уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23
ИНТЕРВЈУ: ИГОР МАРОЈЕВИЋ, писац

Криминал одређује савремени Балкан

Нећу рећи ништа нарочито ново кажем ли да је нарцисизам малих разлика заиста типски образац понашања на Балкану, у који се сасвим уклапа постојеће присилно неразумевање између Старохерцеговаца и Староцрногораца
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 11.10.2018. у 19:30
(Фото: Александар Горашевић/ CC BY SA 4.0)

Новим романом „Туђине”, у издању „Лагуне”, Игор Маројевић завршава петокњижје, започето претходним делима: „Београђанке”, „Праве Београђанке”, „Двадесет четири зида” и „Партер”. Главни јунак књиге „Туђине” потиче из Боке которске, где се осећа подједнако отуђено као и у Београду, међутим, он не престаје да трага за својим истинским идентитетом, као и за љубављу, коју проналази током НАТО бомбардовања. Прича прати и сукобе Старохерцеговаца и Староцрногораца у Боки. Ова књига биће представљена вечерас, од 18 часова, у Великој сали Студентског културног центра, када ће Игор Маројевић наступити и као музичар, поводом свог новог албума названог „Да се не замери”. О књизи ће говорити др Драгана В. Тодоресков, Мирољуб Стојановић, музичар Драган Крле Јовановић, Милан Милосављевић Бурда, музичар и продуцент, а одломке из романа читаће глумац Даниел Сич. Маројевић је аутор и издања „Крв је вода” (Вукотић медија) о везама мафије и високе политике.

Због чега је ваша нова књига на више начина одвојена од остале четири?

Најпре зато што је приповедач и главни јунак „Туђина” изричити дошљак, што и јесте позиција која је недостајала да би се употпунио мини-паноптикум петокњижја, исприповеданог из позиција разноврсних инсајдера, односно инсајдерки. У Београд је дошао и наратор и средишњи лик „Двадесет и четири зида”, али довољно давно да би и сам постао инсајдер, за разлику од Ратомира Јауковића из мог новог романа. Док остале четири књиге антиципирају или једва додирују НАТО бомбардовање из 1999. године, „Туђине” директно урањају у ту тему. На крају, књига је одвојена од осталих поменутих самим тим што је посреди неформално петокњижје, у којем нема лика који би се појављивао у два различита дела, већ се сва могу читати одвојено. С тим што роман о којем говоримо, самим тим што је објављен након осталих књига, баца накнадно светло на њих. Заједнички за ових пет наслова, пак, јесте општи оквир: Београд деведесетих година и 21. века. 

Да ли су сукоби Старохерцеговаца и Староцрногораца типски образац понашања на Балкану? Због чега сте изабрали Београд, као „туђинску” средину, за њихово разрешење?

Нећу рећи ништа нарочито ново кажем ли да је нарцисизам малих разлика заиста типски образац понашања на Балкану, у који се сасвим уклапа постојеће присилно неразумевање између Старохерцеговаца и Староцрногораца. Док се Црна Гора није одвојила, Београд јесте био нека трећа, довољно велика средина да у њој једни беже од других, а опет недовољно велика да, у доброј мери неконтролисано, једни другима не би заправо хрлили у сусрет, често и у конфликт.

На који начин се у овом контексту могу протумачити речи туђина и отуђење?

Чини ми се да је поменути Ратомир Јауковић довољно издвојен да буде туђин и у родном Бококоторском заливу, не само у Београду. С обзиром на то да је културолошки био прозападно оријентисан, он се захваљујући бомбама НАТО алијансе мора осетити туђин и спрам тог колектива који заправо није познавао. Ако се загребе оно што је написано, надам се да у роману има више ликова чије личне туђине уланчавањем приказују отуђење какво је тек антиципација оног, доцније распиреног развојем интернета и друштвених мрежа. На крају крајева, наслов „Туђине” се можда може читати и као облик плурала, али и као вокатив једнине.  

У књизи „Крв је вода” посветили сте се детаљном изучавању светске мафије, од њених почетака, до данас. Да ли је за различите националне мафијашке кланове такође карактеристичан систем вредности, типичан за Балкан?

У прози, па и у последњем роману, доста сам се бавио криминалом, самим тим што на мање-више стварносан начин тематизујем савремени Балкан где је криминал једна од најдичнијих компоненти. Пошто пишем о оном што или познајем из прве руке, или изучавам, простудирао сам локално „мафијашење” и мафијашко пилићарење, укључујући и његове италијанске и италоамеричке корене, довољно да добијем вишак грађе. Практично сам га се ослободио објавивши књигу „Крв је вода”. Верујем да су лицемерни морални кодекс и брутална корист, која укључује и приближавање посленика високог криминала политичким моћницима, заједнички за све мафијашке кланове, па и за балканске.

Да ли је због тога овдашња, балканска, мафија једна од најјачих на свету? Како тумачите то да су канали мафије у свим порама савремених друштава?

Осим за Сицилијанце, који су зањихали колевку мафије, племенско уређење је својствено и Албанцима и Црногорцима, који су дали сразмерно највише лучоноша криминала на Балкану. Албанска мафија је једна од најјачих на свету и због доследнијег придржавања трибалног, које подразумева слабију инклузивност оних што не припадају матичном племену. Тако се поспешује међусобно поверење посленика, које је кључно за функционисање мафије. Она се, с друге стране, још од сицилијанских прапочела, увек флексибилно повезивала са високом политиком, као главним друштвеним центром моћи.

Имате нови албум. Да ли је музика употпуњење ваших уметничких склоности, или нека врста бега? Док певате, да ли су вам важне речи или искључиво ритам и музика? Којој традицији припадате као музичар?

Музика јесте и употпуњење мојих склоности ка изражавању, и врста бега у којој, у тренуцима боравка у студију, све што се одвија напољу за мене спонтано престаје да постоји. Као музичар, мада је то крупна реч за моје бављење, припадам традицији која једнак значај поклања тексту колико и ритму и музици. На албуму „Да се не замери” покушао сам да сажмем своје спорадично бављење музиком у последњих 26 година, откако се распала група „Стварно кварно” са којом сам објавио једини албум пре овог, ауторског. За потоњи ми се чини да може да се на неки начин слуша и као плејлиста „Туђина”.


Коментари2
cf91c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miona
Volim ove što ne znaju o čem pričaju. Prvo pročutaj knigu pa sudi. Moj omiljeni pisac i piše k starocrnogorcima kao došljacima u Zaliv. Naslov je Tuđine, alo! Zauzeto... Mozakfraj.
Драгана Димитријевић
На територији Боке нису живели никакви Староцрногорци, ма шта то значило, те тако није ни могло да буде сукоба са Старохерцеговцима. У новије време постоје једино Милогорци или монтенегрини, које је произвела политичка хистерија једне криминалне власти која се мржњом против Срба брани од фиоке италијанског затвора. И где је то у Боки или у друштвеној хијерархији Београда било када постојао клан Старохерцеговаца, ако не рачунамо велике задужбинаре који су дошли у престоницу од Требиња до Ужица и своју огромну имовину завештали у најплеменитије сврхе своме народу! Такав херцеговачки "клан" је увек постојао, али ниједан такав Црногорац није познат.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља