понедељак, 25.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:45
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У СУБОТУ 12. ЈАНУАРА

Историја и изазови миленијалаца

петак, 11.01.2019. у 12:21

У СУСРЕТ НИНОВОЈ НАГРАДИ

У најужем избору за награду налазе се и три романа првенца која су написале жене. То говори о извесном померању на књижевној сцени, те о писању ауторки које постаје све видљивије и које може донети иновације и на нивоу тема и поетика, што је годинама изостајало

Од две стотине романа приспелих на Нинов конкурс, тридесет и један нашао се у ширем избору. Тај тзв. први пресек романа служи како би се из мноштва продукције ипак издвојили они романи који се могу сматрати уметнички релевантним. Шири избор су, ипак, обележиле две одлуке жирија. Једна, да се из тог круга изостави најновији роман Последњи аргонаут Александра Гаталице, који је био добитник ове награде 2012. године, оправдана је. Наиме, у питању је слабије дело него ауторска амбиција из које је настало. Друга, да се из овог круга изостави роман Светлане Слапшак Школа за деликатне љубавнике, и поред његових извесних недостатака, чини се неправедном. И то највише због оригиналног избора теме, тј. приказа друштава реалсоцијализма из перспективе Грчке седамдесетих година. То овај роман чини барем толико заокруженим и вредним да се нађе на листи са другим историјским романима, од којих су се неки нашли и у ужем избору, попут Помора и страха Вулета Журића, Великог јуриша Слободана Владушића и романа Београдски трио Горана Марковића.

Већи број коректно написаних романа резултовао је тиме да у ужи круг уђе чак дванаест наслова. Међутим, и у овом кругу жири је изоставио романе Бојана Бабића Yахоо, Марије Павловић 24 и Јелене Пилиповић Дивотнице...

Нађа Бобичић

СЛАВЉЕНИК
Харукију Муракамију, уместо честитке за рођендан

Три су ми дана била потребна, три снежна зимска дана, да прочитам осамстотинак страница, то јест два тома најновијег Муракамијевог романа. Мало је ствари у којима је могуће толико старовременски уживати као у урањању у магични свет овог Јапанца опседнутог западном културом

(Илустрација Драган Стојановић)

Кад сам склопио други том Муракамијевог романа Убиство Комтура (Геопоетика, 2018, с јапанског превела Наташа Томић), погледао сам на сат. Било је шеснаест сати и једанаест минута. Био је седми јануар. Пети, шести и седми јануар сам провео углавном читајући нешто више од осам стотина страница овог романа, то јест његова два тома, од којих сваки има мало више од четиристо. Геопоетика је два дела овог великог романа објавила са размаком од око пола године. Није да сам свесно одгађао читање првог дела, али се потрефило – за разлику од искуства са романом 1Q84 – да први део нисам прочитао пре него је објављен други, па сам био у прилици да их читам практично у комаду, један иза другог, без паузе.

Није данас необично да се у једном тому објаве романи од хиљаду, па и више страница. Није, дакле, да је за Муракамија нужно да своје велике романе „ломи” у томове. Чак и нека преведена издања – укључујући и енглеско и америчко – одбацују Муракамијев „хир” и цело Убиство Комтура интегришу у један том. Ипак, добро је што Муракамијев српски издавач (као и немачки или холандски, рецимо) поштује ауторову интенцију. Формални начин „излагања” артефакта за Муракамија нипошто није неважан. У Убиство Комтура ликови имају врло јасне преференције у контексту начина на који слушају музику..

Мухарем Баздуљ

МОНТЕНЕГРИНГО
О јунацима и праунуцима / О јунацима и споменицима

Момир Булатовић тврди како је ћирилица у Црној Гори протерана свуда, али да се може наћи само на једном месту, на гробљу. Кад дође потоња ура, како каже Булатовић, Црногорци бирају за своје споменике искључиво ћирилицу. Није то нека утеха за ћирилицу, да побеђује само на гробљима, али је индикативно, свакако

(Илустрација Драган Стојановић)

У последње време, у Црној Гори подигнуто је много прашине око подизања споменика Титу у Подгорици, а нарочито након откривања споменика комитима у Никшићу – како се наводи – „борцима за слободу Црне Горе у време аустроугарске окупације у Великом рату, и борцима за одбрану државног достојанства након насилног припајања Србији 1918. године”. Али један давнашњи споменик засенио је ова два поменута.

Причу која је муњевито обишла оно државица што се данас помало лицемерно назива регион, лансирао је Јован Маркуш са Цетиња, а он наводи како је Данило Николић, ректор универзитета Црне Горе, након очеве смрти променио породични надгробни споменик јер му се није допадало што је његов прадеда на њему записао о себи. Такво је време дошло, спорни су епитафи.

Осим имена, године рођења и смрти Станише Николића (1876–1956)  и његове супруге Стефаније, писало је како наравно то и обично бива у Црној Гори, у стиховима:

Нек ти вјечно спомен свијетли:
са крвавог Бардањолта
С Муселима и Брдице
Где су твоје хаубице
Смрт сијале душманину
за спас српских идеала
и слободу домовине.

(из ратова 1912. године)

Питање је зашто је Данило Николић променио споменик свог прадеде.

Ђуро Радосавовић

ИНТЕРВЈУ
На аукцијама и дела која су украли нацисти

Многе од породица још трагају за украденим уметничким благом својих сродника страдалих у Холокаусту. Понекад се та дела продају неприметно. Повремено аукцијска кућа посредује у уговору између наследника првобитног јеврејског власника и оног садашњег, каже Кетрин Хикли

Кетрин Хикли (Фото Xiomara Bender/архива Клио)

Кетрин Хикли, ауторка књиге Минхенско скривено уметничко благо, Хитлеров трговац и његово тајно наслеђе,  у издању „Клија“ и преводу с енглеског Ксеније Тодоровић, документована је прича о Хилдебранду Гурлиту, познаваоцу и уметничком колекционару, који је свој дар и образовање ставио у службу Трећег рајха, поставши најважнији Хитлеров уметнички дилер. Пошто је, за разлику од нациста који нису разумели модерну уметност, ценио радове означене као „изопачене“, створио је сопствену, богату, уметничку збирку. Његов син Корнелијус више од пола века скривао је ово благо од јавности. Књига Кетрин Хикли открива лажну денацификацију, доказује да многи музеји још увек држе дела која су украли нацисти, као и судбину Гурлитовог легата завештаног музеју у Берну. Кетрин Хикли, чију посету Београду „Клио“ најављује за ову годину, специјализовани је британски истраживач у области културе, и настањена је у Берлину. Поред осталог, радила је као репортер и новинар у Будимпешти, Бону и Берлину.

Марина Вулићевић

ДОБРОТВОРИ
Ко је био Џон Фротингам

Организовао је 11 дечјих домова, оснивач је и прве занатске и прве домаћичке школе у Краљевини СХС. За двадесет година финансирања ових, као и бројних других хуманитарних делатности Џон Фротингам је донирао више од 250 милиона динара, што је „вредело као три и по године буџета Краљевине Србије из 1915” Томислав Р. Симоновић: Џон Фротингам: заборављени српски добротвор, Београд, Завод за уџбенике, 2018

Томислав Р. Симоновић: „Џон Фротингам: заборављени српски добротвор“, Београд, Завод за уџбенике, 2018.

Све размере страдања Србије у Првом светском рату и поред толико објављених књига и студија, а коначно, и почетака систематичног представљања те несумњиво националне епопеје, сагледавају се тек у књигама о животу „изнутра”, ван бојишта и ратова, као што је то најновија и овој култури недостајућа студија о Џону Фротингаму, америчком милионеру и заборављеном добротвору српског народа из пера Томислава Р. Симоновића, архивисте из Врања. Наишавши на прворазредан, никада необјављени материјал похрањен код Фротингамових потомака који данас живе у Француској, у овој изузетној аналитичкој студији, на 578 страна, са мноштвом врхунски репродуковане грађе на крају књиге – коју чине бројне ретке и никад објављене фотографије његових сарадника, лекара и особља Америчког црвеног крста – а нарочито деце ратне сирочади, са факсимилима докумената, писама, исечцима из штампе америчке и српске, Т. Симоновић је сачинио изузетно драгоцену, преко потребну студију која се из поглавља у поглавље чита као најузбудљивији роман.

Славица Гароња Радованац

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари5
ff762
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

naterala orla zla godina...
nadam se da eventualna ninova nagrada nece u mnogome naskoditi zivotnom kurikulumu gorana markovica...
Snežana
E, pa često više saznam čitajući komentare nego članke u vezi kojih je komentar. Hvala za dobre komentatore.
zoran stokic
Tema za neki budući roman: Hipatija Aleksandriska (350 – 415 g. n. ere) prva žena naučnik - napisala: "Astronomski Kanon" kao i Komentare na – "Diofantovu Aritmetiku" i "Apolonijeve Konusne Preseke". Bavila se i filozofijom neoplatonizma, zagovarala ideje tolerancije i razuma. Njena lepota, inteligencija i mudrost učinili su da je bila obožavana u celom gradu, miljenica prefekta Aleksandrije Oresta..."Paganka" Hipatija izavala je zavist popa Kirila koji se uplašio da će njen ugled i talenat dovesti do opasnog prestiža paganizma nad hrišćanstvom u Aleksandriji. Godine 415. godine hrišćanska gomila predvođena Kirilovom gardom (parabalanima) izvukla je Hipatiju iz njenih kočija, odvukla je u crkvu Kesareum, svukla golu i mučki zaklala služeći se krhotinama keramike. Ostaci tela su zatim spaljeni van grada na mestu zvanom Kinaron. Ovaj svirepi čin je dugo ostao u svesti građana Aleksandrije. Kiril je uspeo da izbegne svaku odgovornost, čak je kasnije proglašen i za sveca.
zoran stokic
@Marko Hvala na preporuci rado ću pogledati film "Agora". Što se tiče Aleksandriske biblioteke osnovana je u 3 veku p.n.e posedovala je preko 700 000 papirusnih svitaka; čuvala je znanja iz medicine, biologije, fizike, matematike, astronomije, filologije, istorije... mnogi svici su bili pisani gotovo na svim tada poznatim jezicima (grčki, latinski, hebrejski, persiski, arapski, jezicima Indije, jezici naroda Mespotamije....). Kulturni genocid počinjen je dva puta: Namerno su je spalili hrišćanski Patrijarh Teofi 391. a ono što je od biblioteke preostalo dokusurio je (svojim paljenjem) muslimaski Kalif Omer 642. Godine 47. p. n. e. u vreme rimskog građanskog rata, Egipat se umešao u sukob između Julija Cezara i Rimskog senata; tom prilikom Cezar je pri paljenju egipatskih brodova izazvao slučajno paljenje dela bibioteke; Marko Antonije je zato kasnije poklonio bibioteci 200 000 svitaka...
Препоручујем 1
Marko
Postoji vrlo zanimljiv film "Agora" koji prica o njenom zivotu. Ona je, smatra se, prva shvatila da putanje nebeskih tijela nisu savrseni krugovi nego elipse. Takodje se misli da je prva logicki razjasnila da se zemlja zapravo okrece oko Sunca. Okreni-obrni, polna diskriminacija je u Evropi najavljena kroz kulture Grcke i Rima, a definitivno je ustolicena s hriscanstvom s kojim zapravo i pocinje mracni srednji vijek (isti taj Kiril, bar u filmu, predvodi hriscansku rulju koja spaljuje Aleksandrijsku bibiloteku). Pogledajte film. Jeste napravljen u standardnom holivudskom maniru, ali je i dovoljno dobar.
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља