среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53
КРУПНИ ПЛАН

Хиперпродукција романа

У великим језицима књижевност се фокусира на питања која мењају свет. Чиме се овде водећи аутори обраћају нама, читамо ли књиге после којих више нећемо бити исти
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 12.01.2019. у 08:00
(Фото А. Васиљевић)

Књиге, браћо, а не звона и прапорци, поучна је порука мудрог Доситеја која се у нашој средини, бар када је реч о романописцима, одлично прима. О томе колико је овај жанр популаран говори и податак да је НИН-ов жири критичара, који додељује традиционално признање за најбољи роман, само из прошлогодишње продукције имао да прочита чак две стотине романа. Цифра је то... У шири избор ушао је чак 31 роман, што је за сваки светски стандард превише, а прекјуче смо сазнали за најужу селекцију од шест књига. Уколико би се наставио овај „тренд раста” писања романа, један од најуноснијих бизниса могло би да буде отварање школа за дијагонално читање, али по свему судећи до тога неће доћи због тога што број писаца надјачава број читалаца. Бар у Србији. Проблем мањка књижевне критике у медијима, па и броја критичара, који је у опадању, можемо да тумачимо преплашеношћу стручњака за књижевност да ће бити позвани у НИН-ов жири, или чак онај за Виталову награду. Витал је, наиме, за ужи избор објавио чак петнаест књига. Овако алармантна ситуација од критичара захтева озбиљно синдикално организовање...

Сада, без све шале, можемо ову нашу ситуацију романескне хиперпродукције да упоредимо са оном у књижевностима великих језика, какви су енглески и француски.

Престижно признање Ман Букер у фокус најпре ставља ужи избор који је у септембру прошле године имао шест књига. Награду је, међу ауторима који су пажњу посветили особеном истраживању енглеског језика, темама истраживања бола, друштвене и родне неправде, као и угрожене природе, први пут освојила ауторка из Северне Ирске Ана Бернс за роман „Млекаџија”. Она је осветлила проблем злостављања једне младе девојке.

Гонкурова награда има три круга избора, први је за 2018. годину имао 15, други осам, а трећи круг четири књиге. Победоносан је био Никола Матје који је написао и више него актуелну књигу у доба „жутих прслука” о мање развијеним, готово заборављеним деловима Француске где нема никакве перспективе за живот.

Зашто се бавимо бројевима када је у стваралаштву, у било којој уметничкој области, квалитет најважнији? Управо због тога што је и књижевно стварање област слободе у којој не би требало да влада индустријализација креације, односно осредњост у штанцовању.

У великим језицима књижевност се фокусира на питања која мењају свет, било да говоре о далекој прошлости, или о овом тренутку. Код нас, у мору прозних дела, где је наше средиште, шта нашу књижевност држи живом, изузетном, посебном? Чиме се водећи аутори обраћају нама, ипак малобројним читаоцима; читамо ли књиге после којих више нећемо бити исти? На то нам указује и НИН-ова награда чије резултате јавност са нестрпљењем очекује сваке године. Па и овог 14. јануара. То је онај путоказ ка новом тренду, новом имену, посебном квалитету који је лако уочљив у мноштву. Да ли је нека књига неправедно занемарена, то је могуће, и зато нам жири препоручује и дела са ширег списка на која треба обратити пажњу.

За многе који не добију ово култно признање, већ ће се наћи и неко друго, од оних наших пар стотина. Можда би требало измислити и награду за оне бартлбијевце, незаборавне ауторе попут Селинџера, који су оболели од синдрома великих писаца да се на врху каријере повуку. То је маштовито дефинисао Енрике Вила Матас у делу „Бартлби и компанија”. Реч је о одлукама донесеним на жалост читалаца, али и о правом питању мере.


Коментари28
92774
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Ако се под "хиперпродукцијиом романа" подразумева "превелики број написаних романа", шта и коме у Србији може да смета што има доста написаних романа. И која је то количина романа па да не буде њихова "хиперпродукција", него "нормална производња романа"? Ко је тај ко би требало да пропише "дозвољен број произведених омана"?
Ljubav
Bolje da ste se pozabavili problemom objavljivanja knjige. Čovek i da hoće, ne može da bude čitani pisac. Toliko mu novca treba, a pored toga i neki "poznanik", kao i svugde u ovoj našoj zemlji. Još malo ni novine nećemo moći da kupimo a da nije preko veze.
Dragan Vujovic
Бар нека добра вест, тј. одлична вест -да се пише много романа у Србији, и да смо по томе блиски великим нацијама.Браво писци! Пишите још више на нашем лепом језику!
Vladija Sarac
Nije mi jasno sta je lose ako ljudi pisu knjige. Nece sve te knjige biti remek dela, ali zar pisanje romana nije bolje nego da se bave "Velikim bratom", "Farmom" i slicnim? U ovoj istoj "Politici" se stalno kuka kako narod slabo zanima kultura i knjizevnost, a kad se ljudi dohvate pisanja onda se kritikuju u clanku koji nema ni glave ni repa ni logike ni argumenata ...
Zoran
Knjige u kapitalizmu ne mogu da idu na kvalitet. Covek je umoran od rada i treba mu lako stivo, nema on energije da ispravlja svet, osim ako ga ne stisne nesto vezano licnu egzistenciju. Niej to ko,munizam pa ne brinem ni zasta, odradim svoje, dodjem kuci, opsavam 2 sata, sa tim da sam zaspao uz knjig. Onda se protegnem, popijem kaficu, procitam jos nesto, upalim TV i cekam 11 sqati za krevet. Inace, rad menja coveka. On mu otvara poglede na razne stvari. Kad si radnik, gledas ovako an svet, kad malo avanzujes drugacije, kad postanes sef opet drugacije, kad postanes gazda jos drugacije. Knjige...ako citas knjige u kojiam ti s enudi necije iskustvo vezano z azivot, posao, porodicu...onda iam smisla, ostalo...za knjizevnike i kritiku. U kapitalizmu.
Zika
A kad nije bio umroan? Za vreme feudalizma? Robovlasnickog perioda? Tad covek nije imao vremena ni za kaficu, a kamoli za knjigu.
Препоручујем 3
Marko Jankovic
Tacno. Vecina vrhunskih romana nije nastala u kapitalizmu, jer to nikako i nije moguce. Recimo, Tolstoj, Dostojevski, Puskin, Cehov, Gogolj... su pisali u vreme carskog feudalizma koji su srusili "progresivne" komunjare. U periodu komunizma najveci ruski pisci su emigranti koji su kriticari sistema o kojem Vi pricate i iz kojeg su pobegli, recimo Solzenjicin ili Nabokov. Ali gle, igrom slucaja u vreme trulog kapitalizma su stvarali i tamo neki Viktor Igo, Dikens, Zola, Tomas Man, Alber Kami, Marsel Prust, Zil Vern, Virdzinija Vulf, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej... Eto, i u vreme komunizma u YU moja generacija je u gimnaziji citala njihove knjige kao obaveznu lektiru. Kod Vas, u srednjoj ugostiteljskoj ili SUP-u (skoli ucenika u privredi) izgleda da je sve ostalo na kaljenju celika. Cestitam!
Препоручујем 12

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља