уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 19. ЈАНУАРА

Габриел без „ј“ између мира и немира

петак, 18.01.2019. у 14:45
Габријел, алуминијум, дрво, 2018.

„ПОЛИТИКИН” ЛАУРЕАТ

Овде би требало урадити фигуративну споменичку лустрацију. Пуно се ради, али и погрешно. Институција конкурса је девалвирана. Пријатељске везе, политичари у жирију... Последњих пет година се не приказују конкурсни радови. Прикажу нам првонаграђени, али не и оне који су били у конкуренцији

Вајар Габриел Глид је 76. добитник „Политикине” награде која се додељује за најбољу изложбу у протеклој години. Габриелова изложба звала се „Виђено и невиђено” (Сеен анд нот сеен) и приређена је у Нишу, у Галерији савремене ликовне уметности. Изложио је нове скулптуре и графике из циклуса „Ћилими” које почивају на мултипликацији и „преради” познатих мотива народне радиности. Вајарски опус Габриела Глида, професора на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, почива на минималистичком приступу. Теме идентитета, потрошачког друштва, геополитичких односа обрађује у индиректном говору. Уз дозу хумора и ироније. Приписује му се софистицираност у сваком погледу.

Ваше име и рад везују се за генерацију уметника који су се деведесетих година прошлог века појавили на уметничкој сцени са скулптурама које су се разликовале од дотадашње, традиционалне скулптуре.  Шта је то што је разликовало ту, нову скулптуру, од дотадашњих?

Реч је о времену када је укус свих нас ишао неким другим током у односу на онај очекивани. Можда део читљивости савремене скулптуре лежи и у феномену интроспекције, самосагледавању себе у односу на спољашњи свет.

Одрастали сте у уметничкој породици. Отац Нандор Глид био је признати вајар, мајка Гордана успешна таписеристкиња, старији брат Даниел је сликар. Као да је то неминован пут да деца уметника постају уметници...

Било је то срећно одрастање уз родитеље уметнике. То је једноставно била наша стварност. Одлазио сам код оца у атеље, гледао, пуно научио, са нечим сам се слагао, са нечим нисам. То нам је био живот.

Марија Ђорђевић

РАЗГОВОР О ПСИХИЈАТРИЈИ
Танка линија: политика и психоанализа

Љубомир Ерић и Александар Димитријевић, приређивачи петог издања уџбеника „Психотерапија” (Клио), састали су се крајем децембра 2018. у просторијама ове издавачке куће и разговарали о месту своје књиге у развоју психотерапије у Србији. Преносимо део овог разговора

Љубомир Ерић и Александар Димитријевић (Фото Анђелко Васиљевић)

Не би требало више да се сумња у моћ психотерапије, њену лековитост да помогне особама које пате због емоционалних проблема и неких психичких поремећаја. Истовремено, психотерапија има и моћне конкуренте, на пример фармаколошку индустрију, у новије време, и опоненте, од времена Сигмунда Фројда – религију и политику. Тако је психотерапија прилагођавана идеологији у нацистичкој Немачкој и интересима капитала у САД, а ефикасно искорењена у Совјетском Савезу. И у социјализму и у капитализму, мада на различите начине, психотерапија је морала да открије снагу и вештине који ће јој омогућити да преживи. У Србији, психотерапија је, чини се, била суочена са свим овим изазовима, каже Александар Димитријевић.

Ерић: У Србији је 1937. године основано Београдско психоаналитичко друштво. Најистакнутији чланови и утемељивачи психотерапије код нас били су Миклош Шугар и Хуго Клајн, а настављачи Владислав Клајн и посебно Војин Матић, који је обучио велики број данашњих психотерапеута и психоаналитичара. За њега радосно могу да кажем да је био и мој учитељ.

У послератном периоду дуго времена су политика и психоанализа биле у неком сукобу. Политика социјализма није ишла са психоанализом. Ви знате како су прошли психоаналитичари у Русији, али код нас ситуација није била толико тешка, мада је било сталних чарки.

АМЕРИЧКИ ПАЗЛ
На дивљој страни

Разлог што смо се Мика Оклоп и ја сетили једном Нелсона Олгрена јесте цитат који је он негде пронашао, три Олгренова савета мушкарцима: Никад не седај да играш карте с неким кога зову Док, Никад не наручуј храну у ресторану који у називу има реч мама, Никад не спавај са женом чији су проблеми већи од твојих

Шерманов трг у Њујорку, некада познат као „парк шприцева“ (Фото Б. Димитријевић)

Неколицину сапутника са којима сам за време дугог лета од Беча до Њујорка у децембру поразговарао нисам разуверавао кад су претпоставили да и ја у Америку идем да на Тајмс скверу дочекам нову годину. Нисам хтео да им кварим расположење упозорењима јер сам имао прилике да, путујући после нове године у супротном правцу, чујем приче о смрзавањима на тргу, недостатку санитарних просторија, претресањима на сваком кораку... Истини за вољу, чуо сам и неке позитивне утиске, али искључиво од особа много млађих од мене.

Тајмс сквер је настао на месту где Бродвеј, једина улица која у централном делу Менхетна кривуда, под углом сече прво шесту, па седму авенију. Али мене је приликом ове посете Њујорку занимао један други сквер, настао на исти начин, али нешто северније, тамо где Бродвеј пресеца прво осму, а онда и Амстердам авенију. Тај је простор много мањи, неугледнији и толико непознат, да сам ја педесет метара одатле провео цело једно лето и преко тог сквера пролазио најмање два пута сваког дана, а нисам знао како се зове.

Не бих ни данас знао како се зове да нисам читао о филму који смо сви гледали на једном давном Фесту: Паника у парку дрога и тако сазнао да је управо тај, Шерманов трг, назван по генералу из Америчког грађанског рата, некад био познат као „парк игала“, боље рећи „парк шприцева“, где су наркомани куповали хероин, а врло често га на лицу места и конзумирали. Свуда около је жив саобраћај, а та мала површина се неколико жбунова не заслужује име „парк“ јер у њега не може да се уђе, нити да се по њему шета, само су на ободу постављене две клупе, које гледају према улици и на њих понекад прилегну бескућници да се одморе.

Бранко Димитријевић

ПРИКАЗ
Две стране огледала

Нема носталгије и патоса у овом роману, већ само болних сећања на детињство које се одвија у сенци рата, где прве љубави нестају нетрагом без права да проговоре и испричају своју причу. Где се налази права истина, то је оно што Басташићева овим романом доследно преиспитује

Лана Басташић: Ухвати зеца, Контраст издаваштво, 2018.

Док свет тресе грозница звана Елена Феранте, Лана Басташић у свом првом роману Ухвати зеца приповеда прву домаћу верзију наратива о женском пријатељству. Али, као што ни Елена Феранте не пише само о женском пријатељству већ су социјални и политички терет времена упредени у причу из женске визуре, тако и Басташићева жели да на фону пријатељства пренесе нешто друго – пре свега све оно што су ратне деведесете оставиле у сећању тадашње деце и како су се та сећања претварала у ноћне море. Роман почиње као позив Сари да из (нимало случајно Џојсовог) Даблина где живи, дође у Мостар и заједно са некада најбољом пријатељицом Лејлом (Лела) одвезе се на састанак са Лејлиним братом Армином (Марко) несталим у вихору деведесетих. Започиње путовање поратном Босном где напоредо са „он тхе роад” причом, теку и покушаји да се кроз сећања и преиспитивања јунакиње ослободе болних чворишта, последица ратног детињства и младости.

Јасмина Врбавац

УРБАНИЗАМ
Братислава на води

О свему је бринуо домаћи инвеститор с духом и поштовањем словачке традиције, културе и науке, поред нужно и природно унетих начела савременог програма за овакву врсту комплекса

Трг, обала и део стамбеног садржаја (Фото PORR група)

Да ли сте видели Еуровеа, односно Братиславу на води, било је прво питање које су ми поставили колеге са универзитета у Братислави, професори Марош Финка и Маћеј Јашо, приликом моје недавне посете главном граду Словачке и научне расправе о управљању великим градовима у овом делу Европе. Нисте? Е, то свакако обиђите па да разговарамо.

Пре обиласка, проверио сам податке о економији, квалитету живота и демократији у овом граду и Словачкој. У Братиславу сам долазио више пута, како у доба „Гвоздене завесе“ тако и након уласка Словачке у ЕУ (2004). Запрепастила ме је данас трансформација једног од најмањих главних градова Европе (450.000, а метрополитен око 550.000 становника). До пре 14 година, главни град сиромашне и понижене Словачке из доба просовјетског модела комунизма, данас дискретно уметнички декорисан пред празнике, са сјајно обновљеним барокним центром и рестаурираним објектима попут Фрањевачке цркве из 13. века, Већнице из 14. века, Тврђаве, Грасалковичеве палате (данас седиште председника Словачке) из 18. века, и бројним другим.

Борислав Стојков

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари1
21bc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Габриел i FIAT
Габриел без „ј“ - to je kao FIAT bez "j"

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља