среда, 23.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Кад љубав одлети за Тел Авив

Она прелеће велики океан. Враћа се кући, заувек, у своју малену пустињу звану Израел. Губим је… Налазиће она и лепше, и богатије, и свакако боље од мене. Али никада оригиналније. Нико неће умети да воли једну лепотицу као одбачени балкански аутсајдер коме се на тренутак насмешила срећа. Никада!
Аутор: Предраг Рудовићсубота, 05.01.2019. у 20:31
Фото Пиксабеј

Изгужване пивске конзерве, докрајчена флаша вотке, изударана врећа за бокс и раскрвављене песнице красили су фебруарско вече која је полако одмицао у ноћ док сам ја полагано тонуо у очај и безнађе.

У огледалу, док сам се умивао, неки дух гледа у мене. Нека сподоба слична мени гледа ме док перем раскрвављене песнице као после неког убиства.

Никога нисам убио, али сам нешто дефинитивно срушио у неповрат а да нисам ни свестан како ми је то поново пошло за руком.

Отетурао сам се до фрижидера, отворио још једну конзерву пива и отворио врата од терасе.

Сибирски хладан и оштар фебруарски ваздух јужног Висконсина мало ме је протрезнило. Да бар могу да се заледим, да се скаменим, да постанем камена скулптура, да се у моменту претворим у споменик ономе што сам некада сматрао човеком у себи.

Фото Пиксабеј

Требало ми је друштво, а пријатеља ниоткуда. Они код куће ме углавном заборавише, а на Западу постоје само познаници. Било где да сте на свету, западу, истоку, северу или југу, пријатеља углавном нема кад су најпотребнији. Чудан неки парадуховни закон понуде и потражње...

Али зато су ту касете... Скромна збирка магнетних намотаја које сам мало по мало доносио из Србије приликом сваког повратка од куће. Успео сам да подигнем пијано тело, да са полице разаберем омот Рибље Чорбе, да убацим касету у касетофон и да се потом поново скрљам у фотељу.

„Ноћас губим меч са собом... негде на почетку прве руде...” - чуо се стари добри глас из звучника.

И било ми је мало боље.

Где ли је сада? Погледао сам поново на сат који је показивао три изјутра. Значи, негде на небу изнад Атлантика. Прелеће велики океан. Враћа се кући, заувек, у своју малену пустињу звану Израел. Губим је

***

Једанаест година самоће извежбало ми је ум да у сваком тренутку израчунам временску разлику и осмислим шта ли би на пример сада могли да раде они које волим више од свега. И да пратим летове. Најгори могући осећај је размишљати шта ли сада на небесима негде изнад Атлантика ради неко до кога ти је стало и колико још сати лета остаје док слетања и прве поруке.

Фото Пиксабеј

„Мене убија временска разлика... хиљаду људи, ја сасвим сам...” - надовезивао се Борин глас из звучника на моје мисли.

- Живот не опрашта, говорио је један од губитника од којих сам ја учио шта је то живот и трудио се да ма шта радио не паднем као они.

А шанси и разлога за пад је толико много. Све што треба да урадиш је да одустанеш, да рашириш руке и стровалиш се у провалију звану живот, да пронађеш неку нижеразредну кафану, да ту заборављајући шта си био и шта си могао да будеш, дочекаш крај. И ја сам истински волео све те људе који су већ били на дну.

Моји учитељи, моји пријатељи, најбољи људи на свету, који једноставно нису имали среће. И зато сам своју пустињску принцезу водио по најбољим ресторанима Медисона, али и по најгорим могућим биртијама града на четири језера.

Одвео бих је на пример у ”Самбу”, елитни бразилски ресторан на бразилски роштиљ и аргентински „малбек”, а онда бисмо отишли на чак и мени одвратно пиво ”Пебст блу рибон” у ”Бенетс”, једну од најстаријих биртија у граду познату по томе што викендом од пет сати изјутра уз „Блади Мери” и доручак приказују порнографију на великим телевизорима.

Место које је својим постојањем обележило град у коме радници, камионџије, занатлије, конобари воде паралелан живот са интелектуалцима, професорима престижног универзитета државе Висконсин, моћнијим привредницима, политичарима. Место у коме обичан радник може после треће смене да сврати, запали цигарету, наручи пиће и да себи одушка.

Фото Пиксабеј

Зеленоокој ратници из прилично имућне јеврејске породице, све је то било помало нестварно.

„Мораш их разумети, говорио сам јој.

Живот не опрашта, а живот није оно што су ти други дали или што си наследила, живот је оно што сама створиш, па макар то био и прљави индустријски слабо плаћени раднички посао и ова биртија овде, јефтине цигарете, јефтино пиво и порнографија из седамдесетих.

Љубав постоји, сигуран сам у то. Али само на тренутке. Мала игра сенки да завара око. А све остало је мука беда и бол, пливаш из ината да не би потонуо, не даш да те виде када си слаб. Бориш се и удараш. Само кад мораш, али кад мораш удараш први и удараш што јаче.

„Довољна је глупа реч, довољна је тешка реч, да се изгуби меч...”, подсећао ме је Бора.

Не знам која је до мојих глупих речи била пресудна да је тог фебруарског поподнева испратим до аутобуске станице на аутобус који ће је из Медисона одвести на аеродром „О Хара” у Чикагу да би потом ухватила лет за Тел Авив. Или је можда нешто што нисам изговорио а требао сам. Не знам и никада нећу питати.

Размишљао сам, док сам гледао како аутобус одмиче, а и касније током вечери док сам у себи бројао сате и размишљао где би сада могла да буде, да у стилу сулудог Балканца урадим нешто из очаја. Да покушам да престигнем аутобус, да покушам да зауставим авион. Да зовем, да молим, да преклињем. Размишљао  сам и сам себи се чудио зашто не покушам нешто слично.

„Некада сам био никад робом.., шта да радим умро сам одавно,  аминовао је моје мисли Бора Чорба.

Некада људе ваља једноставно пустити од себе. Јефтино пиво и још јефтинија вотка говорили су ми једну ствар.

Налазиће она и лепше, и богатије, и свакако  боље од мене. Али никада оригиналније. Нико неће умети да воли једну лепотицу као одбачени балкански аутсајдер коме се на тренутак насмешила срећа. Никада!

У то сам био сигуран и та ме је мисао мало умирила. Једино повређени, одбачени и осуђени на патњу имају душу, сви остали су звери. Веровао сам у ту мисао и било ми је жао што нећу више бити ту да је заштитим од тог зла.

Фото Пиксабеј

Пиће, „Чорба”, умор и самоћа коначно су ме савладали и успео сам да утонем у неку врсту полусна, дремеж који је трајао једно пет сати. Довољно да она слети у Тел Авив помислио сам приликом погледа на сат. Са страхом сам дограбио свој телефон. Питање хоће ли  бити поруке након слетања гањало ме је негде у позадини властитог ума целе пијане ноћи. Са страхом сам погледао екран телефона.

„‪Опрости ми” (סלח לי), гласила је порука исписана на хебрејском.

„Живот не опрашта” - полетеле су преко Атлантика речи исписане ћирилицом.

 

Предраг Рудовић

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари22
41de8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Voleo sam Balasha
Predlazem da kupis knjigu "Srecni i kad je tesko" Happiness in Hard Times, Andrew Matthews, i da prestanes slusati Corbu i Balasevica. Jer samo zadovoljni i srecni ljudi, mogu voleti, srecno voleti. Ti si bio voljen kako si zeleo, a pitanje je da li si voleo kako je ona zelela. Na kraju krajeva, sa vremenske distance ces shvatiti je li bila prava..a ako mislis da je prava, nacin ce se naci da je ti ucinis Pravom. Srecni ljudi nisu srecni zato jer su uspesni, vec su uspesni zato jer su srecni rece Mathews, zato prvo se lepo ocesljaj obuci, i potrazi osmeh u nekom restoranu ili srecno mestu. Ima da je privuces, i srecu svoju pravu i bivsu. Jer Zivot voli ljude sa osmehom. Veruj mi. Zena nece biti dugo srecna sa bogatasem koji je namcor, trazi se sunce u ocima i optimizam..jer Zivot je jedno cudo. Srecno preko Okeana
"pristao sam bicu sve sto hoce"
...i uz ovu knjigu LP od "Bijelog dugmeta" Gorana Bregovica "Pristao sam bicu sve sto hoce". Ponavljam, momce: lijepo se obuci i sredi i - trk u Tel Aviv s buketom crvenih ruza! Mora ta, "treba", da pa'ne, nema joj drugog izbora jer ti si najbolji!
Препоручујем 5
lela
Veom dobro ispricano.Nalazim sebe na mnogim mestima u tekstu, kao na primer: "a prijatelja nema kada su vam najpotrebniji..." je mnogo puta potvrdjeno , bar u mom slucaju. Onda tek vidim da to i nisu pravi prijatelji i naravno napravim distancu. Hvala Vam Predraze na jos jednom ,divno ispricanom,zivotnom iskustvu.
Vladan
Prvo pronadji sebe, pa prijatelje tu gje si. Tek onda ces nac ljubav tvog zivota. Ne ocajavaj, svi prodju kroz takve stvari. Srecno
Gaspar Von-Alapic
Kada nadjes pravu ljubav izgubis je za uvjek.
Nije jos kasno
@Ante : Ocigledno, Predrag Radovic nije pravi "balkanceros", jer da jeste ova Izraelka bi se njega uhvatila "pijana plota"! Trebao ju je ignorisati, ne fermati je, i prije svega dobro je seksati. A umjesto toga on se povija k'o Talijan i smotao se oko Izraelke k'o lijana sto nijedna zena ne voli. Kad vec voli "Corbu" mogao je postupiti po onoj njihovoj pjesmi "Avione slomicu ti krila, vidim li te da si s drugim bila...". No, nije jos kasno! Kupi fini odijelo, stavi kravatu, lijepe cipele kupi i - pravac Tel Aviv. S buketom ruza u ruci...
Electra
Sa takvim savetima vama ne treba vise nego "balkanka" - krpa nasla zakrpu. Zamislite cuda, samo je mali, mali procenata "balkancerosa" i "balkanki" na ovom svetu, u kontekstu koji ste opisali. Normalni muskarci su pametni, vredni, radni i iskreni, partneri u dobru i zlu, isto kao i zene. Takvi sebi slicne nalaze i vode normalan zivot, bez glume, ignorisanja i ostalih detinjarija. Hajte malo odrastite, nadjite pravu (ne samo Internet) devojku pa onda komentarisite.
Препоручујем 19

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља