Постоје све више захтева да се „еспортс” (видео-игрице) нађе на програму Олимпијских игара, можда већ у Паризу 2024. године, али као демонстрациони спорт. То значи да би већ у Лос Анђелесу 2028. могао да се појави у такмичарској конкуренцији. Иако је и врапцима на грани јасно да то нема никакве везе са спортом, питање је да ли ће Међународни олимпијски комитет (МОК) остати доследан себи под притиском огромног капитала који се врти у овој индустрији.

– Данас је омладина у великој опасности због свега што јој се нуди, па и видео-игрице. Имамо чак и дискусију да ли оне треба да буду на олимпијском програму или не! Неко их зове E-спортс (електронски спорт), ја их називам E-гејмс, јер не могу да буду спорт пошто немају физичку компоненту. За мене то нису спортови. Нажалост, те игре често развијају зависност и агресивност, што са спортом није случај. Седамдесет одсто игрица је базирано на пуцању и убијању, што такође није случај са спортом – рекао је недавно, у интервјуу „Политици”, члан Извршног комитета МОК-а Ненад Лаловић.

Овај став је, природно, одраз мишљења руководства МОК-а, па је у истом тону протеклих месеци говорио и председник МОК-а Томас Бах кад су га питали шта мисли о томе да се „еспортс” нађе на олимпијским играма. Овај „спорт” је у супротности са основним начелима спорта и Олимпијском повељом.

Прво надметање у „еспортсу” догодило се 1972. (Фото Твитер)

 Не можемо да имамо на олимпијском програму игру која промовише насиље и дискриминацију… Такозване „убилачке игрице”. Оне су, са нашег становишта, у супротности са олимпијским вредностима и самим тим су неприхватљиве – казао је Бах у изјави за АП.

Олимпијски покрет је дуго почивао на аматерским основама, а многим спортистима било је ускраћено да се појаве на највећој смотри спорта због тога што су се одали професионализму (то је пре пола века подразумевало и појављивање у рекламама за које су добијали симболичне своте новца). Олимпијске игре су у међувремену постале догађај око кога се врте баснословне своте новца (само ТВ станице су за права преноса из „Рија 2016” платиле 3,5 милијарди евра) а много тога – па и саму сатницу такмичења – диктира новац. Зато би било наивно веровати да МОК неће у неком тренутку потражити неки компромис и око „еспортса” (због заједничких спонзора), где би у обзир могле да дођу само оне игрице које су везане за спорт и у којима нема насиља. Јер реч је о индустрији која тренутно привлачи 300 милиона људи и доноси годишњи профит већи од 700 милиона евра.

– Свакако, физички аспект је мањи у видео играма него у фудбалу, али све остало је ту – стратегија, тимска игра, жеља за победом, усхићење због победе, страх од пораза. Сви елементи су ту, нема ту много разлике у односу на традиционалне спортове – казао је за „Јуроњуз” Ралф Рајкарт, оснивач и извршни директор ЕСЛ-а, највеће компаније за „еспорт” на свету.

Да МОК није затворио врата „еспортсу” види се и по томе што је пре пет месеци дошло до заједничког састанка представника овог „спорта” са МОК-ом и Глобалном асоцијацијом међународних спортских федерација (ГАИСФ). Том приликом су се издвојиле две могућности: прва – да „еспортс” буде у редовном олимпијском програму и да се у њему додељују медаље и, друга – да се издвоји од „правих Игара” и добије статус какав имају Параолимпијске игре. У оба случаја био би у надлежности МОК-а који је као главни предуслов, да би уопште могло да се прича на ту тему, поставио пријем Међународне федерације еспортса у своје чланство.

На примедбу Баха и Извршног комитета МОК-а да „еспортс развија насиље”, Рајкарт одговара да то не пије воду и закључује да је мачевање опасније јер „има везе са убијањем других”. Да „еспортс” има реалне изгледе да се у догледној будућности нађе на олимпијском програму, сведоче и његови глобални партнери као што су „Мерцедес”, „Водафон” и „Мекдоналдс”.

Организатори Олимпијских игара у Паризу 2024. су „дубоко у разговорима” на ову тему, како јавља Би-Би-Си. „Еспортс” ће се наћи на Азијским играма 2022. године, а они који га воде очекују да буде демонстрациони спорт у Паризу. Међународна федерације еспортса, основана пре десет година, има 48 чланова (међу њима је и Србија). Очекује се да ће до 2020. године публика која прати овај „спорт” нарасти до 600 милиона.