уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 13. ОКТОБРА

Како убити фестивал

петак, 12.10.2018. у 13:22
Бечка филхармонија и диригент Јозеф Крибс на отварању Бемуса 1969. године у сали Дома синдиката у Београду (Фото: Архива ЦЕБЕФ/снимак РТС)

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА БЕМУСА

Све је почело велелепно и с високим критеријумима. То златно доба Бемуса потрајало је петнаестак година и тада су на фестивалу наступале највеће светске звезде и ансамбли уметничке музике, од Франкфуртске опере и опере „Бољшој театра“, преко Берлинске, Бечке, Лењинградске и Дрезденске филхармоније, Бамбершких симфоничара и „Токио Метрополитен“ оркестра

Kако је све почело?

Бемус је основала држава Југославија и њена престоница, а да се посебно свечано и високом уметношћу обележи и прослави Дан ослобођења Београда. Фестивал је увек почињао око седмог, а завршавао увек 19. октобра, уочи самог празника.

Бемус је, током времена, делио судбину државе која је у њему видела и приказивала своју културну моћ и углед у европској и светској елитној извођачкој уметности. Ако се данас кроз ту, протоколарно-званичну оптику сагледа овај фестивал – видеће се да нити се више слави Дан ослобођења Београда од фашизма, нити постоје одговарајуће награде (Октобарске), као што више не постоји ни држава Југославија и њен неприкосновени статус мале/велике културне велесиле у свету. Гледано у односу на званичну државну културу у доба када је Бемус основан, данашња Србија и њена престоница имају релативно миноран статус на одговарајућој светској сцени, а он се огледа и у самоспознаји да Београду више и не треба један фестивал уметничке музике високог профила јер је сам град одустао од властите међународне музичке културне мисије на елитном нивоу.

После пет деценија судбине коју је делио са својим оснивачем, Бемус је данас једва одржив фестивалчић који је последњих година пао на најниже гране у својој историји не само због бедног финансирања које срамотно касни, већ и због неумереног непотизма и површности његовог садашњег уметничког селектора. Могуће је да ће 50. „Златни Бемус”, бити прекретница у овом суноврату...

Зорица Премате

НОБЕЛ ЗА МЕДИЦИНУ 2014.
Како мозак доживљава време

Не постоји памћење без простора и да се не одвија у времену. Још не знамо тачно како се ова синтеза у мозгу одвија, али знамо да ако постоји оштећење у хипокампусу, то се одражава на губитак памћења о свакодневним догађајима, каже нобеловац Едвард Мозер, неуронаучник

Едвард Мозер (Фото Милица Момчиловић)

Едвард Мозер, неуронаучник, добитник је Нобелове награде за медицину или физиологију 2014. Заједно са својом супругом Меј-Брит Мозер и британско-америчким неурологом Џоном О’Кифом награђен је за истраживање позиционог система мозга. Откриће унутрашњег Џи-Пи-Ес (ГПС) система у мозгу решило је проблем који је вековима мучио филозофе и научнике: како наш мозак креира мапу простора који нас окружује и како можемо да се крећемо кроз тако сложено окружење. Мозер је директор Кавли института за системске неуронауке на Универзитету Трондхејм у Норвешкој.

Открили сте систем за позиционирање у мозгу који омогућава оријентацију у простору и доказује постојање ћелијске основе за когнитивну функцију вишег нивоа. Како знамо где се налазимо?

Од када је наш институт почео са радом, пре готово двадесет година, фокус је био на истраживању простора у мозгу. Употребом савремених техника снимања мозга мапирали смо везе са хипокампусом код пацова који су се кретали у просторији, и тако 2005. открили да постоје активности у ћелијама оближњег дела мозга, у енториналном кортексу. Уочили смо да одређене ћелије постају активне када пацов прође кроз више места распоређених на хексагоналној мрежи. Свака појединачна грид ћелија (grid cells) активирала се на јединствен начин, а заједно су формирале координатни систем који је пацовима омогућавао кретање кроз простор.

Милица Момчиловић

ПОЗОРИШТЕ
Морални победник црне коже

Специјално за „Политику” из Беча

Бечка премијера комада Борба црнчуге и паса у режији Милоша Лолића добила је неочекивану предигру

Из представе „Борба црнчуге и паса“ (Фото Рајнхард Верне Georg Soulek)

Милош Лолић се у позоришној хијерархији Аустрије попео још једну степеницу више: након режија у Фолкстеатру и „Казину“ (мала сцена Бургтеатра), његова нова поставка може се видети у Академском позоришту, престижној кући Бургтеатра за савремену драму. Реч је о комаду француског писца Бернар-Мари Колтеса Борба црнчуге и паса, премијерно изведеног 1981. у Њујорку. Већ 1989. Колтес је умро у четрдесет првој години од сиде. Још за живота стекао је репутацију бунтовног, неконвенционалног човека са маргине, критичара расизма и колонијализма.

Имајући ово у виду, изненађује да је испред позоришта, уочи премијере, групица активиста истакла транспарент с поруком да се против расизма не бори расизмом. Затим је у сали, пред почетак представе, група девојака запитала публику да ли јој је познат наслов комада, алудирајући на пејоративно значење немачке речи Neger (у енглеској варијанти nigger). Уследиле су пароле и леци с поруком да „реч ’N.’ увек репродукује расистичке односе моћи, без обзира на то како је мишљена“, након чега су активисткиње отишле. Публика је мирно посматрала, питајући се да ли је реч о режисеровој предигри. На сцени се онда појавио глумац афричког порекла Ернест Алан Хаузман, који је смирено рекао да тај наступ није био предвиђен, мада људи имају право да кажу шта мисле, као што и они имају право да играју представу.

Катарина Рорингер Вешовић

ФЕНОМЕНИ
Дизајн, реч која тумара

Прави проблем настаје када реч дизајн постане врста поштапалице, из уста неуких којом се несвесно, и неодлучно, покрива приближно значење које се неком причињава. На медијима се дало чути да је „дизајн вијадукта у Ђенови“ подразумевао одржавање. Није драма што неко није превео вест него што је није ваљано разумео

(Драган Стојановић)

У последњих неколико година у нашем свакодневљу, па и у професионалној пракси, на све стране нам се одливају јасне и стабилне речи домаћег техничког појмовника, па и оног правничког, у домену архитектуре, пројектовања и градње. На многим местима у брод нашег језика, „куће бивствовања“ како га дефиниса Хајдегер, као вода продире енглеска реч дизајн. Да ствар буде гора но што мора, реч дизајн одавно борави у српском језику, али на оним адресама где јој је и место, као што су индустријски дизајн, или графички дизајн, на пример. Иако и у наведеним дисциплинама замењива најчешће речју обликовање, без кусура недоумица, у архитектури постоје мало већи проблеми у таквом (сиц!) дизајнирању појмовника струке.

Један од разлога овој појави свакако је у пристизању већег броја идејних архитектонских предлога из иностранства, с пропратним називима на енглеском и са комуникацијом ка јавности а да се разни појединци, сад већ пречесто, и не упитају шта тачно говоре или шта им се говори. Реч дизајн звучи једноставно, лако, а свака сврака зна да се ради о нечему савременом па није баш згодно израз оспоравати, испасти конзервативан. А та реч слеће на тло где већ дуго под појмом urban design већина од оних који га спомињу „преводи“ то само, иако је и то, као обликовање и бригу о градском мобилијару, клупама, жардинијерама, кантама...

Бојан Ковачевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари4
e5e35
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radmila Mišić
Kao neko ko verovatno pamti duže od gđe Premate, moram da kažem da jesu i BEMUS i razna gostovanja pre četrdesetak godina bili velelepniji i kvalitetniji-gostovanje Šekspirovog pozorišta sa "Komedijom zabuna", glavne uloge Ijen Ričardson (još uvek glumi) Džuli Kristi i Dajana Rig koja je postala popularna ulogom u seriji "Osvetnici", BEMUS iz sredine 1970tih kada je davana Mocartova "Otmica iz saraja". Da budemo pošteni, sva ta gostovanja su dotirale (moderno rečeno sponzorisale) matične države tih pozorišta. Zadatak SFRJ nije bio da zaradi dovoljno para za gostovanje vrhunskog pozorišta već da nervira SSSR. I, dogod je to SFRJ uspešno radila, para je bilo, za sve i svašta. Moj udžbenik na Elektrotehničkom fakultetu iz 1971.godine je kompletno finansirala ambasada SAD-od prevoda do opreme (platneni povez). I, na kraju čemu omalovažavanje bugarskih turista? Zar su samo poželjni turisti sa Menhetna? A sigurno ima i turista iz Bugarske koji se razumeju u klasičnu muziku.
na žalost
...sve je tačno u tekstu Zorice Premate o BEMUSU. Provincijalnost je postala naša odlika, samozadovoljnost i nepotizam, pa i to malo para za festival završava tamo gde ne treba. Selektor Božić nije vidjen na koncertima, uvredjen što njegov plan da ovaj BEMUS bude u znaku njegove uže i šire porodice nije ispunjen. Da ima nešto morala u sebi, dao bi ostavku, jer zbog njega zamalo da se ovaj jubilarni BEMUS ne održi, da nije bilo CEBEF-a i nekolicine poštenih muzičara.
zoran stokic
Gde ima kontinuiteta ima i kulture - kada je Amadeus preminuo u 35 g imao je ko da dovrši njegov "Rekvijem". Joseph Leopold Eybler / Franz Xaver Süßmayr: "Domine Jesu Christe", Franz Xaver Süßmayr: "Sanctus, Benedictus i Agnus Dei"! Naš diskonituitet - pojedinac je bio i ostao nebitan - ljudi su bili "zamenljivi", struke nisu imale (i dalje nemaju) autonomiju, živi se od monopola, nepotizma... Građanski kontinuitet omogućio i malobrojnim narodima da humano žive tako što su naučili da se u društvu tolerišu i bolje povezuju, svaka osoba je bila bitna, struke su bile svetinja, preživljavalo se od kontinuiteta strukovnog znanja. Koliko je kontinuitet važan u društvu najbolje pokazuj istorija SVIH struka. Bez Stamica, Lukezija, Johana Baha, Gluka, Mihaela i Jozefa Hajdna, Gretrija, Goseka, Sakinija, Mislivečeka, Dušeka, Sen-Žorža, Ditersdorfa, Salijeri, Vanhala, Pičinija, Đuzepea Gacanige, Giovanija Paisijela... ne bi bilo ni Mocarta.
tek na početku
Mi o svom telu ne znamo skoro ništa, samo nagadjamo. Istraživanja u vezi sa mozgom su najinteresatniji deo ovog dodatka. O mozgu takodje ne znamo kako funkcioniše, otkrili smo marginalni deo ovog fantastičnog proizvoda duge evolucije. Skidam kapu nagradjenim naučnicima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља