среда, 26.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:13
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Чекајући родитеље на аеродрому

Доста времена је прошло од последњег сусрета. Одлазак у пензију, одлазак у болницу и излазак из болнице... Преко екрана делују добро али то може да завара. Како ће стварно изгледати кад се појаве испред мене?
Аутор: Марко Мерџанпетак, 07.12.2018. у 10:25
Фото Пиксабеј

Док се електрични аутобус тихо труцкао, поглед ми се кроз затамњене прозоре расипао по добро познатој рути између железничке станице и аеродрома. У оваквим ситуацијама увек се осећам чудно. У мени су помешана различита осећања, преплетена као сламке у татином сламнатом шеширу, пружајући се у два правца.

На једној страни је детиња радост безбрижног дечака који се ужелео родитеља, нестрпљиво их чека да се врате са пута, да им се обеси око врата, исприча шта је све радио док их није било и да напослетку зарони у њихове торбе и види шта су му донели. Само што сада нису на путу мама и тата, него дечак, и што пут траје необично дуго.

Са друге стране је брига одраслог човека за своје најдраже. Доста времена је прошло од последњег сусрета, а много тога се десило у међувремену. Одлазак у пензију, одлазак у болницу и излазак из болнице... Преко екрана делују добро, али то може да завара. Како ће стварно изгледати кад се појаве испред мене? Шта ако ипак није све у реду? Шта да кажем, шта прво да питам?

Фото Пиксабеј

Време је било лепо, без иједног облачића, необично за ово поднебље у ово доба године. На екрану пише да је авион из Београда слетео пре пет минута, значи за око пола сата појавиће се на излазу.

Чудна атмосфера влада на аеродромима. Ту се људи растају, неки и заувек, или се срећу после доста времена. Ваљда су аеродроми и болнице једина места где се на релативно малом простору, под једним кровом, истовремено може осетити толико среће и толико туге. Данас ипак желим да гледам срећу. Отишао сам на долазни терминал, наслонио се на неку шипку и гледао људе како излазе са коферима.

Око мене су стајали и други, који као и ја, сваки пут када аутоматска врата клизну у страну, напну очи не би ли међу гомилом фигура које се иза врата помаљају препознали неко добро познато лице. А онда је зазвонио телефон. Колега мора нешто да заврши баш данас, и то мора баш сада да се разјасни. Док сам мотрио на врата, разговор се одужио. Када је коначно завршен, приметио сам да је простор око мене скоро испражњен. Свега нас десетак који још увек некога чекамо.

Испред мене су стајала два средовечна господина. Један необријан и угојен, тамније пути и косе, рекло би се пореклом негде са Блиског истока, са рукама прекрштеним на леђима. Други витак, са уредно зализаном плавом косом и плавичастим кожним ципелама не тако ретким код овдашње модерне господе. У наручју је држао малог жућкастог пса, који се константно вртео као да жели да дохвати нешто газди иза леђа.

Након пар минута иза клизних врата помолиле су две младе силуете тамније пути. Млада жена, покривена марамом, застала је на тренутак док је њен сапутник, с осмехом на лицу, направио пар ужурбних корака ка буцмастом господину испред мене. Срдачан загрљај, пољупци, па онда још један загрљај и тапшање по леђима. Онда је господин пришао жени, загрливши је пажљиво, као да је направљена од украсног папира, па може да се изгужва ако је стисне јако. Пољубио је у чело, а она њега у руку. Господин је потом узео кофер из младићеве руке и сво троје су кренули ка излазу, једно поред другог. 

Фото Пиксабеј

Док сам их још пратио погледом, женски глас пун одушевљења је допро до мене са друге стране. Средовечна плавокоса жена је раширених руку хитала ка господину са плавим ципелама, док ју је њена двадесетак година млађа копија пратила вукући кофер. Кад је пришла скупила је руке и усмерила их ка малом псу. Узела га у наручје, љубила га у њушкицу а он је лизао по образима. Одушевљена је била и ћерка, која је испустила кофер и почела да грли псића, који је већ био на поду, толико узбуђен да су се чули фини ударци канџи о под након сваког његовог скока.

То је трајало можда минут, пре него што су газдарице кренуле ка излазу са својим љубимцем, не осврћући се. Након неколико корака, млађа је застала, окренула се ка господину који је преходно држао пса и видела да их он ревносно прати, вукући њен кофер. Пружила му је десну руку, коју је он прихватио. Док су ходали даље, левом руком је мазила пса који је и даље био у мајчином наручју.

И даље сам стајао наслоњен на ону исту шипку. Док сам посматрао ову необичну дружину, пред очима ми се помаљао онај безбрижни дечак са почетка приче. Пре двадесетак година седео је на каучу испред телевизора. На екрану је извесни Шурда, у Немачкој, на разговору за посао у салону лепоте за псе. Дечак се смеје као луд, сав црвен у лицу, не препознајући у тој сцени ништа више од урнебесне зафрканције.

Наједном врата клизнуше, а иза њих се помолише два драга лика. Једна глава је сасвим бела, а друга тек у траговима. Необично их је видети са ранчевима на леђима. Подигао сам руку и кренуо ка њима. Стигао је отпоздрав и широки осмех праћен сузом која је, провукавши се испод широког рама од наочара, клизнула низ образ. 

 

Марко Мерџан, Холандија

 

 


Коментари48
b11ca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marko
Zdrav bio Marko imenjace! Mogao bi i tvoj drugar Zdravko Panjkov da napise nesto ovako slicno dirljivo ujedno lepo i tuzno, cini mi se da je i tebi predavala srpski jezik profesorka ista koja je predavala i Zdravku, zaboravih joj prezime, ona je bila carica strogoce i bogatog znanja srpskog jezika... Ja nisam nesto narocito potkovan i nacitan ali ko zna, kad coveka inspirise nostalgija,i sve ostalo pratece moze se cudo izroditi. Pa bih i ja mozda nesto uspeo napisati i poslati redakciji.
Slobodan Markovic
A i roditelji su jako zabrinuti jer im dete jedva sastavlja kraj skrajem u Holandiji.
Beogradjanin Schwabenländle
Средином 80-тих година су дошли моји родитељи у посету. Лепо смо се провели 10-так дана, водили смо их у многе лепе градове у близини Франкфурта на Мајни, и дође време за одлазак. Они су хтели да се врате преко Прага, имали смо тамо рођаке. Кренемо ми у петак на жел.станицу за директан воз за Праг. Стајали смо мало на перону, имали су резервацију за 1. класу. Ми смо се нешто запричали , а супруга ушла у вагон да види где су места. Вратила се и мало тихо ми рече, изгледа да ћеш морати да возиш за Праг, у возу је хаос, све пуно војника, смрди на алкохол и повраћања. Проверим и видим да је тако било , и опростим се од супруге и кренемо за Праг, срећом мени као Југословену није требала виза, супруга, Немица, није могла без визе. То је била сасвим обична појама на немачкој железници преко викенда, у касарнама није нико остајао од петка у подне до недељу увече. Ишао је виц, ако Совјети нападну у петак после ручка стижу до Амстердама без отпора.
Zoran
Ovi sto otisli u Evropu kao da su otisli na Mesec. Evropa...ja kad dodjem iz Amerike, kao da sam dosao kuci. Odmah vidis neorganizovani, spori, naivni, komplikovano sve. U Rimu cekaju avion pa sviraju na klaviru, jer je tu i KLAVIR. Nemam ja nista protiv, lepo, ali naivno, detinjasto. Vazno im lepo i nebitno, a bitno i prakticno u drugom planu. I zasto se vi toliko osecate da ste u inostranstvu, ja pojma nemam. Mora da tu ima nesto drugo. Mi u Americi se uopste ne osecamo da smo toliko u inostranstvu. Nekako...normalno da nije Srbija, al ja sam tu na nacina na koji JA hocu da budem. Sto kaze moj otac: Ovi iz Evrope se i vracaju, a ovi iz Amerike slabo. E, izgleda da je to to.
Electra
Zivela sam u Italiji skoro 10 godina i tamo je zaista lepo bitnije od prakticnog. Sad zivim u Nemackoj i ovde je prakticno, jeftino i trajno bitnije od lepog. Provedem po mesec dana godisnje u Americi poslom, i u Americi su stvari crne ili bele, nema izmedju. Da ne prosirujem temu da je prosecni Amer malo spor mentalno i jako, jako malo kreativan. Vi kao postadoste veci vernik od samog Pape?! Ja se trudim da nista ne zaboravim i da se kako je moja baba govorila ne "predruksim", gledam kriticki i usvajam ono sto smatram ispravnim (recimo, necu da kupim kvalitetne cipele ako su ruzne, ma nema sanse i necu da kupim mobilni telefon ako nema bas sve sto bi mi ikada u buducnosti palo na pamet, a marka mora da bude pouzdana). Kuvam italijansku hranu, auto naravno Nemacki, ali kad vozim i neko me isece psujem na Srpskom, cak ni Italijanski nema to bogatstvo termina. Pre nego sto zakljucite da se u Americi "ne osecate kao u inostranstvu", de probajte da definisete dali uopste nesto osecate.
Препоручујем 57
Ph.D.
Ima i nas koji nismo ostavili roditelje same vec smo ih, posle posete/dve, doveli ovde gde smo nadajuci se da ce naci svoj mir i spokojstvo medju nama i njihovim unucadima. To sto smo se mi 'nadali' nije se u potpunosti i obistinilo i ako im je sve moguce bilo pruzeno, kazem 'sve moguce' osim - starog im komsiluka. Bili su isli i u kracu posetu starom kraju, ali ni tamo nije vise bilo isto (po njihovom pricanju) k'o nekad. Na kraju, posle 20+g. medju nama, zakon prirode je ucinio svoje, ispratili smo ih do njihove vecne kuce na blagom proplanku centralne Kalifornije. Od tada (1998-2001) pa sve do danas, po neki put se kao familija pitamo koliko je to bilo dobro pokretati ih sa rodnog ognjista u godinama kad se covek tesko prilagodjava kojekakvim promenama, posebno sredine, pa cak i medju svojim najmilijim?!
Zoran
Ama usrecio si ih sto si ih tu doveo, znas koliko. Po ceo dan sede, nemaju sa kim nesto ni da popricaju, jer svi rade, cesto nemaju gde ni da prosetaju. ... To ti je robija za njih.
Препоручујем 39
Beogradjanin Schwabenländle
Исти такав случај смо имали у ужој породици, син је довео родитеље у Америку, поред њихове велике куће саградили су на око 50 метара удаљености, мању типично српску кућу. Живели су заједно још око 15 година,веома задовољни, нарочито због унуке и унука.
Препоручујем 26

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља