среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:25
Прича из великог рата

Одани пријатељ

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићсубота, 19.01.2019. у 23:31

Ретке су особе које пуно столеће од Великога рата, знају за француског пилота Робера Мартинеа (1886–1917). Одмалена се заносио летењем и када је авијација била у повоју почео је и он да се од 1909. њоме занима. Није се обесхрабрио чак и када је био повређен испавши из аероплана током такчмичења Париз–Брисел 1910. Имао је своју летелицу и свој аеродром тако да је могао на миру да се усавршава.

Када је светска војна кренула 1914, Робер је био пилот у француској Трећој армији. С почетка 1915. године Французи су послали у Србију као војну помоћ своју ескадрилу МФ-99 под командом Рожеа Витра, у којој је био и Робер Мартине. Он је необично брзо у Србији постао драга и позната особа и то не само у војним круговима, јер је био простосрдачан, темпераментан и вољан да помогне свакоме.

Док је његова ескадрила двокрилних „фармана” (с потисном елисом) била у српској престоници, иако је био нежна здравља, неуморно је летео више часова сваког дана извиђајући непријатељске. Оновремени Београђани су пратили са највећом напетошћу и зебњом његов окршај, априла 1915, са аустроугарским аеропланом и то над самим градом. Противник га је хтео „скинути” митраљезом, а Мартине је пилотирао и нишанио пушком са врло мале раздаљине док је имао муниције, не пуштајући уопште непријатеља да дане душом. Није га оборио, али се непријатељ морао вратити одакле је дошао... Морамо поменути да када се уљез појавио на небу изнад Београда, Робер је журећи ускочио у аероплан не утопливши се тако да се разболео. Због оваквих и сличних напора и неуморног рада у Београду и околини, Мартине је добио јак напад албуминурије, а старе предратне ране су се знатно погоршале, тако да је био, пред Макензенову најезду, послат на лечење и опоравак у Француску...

Изашавши из болнице, Мартине добија посао учитеља у пилотској школи. Јуна 1916, француски пилоти дођоше на Солунски фронт у нашу војску, а Робер Мартине скоро одмах подноси молбу Врховној команди француске војске да га прекомандују на новоотворени грчки фронт, јер је желео да настави да се бори раме уз раме са Србима које је необично заволео као да су му рођена браћа. Команда му је одмах изашла у сусрет и дошао је као један од водећих техничких помоћника шефа француско-српске авијације. Пошто је у то време добар део околине Солуна био мочваран, харале су маларија и жутица. Као и остали родови војске и пилоти су били десетковани. Међу разболелима од жутице био је и капетан Мартине, који није хтео да легне поново у болничку постељу, већ је замењивао болесне другове лечећи се, колико је могао, на ногама, летећи као извиђач. Између осталих таквих летова у неколико наврата, пребацивао је својим „фарманом” и начелника штаба Врховне команде, ђенерала Петра Бојовића, потоњег српског војводу.

На крају, због свега што је до тада био учинио био је постављен за шефа српског ваздухопловног парка, где је Мартине наставио да даје све од себе. Ниједан авион није пустио у употребу док га он лично није прегледао и пробао. И поред овог уистину обимног посла увек је имао воље и времена да ради на усавршавању наших младих пилота преносећи им тако своје драгоцено искуство старог вука.

На Велики понедеоник, 9. априла 1917, Мартине је погинуо у Солуну због једног необјашњивог случаја, када је хтео да испроба тек склопљени нови аероплан. На тај пробни лет повео је и свог госта, колегу, британског официра. Узлетевши, мотор је одједаред закрчао, а који трен доцније и букнуо. Пламен се брзо ширио, због дрвене конструкције и гумираног платна. Искусни небески вук је покушао безуспешно да приземљи летелицу, али ватра га је прогутала, док је Енглез искочио и погинуо, јер се падобрани још нису почели користити. То беху две језиве смрти...

Преданим радом и пожртвованошћу овај француски пилот је задужио нашу војску и – као што већ рекосмо – био врстан другар и српски брат. На сахрани је била скоро цела српско-француска војска са Зејтинлика. Изасланик регента Александра био је командант Краљеве гарде, потпуковник Петар Живковић, каснији ђенерал и политичар. Слово су одржали пуковник Роже Витра и капетан Предић. Посмртни марш свирали су наши војни музичари, док је стража била мешовита. Леп некролог је написао Арчибалд Рајс, који је покојника упознао још на ондашњем Бањичком аеродрому приликом одбране Београда 1915. године.

Капетан прве класе Робер Мартине одликован је француским Ратним крстом и Орденом Легије части још 1912, тако да је био најмлађи витез. Такође, на прсима је носио и српска одликовања Карађорђеве звезде четвртог степена с мачевима и Белог орла петог степена с мачевима.


Коментари13
a0e23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

radovan
Da li ste mozda znali da je prvi nacelnik vazduhoplovnih jedinicai ARJ PVO u Kraljevini SHS bio major Branko Vukosavljevic,Negotinac,osnivac i vazduhoplovne skole u Novom Sadu u kojo je bio i nastavnik i instruktor.Radio je na primeni i upotrebi avio jedinica u ratu kroz ratnu upotrebu tih jedinica.Poginuo je nesrecnim slucajem na pokaznom letu iznad N.Sada 1919.g.Takav covek nema ulicu ni u svom Negotinu a ni igde drugde.Toliko o nasem postovanju prema ljudima koji su ucinili mnogo za ovaj narod i drzavu.
Nali
Da li u Beogradu postoji ulica koja nosi ime tog neustrasivog francuskog pilota, srpskog prijatelja, Robera Martinea? Ja mislim d bi trebala jedna ulica, ne samo u Beoradu, nego i u drugim vecim gradovima da nosi ime tog velikog prijatelja, (kako je u tekstu napisano), Srbije!!!
Vrtim se u krug
Hvala francuskim i engleskim divizijama sto su probili Solunski front.
N
Odani prijatelj koga smo zaboravili, eto bar smo sa ovim clankom oziveli secanje na tog plemenitog coveka.
артиљерац
@ Sloba Кад су нам САД дале "бесплатну помоћ"?40 и 50.их.Ти о томе не знаш ништа.Никакве бесплатне помоћи НИЈЕ БИЛО.Добили смо кредите из маршаловог плана,2,5 милијарде$,вратили смо,закључно са 1972,нешто преко 3,1 милијарде$.Шта је ту бесплатно?Камата од 600 милиона$?Лажи, ал мисли мало на Бога,а и на то да има нас старијих од тебе,који памтимо.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља