Глумац Бранислав Лечић предводи глумачку екипу представе „Ујка Вања” Антона Павловича Чехова која ће у режији  Егона Савина бити премијерно изведена у суботу од 20 сати на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Чеховљеве јунаке тумаче и Ненад Јездић, Марија Вицковић, Богдан Диклић, Милица Гојковић, Дубравко Јовановић и Александра Николић. Сценограф је Егон Савин, а костимограф Јелена Стокућа.

Тачно 70 година касније, у години у којој обележава седам деценија постојања, ЈДП на сцену поново поставља комад који се сматра једним од Чеховљевих ремек-дела. Далеке 1948. године представу „Ујка Вања” режирао је Бојан Ступица. Поред „Ујка Вање” из 1948, до сада су у ЈДП-у биле постављене и друге драме овог руског класика: „Вишњик”, чак три пута, „Иванов”, „Три сестре” и „Галеб”.

У трагикомедији, лирској драми „Ујка Вања” Чехов се бави човеком, додиром различитих људских карактера и судбина. Колико и како овај комад одражава тренутак у којем живимо будући да се ишчитава од 1899. године када је настао до данас?

„Ујка Вања” не би био класик и не би био из почетка занимљив за свако време да није универзалан. Ради се о Чехову, вечној дубини која преломљена у стварност, у карактерном смислу, увек представља изазов. Зашто? Зато што је код Чехова анализа људске душе дубока, није везана само за типологију позитивно-негативно, нити је везана за време, већ је свевремена. Људска судбина у том смислу када су емоције у питању је непоновљива. У „Ујка Вањи” су ликови душе које траже смисао, али су и свесне да су изгубиле и љубав и живот.

Тумачите Ивана Петровича Војницког. Којим временом путује ваш Ујка Вања?

Мој Ујка Вања је заправо препознавање које се може применити и на ово време, а то је: разочарaње. Разочарaње у живот, у љубав, сазнање да је живот проћердан, изгубљен, да су деценије прошле, готово цео живот, а да је човек радио за некога другог. Да је радио верујући у неки други свет, помало се и жртвујући. У случају Ујка Вање можда и превише се жртвујући за другога, у овом случају за Серебрјакова који сам по себи и није крив. Крив је заправо Ујка Вања што је повероваo да је та жртва величанствена и достојна. На крају се испоставило да се жртвовао за некакав ауторитет и знање и опстанак човека који није вредан тога, иза кога неће остати ниједан лист, страница достојна пажње. Зато се Чехов у суштини бави универзалним темама у смислу: колико је разочараних људи данас. Колико је изневерених љубави, промашених маштања и очекивања. Изгубљених илузија. Ово је управо то време: време изгубљених илузија. У свему томе Чехов је величанствен, он јесте хирург и сецира искрено и дубоко, али није негативан, већ и поред свега тога налази смисао и наду.

Шта се то догодило, расплело, разјаснило у вашем тумачењу Ујка Вање? Каква се у вама осећања и расположења смењују?

Распон осећања је велики зато што је Ујка Вања у суштини меланхолик и прилично је депресиван. Код депресиваца те врсте увек постоји нада да ће их нешто извући из тог стања. Чехов је сложен као писац и тешко га је играти, он не врши ту поделу на позитивне и негативне ликове, већ у сваком бићу доноси њихов склад. То су приче о људима који су имали могућности да нешто остваре, али их је једноставно живот изневерио што значи да су опет љути на себе, а не на живот.

Какво искуство човек, појединац, глумца мора да носи у себи да би се на сцени суочио са Ујка Вањом?

Врло комплексно искуство. То уопште није наивно. Ниједан лик у делу „Ујка Вања”, нити уопште код Чехова, не може се играти без озбиљног и животног и професионалног искуства. Морају да постоје слојеви у бићу да би се то могло схватити јер је и сам Чехов у контрадикторности. Није све оно што се каже буквално тако, него иза тога постоје и друге емоције и поруке.

Понекад делујете као културни песимиста, да ли нас тај осећај вара или не? Како гледате на актуелне токове у српској култури?

Човек сам који не воли да лаже. Волим да говорим истину и о друштвеном статусу и стању, не само у личном случају, већ и када је реч о стању друштва, појединца, уметника и обичног човека који би хтео да нађе своје место у заједници. Мислим да ту не треба да будемо нимало милосрдни, већ искрени. Ипак, имам животни набој који је позитиван. То не значи да треба да будем надахнут бајковитошћу да бих показао да сам позитиван. Напротив, мислим да је животни нагон једно, али нам ум дозвољава да будемо аналитични. Баш је то стимуланс што проваљујемо подвале, лажи, неправду и разочарање, промашене инвестиције и у смислу љубавних очекивања и друштвених стремљења.

Често коментаришете политичке околности. Шта вам тренутно заокупља пажњу, поред Чехова?

Опстанак! Мислим да смо у озбиљној опасности да као народ опстанемо. Нападнути смо са много више страна него што то уопште можемо и да претпоставимо. Ту мислим на косовски проблем, на проблем односа великих сила према нама... Како да се снађемо у захтевима према ЕУ, свим тим актуелним стварима. Мислим да је то последица озбиљнијег конфликта који имамо у себи. Још увек нисмо нашли тежиште и уточиште у свом битисању као народ. На ивици смо изумирања, не само због тога што нам је наталитет мањи од морталитета, него зато што се са ових простора исељавају људи јер су разочарани и не виде ниједну светлу тачку у будућности. Одлази нам квалитетан кадар, а ми остајемо овде и чекамо, у фазону некаквог чекања. У политичком смислу не видим решење на начин који би био достојан времена у којем живимо, а да би задовољио и нас и околности у којима смо се затекли.

Шта нам у том смислу Чехов може понудити као решење, евентуалну утеху?

Чехов може да понуди утеху коју изговара и Соња и у завршници и током драме да вишеслојност живота, карактера, њихових односа пружа шансу да се живот не доживљава црно-бело, него да се прихвати и да кроз то трпљење и прихватање у ствари пронађемо смисао за опстанком. То изгледа можда као нерешива шифра, али сматрам да је она јака, одгонетна. Ми смо жилави, морамо да се вратимо свом базичном животу, том осећању да потичемо из историјског педигреа и ове земље која има шта да понуди и која носи тај запис. Ако бисмо то осетили, а да то не буде превелика националистичка, патетична прича, већ животна прича опстанка овог народа који мора да осмисли будућност због своје деце. У супротном, она више неће бити ту. То је оно што брине. У том смислу, наравно једна представа не може много да учини, али је свакако допринос, потрага за смислом.