Протекле недеље навршило се тачно пет година од украјинске револуције, познатије као – Евромајдан, у којој је са власти збачен шеф државе Виктор Јанукович. Након нових избора, на његово место долази Петро Порошенко. Од тада, Украјина је у непрестаном хаосу. Поново се буди и давно заборављени нацизам. Побуном у Донбасу и враћањем Крима под јурисдикцију Русије угрожена је и територијална целовитост земље.

Није тајна да су Евромајдан потпомогле САД са циљем да се бивша совјетска република одвоји од Русије. А све је почело одлуком владе тадашњег премијера Николаја Азарова да се зауставе припреме за потписивање сагласности о приближавању Украјине Европској унији. Многи у влади су били спремнији да се приклоне тзв. царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана.

Упркос судским забранама, протести су кренули. Прво у Кијеву на Тргу независности, а потом и у осталим градовима и регионима, па и у онима са већинским руским становништвом. Прорадило је и оружје. Највећи хаос уносили су скривени снајперисти који су пуцали по демонстрантима, мада је Русија тврдила да су их ангажовали Американци. Припадници специјалних полицијских јединица „Беркут”, су уз употребу прекомерне силе успели да потисну демонстранте. Објашњење за њихову акцију било је у најмању руку цинично. Наиме, трг је требало ослободити да би се на миру поставили новогодишња јелка и украси. Резултат: 104 погинула, од чега 17 припадника „Беркута”, и око 2.500 повређених. Према процени Народног већа, у демонстрацијама у Кијеву учествовало између 500.000 и милион људи.

Пет година после трагедије на Мајдану, за Украјину излаз као да не постоји. И поред штедро обећане помоћи са Запада, све се свело тек на повремене испоруке наоружања, наравно, по високој цени.

Најтеже је на економском плану. Просечна плата од једва 220 евра месечно (мање од Бангладеша или Камеруна) тешко да може да задовољи просечну украјинску породицу. Уз то, зависност од руског тржишта остаје велика, а могућности да се на том плану нешто промени, једноставно, нема.

Ни председник Порошенко није харизматична личност, и то је, на међународном плану, такође минус за земљу коју представља. Није му помогло ни то што је, одмах по победи на председничким изборима 2014, потписао Сагласност о асоцијацији са ЕУ у пуној мери. После дешавања у Донбасу и на Криму, његова земља Европљанима више није изгледала тако привлачно.

Према речима Руслана Коцабоја, угледног украјинског новинара, сличних периода у прошлости ове земље бивало је и раније, а оно што је преостало после Мајдана овде називају – „рушевинама”.

„Државна власт као таква, ако је и има, постоји тек као апарат репресије, без праве социјалне улоге, којом би заштитила најсиромашније и најугроженије слојеве грађана. За такву ’рушевину’ карактеристично је одсуство и било какве осмишљене политике у односу на суседне државе... Украјина више није држава него – ресурс. Пре свега људски. Није субјект, него објект геополитике”, закључује Коцабој.

Има и мишљења да је пре пет година ипак извојевана вредна победа. Како наводи политиколог Сергеј Медведев: „Украјина је након Мајдана престала да буде – Украјина, део нечега већег. Уз велики тресак и муку одвојила се од тела империје, да се уз њега више никада не припије.”

Тако гледано, америчка стратегија у овом делу Европе и није остала без резултата. Ипак, тешко је веровати да би данашња Украјина од тога могла имати било какву корист...