петак, 23.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:14

Деведесетих ме је спасило позориште

Најбоље улоге које сам направио су оне за које сам мислио да нису за мене, каже глумац Миодраг Кривокапић који игра у представи „Ничији син” чија је премија вечерас у БДП-у
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинчетвртак, 04.10.2018. у 17:00
(Фото Народно позориште)

Занимљив је тај Матишићев Изидор, и Мефисто је, рецимо, такође ужасан, али је невероватно интригантан, и Јаго исто тако, каже глумац Миодраг Кривокапић кога је црнохуморни трилер „Ничији син” Мата Матишића мотивисао да се после пет година паузе врати у позориште. Овога пута представиће се у лику Изидора Барића, бившег политичког затвореника и новокомпонованог политичара. Представа „Ничији син” у режији Марка Мисираче биће премијерно изведена вечерас у 20 сати на сцени „Раде Марковић” Београдског драмског позоришта. Драматург је Иван Велисављевић, сценограф Борис Максимовић, костимограф Татјана Радишић, композитор Бранислав Пиповић. Матишићеве јунаке у представи „Ничији син” тумаче и Даница Ристовски, Владан Милић, Александар Алач, Милена Предић, Лако Николић, Јован Јелисавчић, Андреј Пиповић и дечаци Васа Врањеш и Тодор Јовановић у алтернацији.

„Ничији син” хрватског драматичара и композитора млађе генерације Мата Матишића који ће вечерас присуствовати београдској премијери свога дела грађанска је драма о дисфункционалној породици. Без обзира на то што се кроз њу провлачи прича о српско-хрватским односима, фокус је на трагедији породице у којој су сви на први поглед зликовци, а заправо су жртве система.

– Изидор Барић је комплексан човек који се сналази у сваком времену. Он је и манипулатор, и даровити политичар, врхунски интелектуалац, професор универзитета. Човек који невероватно брзо мисли и још брже реагује. Све су то одлике модерног политичара. Чак и своју несрећу која му се дешава Изидор користи у политичке сврхе, каже за „Политику” Миодраг Кривокапић и додаје:

– Имам разумевања за Изидора, у противном га не бих радио. Много је амбициозан, али бавити се политиком без амбиције и манипулације је немогуће. Имам срећу да се бавим уметношћу која је мој својеврсни азил као да сам у паралелном свету. Наравно дотиче ме живот, али имам и простор за бекство. Сећам се деведесетих година прошлог века, тада ме је буквално позориште спасило, то је свет у којем се добро осећам. Највише волим да прогорим о свету и окружењу кроз представе, или филмове. Мислим да је то много важније него наша ламентација над стварношћу.

„Ничији син” је заправо последњи део Матишићеве „Посмртне трилогије” у којој су и „Синови умиру први” и „Жена без тијела”, а своју праизведбу је имао 2006. у Ријеци у режији Винка Брешана. Две године касније Арсен Антон Остојић снимио је истоимени филм који је освојио шест „Златних арена” у Пули, али је због теме изазвао контроверзне коментаре у Хрватској.

– Драма прича и о специфичним српско-хрватским односима који трају готово 200 година. Од када се појавила идеја југословенства ти односи су ишли горе-доле, као да су вечити, а будући да сам живео у обе средине и с обзиром на то да ме је Загреб формирао као глумца, не могу да одолим тим темама. Зато ми је и био велики изазов, провокација да се остварим у лику Изидора. Спадам у ону врсту глумца који у грађењу лика креће од себе, из себе тражи те просторе, слојеве да би могао да стане иза сценског јунака и његовог карактера. Најбоље улоге које сам направио су оне за које сам мислио да нису за мене, да бих и сам био изненађен откуд у мени ти простори после премијере.

„Ничији син” је уједно и бизарна породична драма у којој се полако откривају сабласти из ратова деведесетих година прошлог века. У средишту приче је ветеран Иван, а у живот човека за кога верује да му је отац, бившег политичког затвореника и новокомпонованог политичара Изидора Барића упада некадашњи затворски чувар Србин Симо…

– „Ничији син” је превасходно породична прича, а породица и јесте најважнија. Мени је данас најзначајније то што имам породицу, што се одржала и што имам одраслу децу, а тек после тога долази ово чиме се бавим. Без породице неки људи могу, али мислим да је најважније сачувати је, што данас није нимало једноставно. Околности су већ дуго година грубе. Људима није једноставно, као ни тој деци којој се нуде разноразне непримерене глупости иза којих чак и држава на известан начин стоји. Ако желиш да имаш ријалитије, пусти их, али тек после поноћи. И новине су пуне свакојаких садржаја, непознатих појединаца. Не знам ни ко су ти људи. Волео бих да медији исто тако прате и ово што ми радимо. Памтим време када су и представе и филмови били догађаји. Срећа је да се појавио тај Новак Ђоковић да наша деца могу да имају праве узоре. Сетимо се деведесетих година прошлог века, времена несреће када су у медијима промовисани разноразни криминалци, деца су то гледала, има много последица данас. Једна генерација је једноставно изгубљена – каже на крају Миодраг Кривокапићу коме је ово четврта представа коју ради у БДП-у после комада „Чекајући Годоа”, „Иванова” и „Фалсификатора”.


Коментари4
54883
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jedna učiteljica
Možda je glumac dobar, ali ovaj tekst je užasan: ponavlja se jedno te isto, nije jasno govori li se o filmu, prva dva dela trilogije ili o trećem delu koji se igra, sve u svemu, galimatijas.
Sasa Trajkovic
Pre svega kompliment Politici što uporno stoji na braniku Kulture koje su se svi mediji odrekli i veliko hvala ovom glumcu iz plejade velikih koji je uporno i dosledno gradio karijeru i pozorišnog i filmskog glumca a svojim vrsnim ulogama sa eksresijom ali intimnošću donosi dašak umetnosti i drame u svetu banalne svakodnevnice.
a ja ga pamtim
...kako nije ustao na jugoslovensku himnu. Svako pamti ponešto.
Boris
Pamtim ga po ulozi Đorđa Genčića. Dobar glumac...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља