четвртак, 20.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:13
ДРАГУЉИ НАШЕ БАШТИНЕ

Капа од чоје са бисерима

У српској грађанској ношњи тепелук има посебно место: покривао је главу невесте, најчешће украшен и прстеном и брошем – граном које је девојка добијала од младожењине породице
Аутор: Драгољуб Стевановићнедеља, 16.12.2018. у 16:22

У Етнографском музеју у Београду посетиоци могу видети изложбу „Народна занимања у Србији – То смо ми”. Изложба траје до краја јануара 2019.

– Изложба сведочи о идентитету, како о оном народном који се изражава кроз народна занимања, тако и о идентитету самог Етнографског музеја. Кроз изложене предмете говоримо и о нашој кући, о ономе што ми јесмо у Србији и какав значај имамо као део националне историје – каже др Милош Матић, музејски саветник.

Кујунџије поклањале Етнографском музеју

Сваки предмет који је овде изложен може да исприча неку причу, да сведочи о старим занатлијама, терзијама, абаџијама, корпарима, казанџијама, коларима, да нам каже понешто о начину живота у прошлом и претпрошлом веку, па и да исприча причу о статусу и положају у друштву његових припадника. А кад смо код статуса незаобилазан значај има накит који су израђивали кујунџије, златари или јувелири, како су се већ у различитим периодима звали.

За оснивање богатог фундуса Етнографског музеја, подсећа др Матић, од великог значаја је било учешће на Светској изложби у Паризу 1900. године. Део предмета изложених у Паризу Министарство привредних дела Краљевине Србије доделило је на поклон управо Етнографском одељењу. Након тога, предмети су као државна својина предати овом музеју 22. маја 1901. године и чинили су основу од 1.000 музеалија с којима је Етнографски музеј 1901. године започео самостално деловање. И још један занимљив податак: трећину поклоњених предмета чинили су производи тринаесторице кујунџија и златара чији су производи били представљени на париској изложби.

Историчари ће рећи да јачањем нове српске државе, као и развојем привреде, занатства и трговине, почиње и потражња за накитом. Међутим, европеизација и западњачки утицаји, као и индустријализација накита, угасили су и последње рефлексе сјаја оригиналног уметничког накита код Срба. Кујунџије су запале у кризу јер нису могле да се прилагоде новим трендовима па су доминацију преузели нови мајстори који су занат учили у Бечу, Пешти, Паризу и који су себе називали златарима. Та разлика у називима занатлија – произвођача накита условљена технологијом и техникама израде уочава се и у натписима на радњама, на пример кујунџија-филигранџија, кујунџија-златар. Док се први назив односи на произвођаче сребрног накита с назнаком филиграна као доминантне технике, други се односи на занатлије који осим сребрног накита производе и златни. Упоредо с називом златар продире и немачки назив јувелир који доносе млади мајстори који превасходно у Бечу изучавају израду златног накита савременим методама с акцентом на улагање драгог камења.

– Једна од најстаријих и најлепших техника обраде метала је свакако филигран. Овом техником током векова израђивани су прелеп накит као и украсни предмети којима се и данас дивимо. Филигран је био веома заступљен у старом српском златарству – каже Јелена Тешић Вулетић, музејски саветник.

Код Срба изузетна пажња се посвећивала кићењу и украшавању главе. Осим коси као природном украсу, посебна пажња посвећивана је додатним украсима под којима се подразумева ношња на глави коју чини накит, или речено старинским језиком оглавље. Тај термин у 19. веку постаје општи назив за читаву композицију украса који се носе на глави. Оглавље није имало само украсну функцију, већ је јасно указивало и на богатство, али и статус, односно брачно стање.

– Девојке су косу уплитале у плетенице, спуштене низ леђа, а када им се приближи време удаје почињале би да обмотавају плетенице око феса. Фес је плитка капа од црвене чоје с кићанком или барешом и тепелуком. Бареш је једнобојна или дезенирана марама или црвена сомотска трака украшена ниском ситних златника или везом од бисера. Обмотаван је око феса и на потиљку причвршћен иглама – каже наша саговорница.

Невестинско оглавље

Веома сложен систем покривања главе који се одликује лепотом, богатством и симболиком јавља се у оглављима невесте. У прошлости она су била пребогата накитом разних врста, да би с временом потпуно нестала или се мењала и прилагођавала тренутним условима и могућностима. Невестинско оглавље ношено је на дан венчања и након тога у свечаним приликама све до рођења првог детета.

– Први дан након венчања на главу се ставља оглавље које носе удате жене. Једно од најлепших оглавља је свакако бисерни тепелук. Тепелук је средњовековни украс настао крајем 18. века од чоје, круне, а назив је добио од турске речи тепе што значи теме. Израђивани су од сребра, понекад са позлатом, техникама искуцавања и филиграна. У српској грађанској ношњи назив тепелук пренет је на посебну малу женску капу од црвене чоје у облику калоте. Капа је богато украшена бисерима навезеним у облику купица и, колико је познато, нема паралела у ношњама других балканских земаља. Одликује се и тиме што је украшена и прстеном и брошем – граном које је девојка добијала од младожењине породице као веридбени дар – каже Јелена Тешић Вулетић.

Наруквице кујунџије Пашковића

Један од лепших примерака филигранске израде су наруквице које је израдио Радован Пашковић. Наиме, једна од београдских кујунџијско-златарских радионица с најдужом традицијом, чији су се чланови генерацијама бавили тим послом, јесте радионица Пашковић. Основана је у другој половини 19. века и у њој се донедавно чувала диплома из 1907. године којом се Драгомир Пашковић за своје златарске израђевине одликује златном медаљом на Изложби балканских земаља у Лондону. У београдском адресару из 1912. године помиње се тринаест златара, међу којима и Јован Пашковић. Као златари помињу се и браћа Крста и Радован Пашковић. Радован је учествовао на Светској изложби у Паризу 1900. године, а након изложбе део његових предмета је поклоњен и данас се чува у Етнографском музеју у Београду.

Антерија симбол функције

Антерија и капа Татар Богдана представљају ознаке не само једног уважаваног занимања, татарина, у коме су функцијом и друштвено-културним статусом током 19. века садржани сви атрибути које данас препознајемо у поштанској, телеграфској, телефонској и служби дипломатске размене, већ и лични допринос човека коме је турски султан поклонио одевни предмет. Послат од стране кнеза Милоша да донесе хатишериф о будућем статусу Србије, Татар Богдан је у знак уважавања од султана добио антерију, што је, потом, на друштвеним церемонијалним окупљањима омогућавало да се, посредно, са новим статусом државе упознају сви окупљени, каже др Милош Матић.

 

 

 

 

 


Коментари0
90561
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља