо неког Балканца. Ову задњу родбинску линију ни ја никако нисам могао докучити и разабрати. Е, моја Мери, у какво си се ти коло ноћас ухватила.
Предавање се наставља.

- Твоја браћа су твом мужу шурјаци, шогори или пашенози. Њихова дјеца су шурјаковићи. Жена од твог дјевера (мужевог брата) теби је јетрва а ви се међусобно зовете…  Како оно Миро?

- Па, јетрво, ј…
Дјевер се назива, дјевер а сестра од твог мужа је теби зава...

- Заова, Илинка.

- Твоја сестра је твом мужу свастика, а он је њој свак.

- Како може бити свако, зацвили Мери.

- Ма не свако, свак. Оно а мало више отегнеш. Мислиш да је нама лако с твојим, енглеским...
Дјеца од брата, или сестре су синовци, нећаци а они су између себе  братићи, сестрићи или први рођаци.

- У Војводини би били једноставно браћа, али сте ви из Босне.

- А, ја не. Мој муж бити може. Ја тамо никад ићи, а ни он од 1992., каже Мери. 
- Свој родбини са твоје стране, твој муж, или младожења је зет.

- Он није млад ожењен. Ми много година ожењен, опет ће Мери.

- Рекла сам ти не збуњуј је Илинка. А била је све похватала. Мораћемо све из почетка...

Мери је гледала час једну, час другу, час трећу госпођу. Шетали су је као „јојо” лоптицу.

Да ли они на тој аустралијској женици, случајно удатој за Босанца, хоће да искале свој бес и своју муку учења страног језика или је стварно хоће подучити родбинским везама? Ко ће га знати? Могуће је и једно и друго.

Са каквом ли ће облогом преко чела самлевена Мери ноћас покушати да заспи. Брижан Миле ће питати, шта јој је и да није од лошег вина?

- Не, него од твоја родбине и Босне.

Тад ни јадном Милету ништа неће бити јасно.

Лазар Ковачић,  Голд Коаст, Квинсленд Аустралија    

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика