уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:35
ИНТЕРВЈУ: Александар Поповски, редитељ

Балкан одавно нема свој жанр

То је свет корупције, криминала и превара и он није достојан да буде опеван у песми. Ко хоће да пева – ено му гусле
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 31.10.2018. у 16:58
Александар Поповски (Фото: Анђелко Васиљевић)

Комад „Доплер” норвешког аутора Ерленда Луа је критика потрошачког друштва, обојена хумором и иронијом. Македонски редитељ Александар Поповски управо је режирао ово дело на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду. Копродуцент представе „Доплер” је новосадски Центар за развој визуелне културе. Драматизацију је урадила Николина Стјепановић, сценограф и костимограф је Магдалена Влајић, а кореограф Иста Степанов. Јунаке Ерленда Луа тумаче: Страхиња Бојовић, Радоје Чупић, Јована Стипић, Исидора Влчек, Никола Пудар, Ненад Пећинар, Александар Гајин, Милорад Капор, Јована Балашевић, Игор Павловић.

Андреас Доплер напушта дом у Ослу и одлази да живи у природи изражавајући протест против потрошачког друштва и перфекције коју друштво намеће. Зашто сте ово дело одабрали за нови сусрет са новосадском публиком?
„Не волим људе. Људе волим као идеју. Када почне да се материјализује, постане ми лоше. Проблем у људима је када напуне простор, не видиш више простор, видиш само људе. Људи дефинишу поглед. И онда се ствара илузија да су људи важнији од свега осталог на земљи.„ Ово је само једна од теорија коју Доплер заступа. Он је у принципу хедониста. Бори се за слободу и законе природе, али није превише консеквентан ни у чему. Користи се познатим стварима само на начин како њему одговара. Када сам видео да користи цитате из писма поглавице Сијетла, који говори о земљи и животињама, схватио сам принцип по којем он функционише.
 

Колико вам је близак Ерленд Лу?

Јако се веселим што сам га упознао. Ми смо генерација и имам осећај да га јако добро познајем. Референце које користи су као да смо расли у истом насељу. Плоче, музика, филмови које спомиње су они који су нас одредили као генерацију. Зато и негде разумем и волим Доплера јер је то лик који најбоље дефинише нашу генерацију. Ми смо људи који су мењали овај свет, који су извели промену која је настала почетком деведесетих. Ми смо пост-панк генерација која је негирала. Негирали смо систем, власт, рат, свет око себе. То је био неки наш почетак, али се касније негација претворила у мисао сама за себе. Данас људи мисле да је негација правац, а не само фаза. Уметник је увек стварао и то га је разликовало од свих осталих. Стварао је и када је горело и када су беснели ратови и када је све изгледало безначајно. Јер смо само на тај начин показивали да овај свет има и лепу страну лица. Доплер је предводник једног таквог покрета.


„Лаж је дивно средство које многи сувише ретко користе…”, каже Доплер, пасионирани бициклиста, мушкарац у најбољим годинама… Шта то мучи човека који потиче из богате Норвешке? По чему је сличан балканском човеку?
Доплер се труди да избегне и побегне од бриљантности. Он је војник који креће у свети рат против бриљантности и против глупости. Он је мени као неки модерни Дон Кихот који нема Санчу Панса него лоса Бонга. Стереотип је да неке друге људе мучи стерилност уређених земаља у којима живе, а да нас мучи лудило балканске биртије. Кад те боли зуб – боли те зуб. Није важно да ли си Швеђанин или Бугарин. Бол је исти за све нас. Разлози за бол и дефиниција тих разлога јесу различити. Неки народи је прво потраже у себи, а неки прво у другима. Доплер изврће познате теорије и поставља их у нови контекст. Није он никакав аутентични принципијелни револуционар који има чврсте ставове по сваком питању. Не подноси десничаре, али се подједнако зеза са левичарима. Тај поједностављено подељени свет на лево и десно сматра заосталим. Себе и своје потребе ставља у центар света. Ми можемо рећи да је Доплер егоиста. Неколико пута сам чуо питање да ли је он лик који је близак нама, што мислим да је исто стереотип и да ми себе видимо само у хармонији или сталном конфликту са системом који влада. И то мислим да је погрешно јер је човек много тога и много више од националне припадности, идеолошке опредељености и професионалне едукације.

Код нас се често препричава као поука да су стари Норвежани учили своју децу да све чувају. Која прича, поука се на Балкану преноси са колена на колено?
У свакој причи оно што је важно јесте то како се она завршава. Да ли на крају победи оно што је добро? Да ли на крају правда тријумфује? Да ли се покаже да се злочин не исплати? Е, сад, данас је јако тешко доказати шта је то што је добро. Оно што је за једног добро за другог може да буде лоше. Као на пример… Био неки човек који је направио једно јако добро позориште. Онда је један други одлучио да то није важно и отерао тог човека. Њему то добро није било добро. И сад та прича нема краја. И све наше очи су упрте ка томе како ће се та прича завршити.
Надам се да ће се та прича завршити добро и онако како добре приче заслужују – да онај који је погрешио оде, а да онај који је добро радио буде враћен. Приче о људима који раде добро морају бити сачуване јер једино тако ствари добијају смисао. Замислите сада неког ко дође после Хубача и почне изнова. Која је његова мотивација да створи нешто квалитетно ако зна да је свеједно како ради? На овој причи може много тога доброг да се деси ако она добије свој хепиенд. Ако на крају приче можемо узвикнути – има правде! Добро испричане приче су јако важне јер оне дефинишу све народе за периоде у којима су се десиле.

Нашу балканску свакидашњицу квалификовали су као политички трилер, па гротеску, онда комедију апсурда, затим трагедију. Који, по Вашем мишљењу, жанр сада „играмо”?
Гледао сам слику из Лидла како људи грабе пилетину. Који је то жанр? Наша балканска свакидашњица одавно више нема свој жанр. Толико тога смо видели и наслушали се и рекли да је ово дно и да нема горег. Све песме, све књиге, сва музика, сви филмови, све позоришне представе, колико год смо покушавали да ухватимо за врат ту аждају, толико ми се чини да смо губили себе. Једноставно, сваки пут када бисмо неким делом одрезали једну главу, појавиле би се три нове. Највероватније одговор није у резању глава. Што више гледамо у амбис, то више амбис гледа у нас. Мислим да се морамо окренути другим темама. Док су други годинама стварали, ми смо потрошили године на приказивање и показивање балканске свакидашњице. Време је да признамо да тамо нема ништа. То је свет корупције, криминала и превара и он није достојан да буде опеван у песми. Ко хоће да пева – ено му гусле. Поштујем свачији напор и свачију борбу за доказивање и показивање истине. Али, ја у томе више нећу да учествујем. Када ме питате који је то жанр – мислим да је то најгори.

У својим делима бавите се критиком савременог друштва. Шта тренутно заокупља Вашу пажњу на глобалном плану?
Пре два месеца сам постао уметнички директор Драме у националном позоришту у Марибору. Пропутовао сам пуно, видео још више и срео много драма и ликова у ових 25 година колико радим као номадски редитељ. Од Истанбула на истоку до Стокхолма на северу срео сам ансамбле, глумце, писце, редитеље… Пожелео сам да то поделим са неким. Марибор ми је понудио могућност за то и сада радим на томе да сва та искуства поделим са њима. Да тамо створим позоришни свет у којем ћу спојити све своје приче и пријатеље. Чека ме узбудљив пројекат и морам да признам да се пуно радујем. У овом тренутку, то је једина ствар која заокупља моју пажњу.


Коментари2
dfacd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

svašta
Šta to znači? Zašto bi imao? Balkan nije jedinstveno kulturno područje i n emože imati svoj žanr.
Simon Saivil
Odlican komentar. Cestitam, zaista! Balkan, kao koncept, je dozivio da tako kazem retrospektivnu metamorfozu. Nekad je Balkan bio uglavnom geografski pojam. Prije nego sto je dobio geo-politicko znacenje zamjenjen je Jugoslavijom. Neki su se, ponekad, pozivali na kulturne, geo-politicke ramifikacije Balkana i za vreme Jugoslavije. Hrvati i Slovenci su se tome bucno protivili, insistirajuci da nisu dio "balkanske kulture." Razaranjem Jugoslavije u zadnjem ratu Zapad je navalio, oblaporno, da ozivi taj koncept koji svodi narode bivse Jugoslavije na polu-divlja plemena koja Zapad treba da prosvjet(l)i i oplemeni. Nazalost veliki broj Srba, koji, iako nisu nisu zacetnici ideje jugoslovenstva, su stvaraoci Jugoslavije (i prve i druge) sada mahom govore o Balkanu i to u kulturnom, istorijskom i geopolitickom smislu. Otuda i jedna velika laz: neologizam zapadni Balkan, koji podrazumjeva Srbiju, iako je Srbija istocno i kulturno i geografski.
Препоручујем 6

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља