уторак, 18.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 07:48

Нацисти говоре „златним устима”

На поетском фестивалу у КЦБ-у група „Нациста и Златоусти” извела перформанс против десничарских снага у Европи
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 23.03.2018. у 22:00
Учесници поетског фестивала „Језичке игре”: Ана Ристовић, Лидија Димковска, Каталин Ладик и Томас Волфарт (Фотографије КЦ Београд и Т. Брикер)

Као свет у малом, саздан од различитих језика, идеја и утицаја, био је ових дана Културни центар Београда током одржавања још једног поетског фестивала под слоганом „Језичке игре”, о Светском дану поезије. Вођени су разговори о међусобним утицајима језика и друштва, значењима перформанса, садејства поезије и других медија и кратког филма, а песници су показали колико им је важна мелодија матерњег језика, као што им је блиско и звучање других језика и њихови заједнички корени.

Песникиња Лидија Димковска, која већ 20 година живи у Љубљани, а пише на македонском језику, каже да стваралаштво на мањинском језику у некој средини значи: „Ево, ја сам ту, постојим и даље”. Димковска је уз Дубравку Ђурић, Радмилу Лазић, Каталин Ладик, Тању Бакић, Адису Башић дискутовала о роду у поезији, о томе да жене још увек теже стичу позицију у књижевном стваралаштву и култури од мушкараца.

– Слушати песму на страном језику личи на посету концертном извођењу. Још ако можете да пратите писмени превод, то је још боље, приметио је наш саговорник из Немачке Томас Волфарт, оснивач и директор „Куће поезије”, одговоран за близу 100 догађаја годишње на сцени савремене немачке и интернационалне књижевности, као и за највећи европски поетски фестивал у Берлину.

Можда је један од најбољих одговора на питање о смислу поезије данас дала наша песникиња Ана Ристовић, која је запазила да писати поезију значи вршити врсту радикалне интервенције у друштву, да то значи бити активиста.

Због тога је гост из Хрватске Владо Мартек потврдио свој давнашњи став да је управо спонтана акција енергија која оживљава поезију, отворено иступање без претходно смишљеног сценарија. Мартек као стваралац који је шездесетих и седамдесетих година указивао на интернационални и универзални језик поезије својом појавом упућује на изложбу у Галерији „Podroom”, у којој ће до 29. марта бити одржана изложба „Поезија и перформанс. Источноевропска перспектива”, која указује на феномене уметничких колектива и супкултурне заједнице овог источног миљеа. Ту као посетиоца срећемо Томаса Волфарта који побуђује питања о великом Берлинском фестивалу поезије:

– Када смо оснивали Берлински фестивал поезије, 2000. године, људи су се питали: „Чему поезија?”. Данас је овај фестивал прерастао у један од највећих у Европи, а током девет дана окупимо око 150 уметника из целог света и до десет хиљада посетилаца. Поређења ради, највећи поетски фестивали у Колумбији и Венецуели привуку и до 30 хиљада људи. На Берлинском фестивалу, неки од најважнијих песника читају своју поезију на матерњем језику, док посетиоци могу да прате превод у штампаном облику. Посебно место на фестивалу заузимају преводилачке радионице, а поезија се преводи са свих језика света. Берлински фестивал симболички сеже до времена када је поезија тек настајала, када је била усмена и била преношена памћењем. Тежимо да подсетимо на тај древни период, пре проналаска штампе, када је поезија комуницирала звуком, римом, музиком и покретом, каже Волфарт.

Још један од феномена које потврђује Берлински фестивал поезије, а који је уочљив и у Културном центру Београда, јесте да људи још више од поседовања поетских књига воле да долазе на јавна читања због тога што је изговорена реченица инструмент песме, како запажа наш саговорник.

– Глас је као инструмент који изводи партитуру песме. Због тога је поезија ближа музици него прози, мада се њено присуство може наћи и у другим уметностима, у театру, сликарству, игри, филму. Поезија је везана за филм од његовог настанка. Најстарије остварење у жанру поетског филма „Ноћ пре Божића”, из 1905. године, снимио је Едвин С. Портер у Америци. Данас, у доба информационих технологија лакше је снимити такав филм који, по мом мишљењу, не треба да илуструје песму, већ да прати поетску структуру, да ствара нову реалност. Од 2002. године Берлински поетски фестивал бави се жанром поетског филма, и од тада смо широм света добили више од 8.500 филмских остварења. Од нас зависи каква ће бити будућност поезије. Важно је да је изведемо на сцену, суочимо песнике са публиком, закључује Волфарт.

„Десници недостаје смисао за хумор”, чуло се затим у овом амбијенту подрумске галерије КЦБ-а, када је троје младих људи из групе „Нациста и Златоусти” (Беч, Берлин): Сандра Гугић, Томас Арст и Герхилд Штајнбух, одржало перформанс против десничарских снага у Европи. Они поезију уздижу до форме отпора, постављајући питања о томе како је оно „ми” постало тако токсично, зашто нацисти некада говоре „златним устима”, док култура, образовни систем и интелигенција посрћу под теретом национализама.


Коментари1
aee7f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

katarina
Dragocen dogadjaj, ne samo za poeziju. Bilo je nesvakidasnje i zanimljivo prisustvovati potpuno drugacijem pristupu poeziji od onog sto uobicajeno vidjamo na poetskim vecerima kod nas. Bravo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља