субота, 20.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:25

Срушили цркву да направе свињац

Како су се крајишки „варвари” сналазили у германској тврђави.- У оскудици грађевинског материјала за изградњу светле будућности која се смешила, прва је „за слободу пала” стара немачка црква, после новосадске, највиша католичка катедрала у Војводини а од њеног материјала озидане су ганц нове задружне штале и обори
Аутор: Стеван Ступарпетак, 26.10.2018. у 11:49
Долазак Немаца у Војводину - Стефан Јагер (Фото Википедија)

Рада, моја рођака с очеве стране, рођена 1940. године у голом камењару, међу гуштерима и змијама, под Грмечом овековеченим у Ћопићевим причама, у засеоку Горња Вођеница, удаљеном од Босанског Петровца 14 километара, остала је без мајке у другој години живота.

Радини родитељи били су из истог племена, имали су исто презиме али су били даљи рођаци. Тако да су презиме Ступар обоје унели у брачну заједницу. И Радин отац, као и сви Ступари, отишао је у партизанштину, да би 1942. или 1943. из партизана, због неке, како се то на леп начин говорило, карналне афере са неком млађаном скојевком, због које му је претило стрељање, пребегао у четнике.

Као један од само двојице Ступара, активних учесника у рату, успео је да преживи Други светски рат, побегавши 1945. године, прво у Аустрију, а  потом у Немачку. 

Други преживели био је мој стриц, по коме сам и ја добио име. Тада седамнаестогодишњи дечкић, брзо је примљен у КНОЈ и радио је оно што су кнојевци најбоље радили: попут гонича, ловио и после „обраде”, по потреби, растављао од живота „народне непријатеље” свих боја и уверења супротних „црвеној” свести и непоколебљивим заповестима партије.

По завршетку рата, Стриц Стево радио је опет оно што су кнојевци најбоље радили, после рата; годинама се утапао у мору алкохола и гушио у облацима дуванског дима. Све до једног дана, када је после изненадне и опаке болести, све своје пороке и сва „послушања” сурове прошлости и нечисте савести у једном трену одбацио и пустио низ реку. Остао је до краја верник своје, тада већ непостојеће партије, заспао је вечним сном праведника, у 66. години живота, од разједајућег рака плућа.

Малу Раду, после прераног одласка њене мајке и очевог хајдуковања и избивања по шумама босанским, у ратним годинама преузела је наша заједничка баба Миља, Мајка Храброст, стамена, снажна жена, која је у ратном вихору изгубила мужа, две ћерке и два сина.

Фото Википедија

Возовима без возног реда, који су промукло бректали кроз Босну ка Војводини,  провлачећи се кроз беспућа „осме офанзиве”, почетком 1946. године и баба Миља са Радом и преосталом чељади, стигла је у једно ушорено банатско село, на самој граници са Румунијом. У Наково, које је пре рата словило као једно од најбогатијих села старе Југославије.

Наково је било пример предратне немачке радиности, дисциплине, прагматичности и финансијске моћи. Место у коме је одмах после рата пронађено више десетина концертних клавира. Причало се да су делови намештаје из ових кућа „оплеменили” и обогатили Народну скупштину у Београду али је највећи део тог „ратног плена”, као што то обично бива, завршио у рукама нове класе, нових властодржаца.

Новоформирана социјалистичка младеж, тај нови, врли свет, као у миту о Ел Дораду, трагала је после рата за златом и драгим камењем по таванима високих немачких кућа, по запуштеном немачком гробљу са нахереним мермерним породичним гробницама из чијих мрачних утроба су се кезиле давно умрле душе.

Када сам последњи пут био на остацима тога гробља, којим сам и сам у детињству био страшен и у страху друге страшио, његове накривљене, изваљене хумке са црно-белим фотографијма, подсетиле су ме на мртва тела неприродно пресамићених војника, палих на непрегледним бојним пољима широм Европе у Првом светском рату.

Фото Д.С.

Пристиглим Крајишницима, који су преживели седам офанзива, глад и болештине,  сусрет са невиђеним раскошем и сјајем швапских кућа, будио је чудновате рушилачке нагоне.

Када су са неухрањеним козицама и бравима, својим „смиљем и босиљем” допловили пред врата напуштеног, некад забрањеног бедема немачке искључивости и супериорности, ти детиње питоми крајишки „варвари” одмах су кренули да скрнаве два и по века стару германску тврђаву.

Прва је „за слободу пала” стара немачка црква, после новосадске катедрале, највиша католичка црква у Војводини.

Као идеолошки и религијски симбол, а у оскудици грађевинског материјала, у полетној изградњи новог друштвеног поретка и светле будућности која се смешила, очас посла срушен је велелепни божији храм и од његовог старог везивног ткива озидане су ганц нове задружне штале и обори.

Фото Википедија

Срушили су цркву да направе свињац. 

У деценијама које су уследиле, настављено је поружњивање овог бисера средњоевропске сеоске занатске архитектуре.

Ипак, на крају, дужан сам рећи: Нису моји предобри, напаћени Крајишници били криви што су банатске Швабе поверовале лудаку са смешним брковима. Што су из својих луксузних кућа поверовали да ће један осредњи аустријски молер мајстор  покорити свет. И што су се у свом осећању непобедивости, окренули против својих суграђана, својих дојучерашњих комшија, чак и сународника.

Нису моји Крајишници били криви што су они, та „виша германска раса” каквом су себе сматрали, намерачили да им отму и оно мало што су имали. Комад посне, тврде земље и комад посне, тврде проје. Тај врели, тежачки камен за под главу, и оно ужарено сунце што га, ипак слободно, пржи. 

У Накову, у банатској црници, без црквених звона која над селом до скора нису звонила, уз разровано и напуштено немачко гробље, камен уз камен, кост уз кост, покопани су многи. Пионири, невесели веселници, ђедови и прађедови, чијим умрлим погледима, чини ми се и данас, као плавет путује небо, прострто као најлепши ткани плави биљац. Велик као небо од Грмеча, Вођенице и Петровца, све до Накова. 

Рада, моја сестра од тетке, код које сам дошао у Чикаго, недавно је умрла у Врцу. Кремирана је у Београду. Вољом њене ћерке, Радини посмртни остаци пренети су у Америку, где је Рада проживела највећи и најплоднији део свог живота.

Фото Пиксабеј

Од ње, једног топлог и дивног људског бића, чија је жеља била да почива у Накову, на крају је остала само шака згаслог, хладног пепела  на дну великог, леденог језера, у далекој Минесоти.

Свет ми се увек зазелени кад се присетим ње. Баш као оног давног 17. марта 1987. године када ме је топло, сестрински пригрлила у Чикагу, на Дан Светог Патрика. На један од највећих и најсвечанијих католичких религиозних празника, када је цео центар града обојен у зелено.

 

Стеван Ступар, Чикаго (Текст обогатила и оплеменила Снежана Рица)


Коментари57
357b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
@ Фјодор, за време марије Терезије ! Све можете наћи на википедији, ако Вас стварно занима.
миш
Леп пример "изношења прљавих гаћа".
Beogradjanin Schwabenländle
@ Ово ште сте написали апсолутно није тачно, изгледа не познајете европску историју.У Србији је постојала велика селидба Чарнојевића. исто тако је постојала велика селидба из јужне немачке, покрајине Виртменберг, Баден, Баварска. Владала је велика глад и народ је од глади буквално умирао, нестајала су читава села. Земља и шуме су биле у рукама малог броја власника, властеле и цркве. Донета је одлука за исељавање које се одвијало у три правца, Сев. Америка, Јужна Америка; Бразил, Аргентина, нешто мање Уругвај, Европа, првенствено у крајеве под влашћу К & К монархије; Маџарска са Војводином, Румунија, делови Украјине, Белорусије. Највише је их је било уз појас Дунава, зато се и данас говори о дунавским Швабама. Тада је чак створен, и отворен први биро за исељавање који је путницима продавао карте за бродске пасаже у обе Америке и припремао разне потребне документе, та агенција постоји и данас, Швабен интернационал, данас слично матици, најстарија путничка агенција у Немачкој.
fjodor
Dobar komentar. Samo ste trebali napisati koje su to godine ili godina Nijemci doseljavali u Vojvodinu.
Препоручујем 3
milan
Ne razumem kako Svabe mogu biti okupatori ako su se u jugoistocnoj evropi naselili pre vise stotina godina. Po toj logici smo mi i Srbi okupatori ako su se nasi preci naseljavali u Lici, Kordunu, Dalmaciji, Ukraini ili St. Andriji (iza Budimpeste!?).
Горан
Господине Милане, још у време аустро угарске док је Војводина била окупирана од стране њихове војске, овде су били досељени Немци, којима је била бесплатно додељена земља. Аустро угарска влада је ту земљу свакако од неког морала конфисковати да би дала њима. Циљ је био да се православље ослаби, па су стога почели са градњом католичких црквава али и новим указима смањивати број српских православних манастира и црквава, па је тако од 12 остало 6, неки су преживели и архитектонска уређења према католичким црквама. Упучујем вас да мало прочитате о периоду Аустро угарске владавине у време Марије Терезије и њеној политици према Војводини. "Инсталирањем" немачког народа овде требало се обезбедити већи утицај аустро угарске у овим просторима за низ генерација унапред. Када су немци у другом светском рату дошли поставили су на управним местима у Војводини управо становништво немачког порекла. Чак је злогласна СС јединица формирана у Ковину почетком 40 тих била састављена од војвођанских немаца.
Препоручујем 14
Beogradjanin Schwabenländle
@ Славиша Гавриловић, јаје или пиле ? То ваше о Хитлеру уопште није на месту, то је било давно пре тог масовног убице, само Вама то Ваша мржња свега западног не дозвољава да прихватите. Овде где живимо, у нашој покрајини постоји такозвана " швапска недеља чишћења". Сваки станар је обавезан да у турнусу чисти заједничке просторије у кући у којој живи, и да чисти испред куће, тротоар, двориште, да уклања снег и лед. Мислите да је то лоше? Наравно велике стамбене зграде имају " хаусмајстора" или службе које то обављају.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља