Код нас је сада светогрђе да се фудбал игра на Васкрс. Некада је било другачије. На Солунском фронту, на пример, наши војници су тај празник обележили, између осталог, играјући фудбал с Енглезима.

И у предратној Југославији, која, за разлику од оне поратне, социјалистичке, није била атеистичка, никоме није сметало да се првенствене утакмице играју на дан кад се прославља Христово васкрснуће.

Чак се догодио и један случај, који је баш у духу васкршњих порука. Било је то 24. априла 1938. „Политика” је то посведочила сликом, а „Време” и описом:

„Кад је судија г. Бажант изишао на средину игралишта и дунуо неколико пута у пиштаљку позивајући капитене да бирају стране, дошли су Јозо Матошић и Бане Секулић. Сваки од њих држао је у руци по једно ускршње јаје. Бане је имао црвено, а Јоза шарено.”

Кад је судија из Загреба питао: „Круну или главу?” да би бацио динар у ваздух, па на чију се страну окрене кад падне тај бира да ли ће да његов тим први да крене с центра или да изабере на којој страни ће да почне утакмицу.

„ – Ми ћемо, по српском обичају, туцајући јаја решити избор страна, пошто је данас православни Ускрс, а ми смо гости, – рекао је Јоза Матошић.”

Извештач Боривоје Кесић, иначе фудбалер београдске Југославије, каже да судија није имао ништа против:

„Али се десило чудо: Јозо је разбио врх црвеног јајета, а Бане „шотку” шареног. Према томе туцање се свршило нерешеним резултатом. Зато је судија био принуђен да „врти” динар. Јозо је добио право да бира страну. И он је изабрао сунце иза леђа.”

И коначан резултат је, као и туцање јајима некадашњег репрезентативца, учесника Светског првенства у Монтевидеу (Секулић), и тадашњег незаменљивог члана државног тима (Ј. Матошић) био нерешен (2:2). Јединство је на свом игралишту повело у 10. минуту голом Александра Аранђеловића (после рата је емигрирао као члан Црвене звезде и играо у Италији и Шпанији), чији је отац, богаташ и политичар, био власник клуба, а већ у 16. је било 2:0. После Секулићевог шута одбијену лопту је у мрежу послао Пајевић.

Извештач „Времена”, који је стајао поред Хајдуковог гола, тада је добацио капитену Хајдука да им је лоше пошло:

„ – Не треба се плашити. Прсло је и моје и Банетово јаје. Биће нерешено, госпе ми”, одговорио је Јозо Матошић.

И већ у 20. минуту његов брат Фране је главом смањио на 2:1, а четири минута пре краја утакмице и донео Сплићанима бод.

У исто време на БСК-овом стадиону се играо југословенски дерби. Било је то 15. коло у лиги с десет клубова. Домаћин је био на челу табеле, али, како је „Политика” истакла у наслову: „БСК је играо са пет резерви, па је Грађански лако победио са 2:0 (1:0)”.

Загребачки ХАШК је то искористио, победом код куће против сарајевске Славије (4:1) се примакао БСК-у на један бод разлике и на крају је постао и првак државе. Једини пут у историји.

„Ко би рекао да би грип, та досадна а понекад и опасна бољка и неком другом да буде корисна сем – лекарима и апотекарима. И то толико корисна да је некоме продужила живот, или још боље речено, учинила да се одржи нада у потпуно спасење. То се, ето, догодило Пургерима, који грипу има највише да захвале што њихове шансе за учешће у такмичењу за средњоевропски куп нису сасвим утрнуле првог дана Ускрса”, образложио је у уводу свог извештаја у нашем листу Љубомир Вукадиновић.

Вез обзира на то што се играло на први дан Васкрса фудбал је био на програму и на други дан празника!? Штавише на игралишту БСК-а, где је сада Партизанов стадион, био је дупли програм. У „вечитом дербију” БСК је победио Југославију (3:2), а загребачки Грађански БАСК (2:0).

Ни Хајдук није био уморан од фудбала. Његови играчи су отишли у Нови Сад и победили Војводину (5:2).

Тада фудбал није био у супротности с верским осећањима и порукама које носи највећи хришћански празник. Зашто сада јесте – то је већ питање које нема везе са спортом.