петак, 18.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Плава соба моје сестре

Кофери спаковани. Моја Сестра стоји на тротоару, испред капије. Нешто би рекла. Али прећути. Она зна да неизговорене речи не растужују. Не осврћем се.
Аутор: Миодраг Топићпетак, 18.01.2019. у 10:33
Фото Пиксабеј

Маркони ми рече: не могу баш сада да дођем. Док нешто не урадим из морамних разлога. Морамни разлози?

Па да. Кад се нешто мора урадити. Морам да поправим кочнице на ауту.

Ако кажем: боли ме грло, то би спадало у болесне разлоге, јел’ тако?

Логично, признајем. Па добро. Имам и ја један морамни разлог, кажем помирљиво. Мораћу сам да пробам ракију од дуња коју сам донео са одмора. Онда други пут…

- Сачекај, сачекај, ето мене. Мењам приоритете…

Волео бих да напишем причу о твом одмору, свечано изјави Маркони, после четврте попијене чашице. Можда их је било и пет, кад боље размислим. Волим код њега ту прагматичност, како то раде они који су прагматични.

 

АЕРОДРОМСКИ КÔД: Ево ме, крајем августа, са YYЗ (кôд аеродрома), на аеродрому БЕГ. Неша ме чека код излаза Arrives - Доласци, испред такси станице.

Фото Пиксабеј

Он је таксиста из другог града. Њима није дозвољено да приђу таксијем до излаза. Помаже ми око кофера до паркинга, до аута са скинутом ознаком „тахи”

Причамо као што то раде пријатељи које се нису видели целе године. Обожава своју фамилију. Каже да му кћерка студира глуму. Води децу на утакмице „Црвене звезде”. Пожелео ми је угодан боравак, остављајући кофере на степеник пред вратима.

 

КУЋА НА ЛАКАТ: Таквих кућа има и у улици твоје сестре, видео си их већ. Знаш о чему причам. Кућа, као и све оне на лакат, са четири улична прозора, високих плафона, са оне стране Дунава, углавном.

Фото Пиксабеј

Попримила је сивило моје косе, са шминком на мој начин, колико тек да се тако каже. Неопходно је само пресложити цреп, очистити олуке и димњак, покрпити фасаду, заменити бојлер, ако мајстор процени, објашњава ми.

 

МОЈА СЕСТРА: У твојој сестри можда пронађеш неку сличност са Мојом Сестром (Пише се: Моја Сестра). Идуће године ће прославити рођендан са три нуле: два мала кружића уплетена у осмицу и једну озбиљну нулу са њихове десне стране - oh là là madam.

 

СЛУШНИ АПАРАТ: Држи га у фиоци ноћног ормарића, на сигурном га месту чува од заборава. На звук звона на улазној капији реагује са комоде, узима кључ из посуде међу урамљеним фотографијама вољених и одлази ходником са изразом ко ли се то мене сетио.

Фото Пиксабеј

Годови времена, слој на слој на зидовима плаве собе од: смеха и цике деце, гласова вољених, све што је вредело памтити. Наравно, и музике.

Додуше, доста веселих и радосних звукова из сандука сећања, после оног тек венчани, унесено као мираз, обојило је први слој плаве собе. Све могу да их чујем без слушних помагала. Са два-три прста да набројим оне који слушањем могу да открију оно што је скривено у слојевима на зидовима: плаве собе.

Све остале собе у кући су љубоморне на њу. Иако и у њима има опуштене атмосфере и шарма малих ствари које не морају да буду баш на свом месту, нашминканог тренутака промена њихове намене, оне немају ону харизматичност плаве собе у којој су: намештај, тепих и зидови у нијансама плаве, сервиран сто у стилу француских краљева.

Због мене, питам. За све драге госте. Али и ја волим да гостујем у плавој соби.

 

У ДВОРИШТУ: Бокор јасмина и алеја ружа. Магнолија са ожиљцима година. И тврдоглави коров између цигли којом су поплочане стазе.

Фото Пиксабеј

Шкрипа врата од шупе и пар гугутки у крошњи оморике. Сенке поподневног сунца. Двориште дели са псом и мацом. Наизменично.

Јер је маца тек отпаковани поклон у њеном наручју. А пас не уме да држи језик за зубима кад су поклони те врсте у питању. Обоје још немају изграђен однос према заједничкој својини…

Кад одеш, однећу баштенски столић и столице назад у шупу. До следећег лета. Онда опет исто.

 

СЛАГАЛИЦА: Уз јутарњу кафу и бочицама лекова на тацни започнем дан.

После, кухиња замирише на целер, першун и мирођију. Бабушка, шта си нам то спремила? Ручак за кћерку и унуку. За ону другу, када са децом дође на одмор. Из Велике јабуке.

У својој старој фотељи одгледам „Слагалицу“, учествујем у игри као трећи невидљиви играч, често са највише освојених бодова, да се похвалим. Потом се почастим малом дремком-уводом у ноћни сан који када постане досадан, прекинем књигом. Ето.

А за тебе сада имам скован план за сутрашњу шетњицу. Па добро, ако хоћеш прати ме: Ново гробље, па оно друго, Орловача, посета пријатељици у старачком дому Авенија 1990, Народни музеј (остале музеје за касније), ако пожуримо на капућино код Аутсајдера, (замисли акварел, два аутсајдера пију капућино), стићи ћемо да погледамо Слагалицу.

Пратим те, кажем. Као да идем.

 

ПУТЕВИМА ИМПЕРАТОРА: Медијана, Виминацијум, Лепенски Вир, Голубац, Табула Трајана па назад у двадесет први век: родбина, пријатељи. Добро се држимо, баш се нисмо променили, јел’ да?

Фото Пиксабеј

Нишава, Тамиш, Дунав, Сокаче, Скадарлија, Двориште.

Па да, било је ту и изненађења. Купим товар књига, поклоне и кофер за њих.

Док сам био на путевима Императора, пожелех да моју сестру изненадим новим телефоном. (После великог невремена и грмљавине телефон јој је престао да ради.) Јављам Мојој Сестри да за њу имам изненађење. Интересантно, имам и ја изненађење, јуче сам купила телефон.

Ако хоћеш да ме изненадиш мораћеш прво да пријавиш изненађење, смејала се Моја Сестра.

Књигу „Не дај ми никада да одем”, купио сам, несмотрено у два примерка.

Поклонио сам јој један и добио пољубац. Ипак си ме изненадио, насмешила се намигујући.

 

ОДЛАЗАК - ПОВРАТАК: Кофери спаковани. Моја Сестра стоји на тротоару, испред капије. Нешто би рекла. Али прећути. Она зна да неизговорене речи не растужују. Не осврћем се.

Фото Пиксабеј

Само ја чујем речи: трчи трчи, трчи брзо. Ко ће први до љуљашке. И ја онда трчим, трчим. Она тапка у месту. Први сам, први. Горе, латице магнолије просуте по небу. Доле, латице магнолије по земљи...

Сада знам зашто сам увек стизао први.

Сетих се и старе гатаре: „Имаш неки знаци од птицу на твој длан. Ће одлетиш далеко. Ал’ ће се враћаш. Ће се враћаш на ову кућу. Као рода на димњак.”

И одлетех на: YYЗ: На Arrives!

Загрљаји и пољупци. Ноћ вештица је прошла мимо мене. Облаци ових дана завирују у стан на деветом спрату. Нуде бесплатно прање прозора.

Читам „Не дај ми никада да одем”.

Ах, да. Вратили су нам (у)назад онај сат летњег рачунања времена који су летос искористили до задње наносекунде.

Стигла је и порука таксисте из другог града: победисмо ми Ливерпул…

Марконију сам поклонио једну флашу ракије. Увек сам широке руке када је он у питању.

Уосталом ко не би био такав према свом nom de plum-u.

 

Миодраг Топић, Торонто

 


Коментари15
12bde
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevan Stupar
Lepo napisan tekst. Pisite i dalje...
dzordz
pesnicki, iskreno, ali i jasno. veze pricu, nit po nit, u jedan lep goblen zivota. ja citam ono sto pise, a ne sta ja zamisljam citajuci.
Nina
Pocetak teksta me podseti na starog porodicnog prijatelja koji bi, svaki put kad bi ga neko ponudio kafom, pitao: "Je li moralna?", sto je znacilo "Mora li se popiti"?
Miodrag
Sve pričice se nadovezuju jedna na drugu poslednjom rečenicom predhodne, pa tako i njihov redosled ima smisla. Nažalost, one su izostavljene, objavljene su skraćene pa se tako izgubila logična veza između njih...
Zoran
Zivot na zapadu vam je igra. Postavljeni su neki zakoni i sad se svi igraju po tim zakonima. Sudija brz, korektan, sudi kako treba. Vase je samo da se igrate. Ako vam zivot nije igra kroz posao, nego cekate penziju i da odradite posao, onda se vi mnogo patite na zapadu. Ako jurite pare, vi ste u jos vecem problemu. Vi ste u grcu i ne mozete realno da razmisljate. Ali ako se igrate kroz posao, imacete i zadovoljstvo i pare. Zadovoljstvo dodje samo po sebi, a i pare dodju same po sebi. Pare jure samo one ljude koji ne jure pare, ali mora da postoji pravi sistem vrednosti u toj igri da bi vas one jurile.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља