петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Славистички покрет у 20. веку: путеви и странпутице

Знаменити српски лингвиста Александар Белић од почетка је активно и конструктивно учествовао у конституисању међународног славистичког покрета
Аутор: Др Петар Буњакпонедељак, 19.03.2018. у 12:00
У Москви је у августу 1941. одржан први свесловенски митинг (Фотодокументација „Политике”)

Упоредо с националним буђењем словенских народа у 19. веку, откривањем фолклора, уобличавањем словенских књижевних језика уз ослонац на народне, па и с романтичарски каналисаним импулсима „словенске узајамности”, настајала је и развијала посебна наука, а заправо мултидисциплинарна грана хуманистике – славистика.

Оци славистике – Јозеф Добровски, Александар Востоков, Павел Јозеф Шафарик, Измаил Срезњевски, Франц Миклошич и др. – фундирали су ову дисциплину као филолошко-историјску, бавећи се проучавањем и коментарисањем споменика, историјским развојем словенских језика, словенским старинама и етногенезом словенских народа, њиховом писменошћу и књижевношћу.

Наредно поколење (Аугуст Шлајхер, Ђура Даничић, Александар Потебња, Ватрослав Јагић, Аугуст Лескин, Јан Бодуен де Куртене и др.) уздигло је и учврстило славистику као научну и високошколску дисциплину засновану на поредбеном методу.

Драматичне геополитичке промене после Првог светског рата донеле су независност и суверенитет двема за славистику необично значајним земљама: Чехословачкој и Пољској. На словенском југу било их је још две – Краљевина СХС (Југославија) и Бугарска. Поред традиционално јаких упоришта славистике у несловенским земљама (Берлин, Лајпциг, Беч, Париз), у свима „версајским” словенским земљама била су врло активна славистичка средишта у националним академијама наука и на универзитетима. Совјетска Русија је после револуције репресирала слависте и укидала академску и научну славистику – као реликт и инструмент ретроградне идеологије царистичког панславизма. Као последица тог великог прогона, многи знаменити руски слависти нашли су се у емиграцији чинећи суштинско појачање у славистичким центрима Европе и Америке.

Знаменити српски лингвиста Александар Белић од почетка је активно и конструктивно учествовао у конституисању међународног славистичког покрета. У припремним материјалима за прашки конгрес предложио је основне правце будућег рада конгреса и на тај начин, као што ће пракса показати, обележио магистралне правце славистичких истраживања у 20. веку. То су његових шест образложених теза: 1) „о синхроничном испитивању појединих словенских језика“, 2) „о испитивању система у словенским језицима”, 3) „о раду на старословенским споменицима”, 4) „о словенској лингвистичкој географији”, 5) „о међусловенском језичком атласу” и 6) „о словенској лингвистичкој библиографији”. Ових шест теза заправо су Белићево славистичко „вјерују” и стубови носачи његовог концепта славистике.

Раздобље рата и прва послератна деценија донели су, међутим, велики застој, али и дубоку кризу у међународном славистичком покрету, мада се о словенству и славистици говорило много.

За време Другог светског рата, као једно од пропагандно-политичких оружја у борби с фашизмом, разрађена је у Совјетском Савезу идеја свесловенског антифашистичког покрета. Свесно је промовисана словенска узајамност и солидарност, словенско „борбено братство”, што је, како се ценило, знатно ефикасније будило патриотска осећања од идеолошке „линије” пролетерског интернационализма. С тим је циљем у августу 1941. године у Москви одржан први свесловенски митинг, на којем је основан Свесловенски комитет. Била је то друштвена организација најнепосредније подређена Централном комитету СКП(б) и Совинформбироу.

„Словенска” иницијатива, иза које је стајао Президијум ЦК СКП(б) и лично Стаљин, током Другог светског рата и у првим поратним годинама стекла је доста широку подршку, поготово после успостављања режима народне демократије у словенским земљама које су се све нашле у совјетској сфери утицаја.

У документима и пропаганди из тога времена говорило се о „новом словенском покрету”. При томе се његови циљеви нису нарочито крили: хегемонија Совјетског Савеза у словенском свету, односно „комунизација” и „совјетизација” словенских држава народне демократије, као и примена – од пропаганде до политичке, друштвене и научне праксе – „једино истинитог учења Маркса–Енгелса–Лењина–Стаљина”.

* Секретар Међународног комитета слависта


Коментари14
959f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav K
Šteta što autor nije spomenuo svjetski važne filologe koji su bitno obilježili slavistiku, iako nisu bili isključivo slavisti- ruske emigrantne grofa Trubeckoja i Romana Jakobsona. Za ovo područje važni su i lingvisti koji više nisu pripadali mladogramatičarima, kao Havranek, Mukarovsky (praška škola), Andre Vaillant, Boris Ungebaum, Laszlo Hadrovics, Matija Murko .. Staljinovska inicijativa je bila velika galama, no nije ostavila traga u slavistici, jedino je Staljin zdravorazumski intervenirao u SSSR-u oko Marrove sulude jezične teorije.
Tomislav K
Ne kanim nijekati veliki doprinos osnivača (Dobrovsky, Šafarik,..) širenju spoznaja o poredbenom jezikoslovlju slavenskih jezika, no na slavenskom "jugu" njihov je prinos u najmanju ruku dvojben. Za Bugare nisu ništa napravili; za Slovence jesu u nekoj mjeri, no i tu je bilo svega (Kopitar se protivio Gajevoj grafiji dok ga konačno većina Slovenaca nije odpilila). No, za Hrvate i Srbe je njihova jezična politika bila, u glavnoj mjeri- problematična (iako na različite načine). Osnivači, pa i Miklošič su promicali pansrbizam kojeg je Vuk nekritički preuzeo i gurao, te su dobar dio nas Hrvata natjerali da se natežemo skoro pola stoljeća-možda i više- s tim mahnitim idejama; Srbima su "smestili" tako da su u velikoj mjeri izbrisali srpska povijesna kulturna obilježja iz jezika i krenuli skoro od nule, s jezikom govedara i pastira. I na kraju balade su dva brata uboga, Jagić i Daničić (obojica pod Štrocinom paskom) krenuli da nas pretvore u Jugoslavene, htjeli mi to ili ne. Aferim!
Tomislav K
@Milko- Ovo je djelomice pogrješno. Točno je da je Marulićeva "Judita", objavljena 1521., "u versih harvacki...", no pisana je splitskom, južnom čakavštinom. No to su pseudodileme. Čakavski i štokavski je pisana većinska hrvatska renesansna književnost (Marko Marulić, Hanibal Lucić, Šiško Menčetić, Marin Držić, Petar Hektorović, Petar Zoranić, Dominko Zlatarić, Mavro Vetranović,..). Svi ti ljudi zovu jezik hrvatskim i slovinskim, nitko ga ne zove srpskim, a u izričaju se svjesno miješaju čakavske i zapadnoštokavske jezične osobine (u Marulića čak i kajkavske).
Препоручујем 2
Tomislav K
@Драгана Димитријевић- Što da se kaže neznalicama? Da i ne idem u daljnju prošlost, dosta je reći da je moderni hrvatski jezik u punini izrastao u djelima Ivana Mažuranića, Augusta Šenoe, Ante Kovačića, Bogoslava Šuleka, K. Š. Gjalskoga, Eugena Kvaternika, Tadije Smičiklasa,... a njihov jezični tip, tzv. zagrebačke škole, nije vukovski. Istina je da su vukovci kao Broz i Maretić promijenili praktički jedino pravopis, no sav je Vukov pravopis sadržan u hrvatskim djelima od 15. do 19. st. na čakavskom, štokavskom i kajkavskom, što pokazuje i glavni vukovac Tomo Maretić u "Istoriji hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima", 1889. Je li povjesnik Vjekoslav Klaić pisao ne neka dva jezika, budući da je "Poviest Bosne" napisao na jednom, Šulekovu pravopisu, a "Povijest Hrvata" na drugom, Brozovu pravopisu? Teško shvatljivo neznanje i tendencioznost ...
Препоручујем 1
Прикажи још одговора
Nebojsa
Sve bi bilo u redu da vatikan i zapad nisu posvadjali slovenske narode pa se sada mrze..
Коста
@Slavko -- Свашта причаш. Руси нису почели унијаћење. Марија Терезија је издавала указе којима је тражила од Срба да се полатиниче. Где и кад су Руси чинили нешто слично томе?!
Препоручујем 5
slavko
A šta ako ih je posvađala Rusija i pravoslavje?
Препоручујем 3
Коста
Ух, да, много су нас задужили Добровски, Шафарик, Миклошич, и Даничић...за неупознате, први је био саветник Јернеју Копитару како да Србима "уреди" српски језик, други је "научно" тврдио да су сви Словени Срби (!), и од њега је Вук добио идеју за "Срби сви и свуда", трећи је наследник Јернеја Копитара, као царског дворског цензора за словенску књижевност, надгледник и потписник ткз. "Бечког књижевног договора "наше" језичко јединиство, а четврти -- иначе ђак Миклошича (није случајност) и десна рука Вукова -- је отац "српско-хрватског" језика као основе погубне будуће југословенске државне идеје. Наравно, ту је и Ватрослав Јагић, један од првих хрватских ткз србо-хрвата...Задужили су нас много својом науком (и политиом), нема шта, а жртвама које су платиле за те погубне идеје и да не говоримо.
Костадин
Тако Србин уствари значи "неко свој", чему би у прилог ишао и обичај Срба да се и непознатом сународнику обраћају са "брате,рођаче", као што у говорном руском и данас "Славјани" може значити "браћа",што се може видети и у руским ратним филмовима, где руски војници, када крећу у бој, често кажу једни другима "напред, Славјани" (а не Руси), тј "напред, браћо!"! Снажна племенско- родбинска повезаност и солидарност вековима је красила Словене као јединствен народни организам, док их нису разрушили и разјели ватиканско- германски вируси,који их данас најжалосније докрајчују, у сваком словенском племену понаособ.
Препоручујем 1
Костадин
Имењаче,ниси у праву за Шафрика,износиш полуистину у маниру Словенина подмукло,лажно-научно заробљеног у германског туђина. Шафарик ноје тврдио да су сви Словени Срби,како карикирају ствари наши германољупци, него је доказао да је етноним Срб/и НАЈСТАРИЈЕ САМОИМЕНОВАЊЕ СЛОВЕНА. Његови филолошки докази могу се употпунити извођењем назива од проширеног индоевропског корена који значи "свој" sue-r-b/suo-r-b.
Препоручујем 1
Петар,ЗАГРЕБ.
И ондак,наши преци који су владали Балтиком од острва Рани(Rugen),установили град Аркону који је држао трговину од Новгорода до Британије,имали уједначен правни систем и државну организацију,учили нас,шта?Да су живјели у мочварама и дисали на трстику у борби против непријатеља. Успоредбом руске правде,Винодолског законика,Српског обичајног права(систематизирао Божидар Петрановић,Шибеник) и других извора види се да је то слој права произишао из друштвеног уређења и организације старије од Римске,а можда и Грчке цивилизације. Тако је и на другим подручјима славистике. Нпр.и у словенским језицима који нису на морским обалама имаш развијену терминологију за основне појмове везане за море,уједначену,што значи да је постојала уједначена терминологија за јединствени народ који је живио и на морским обалама,а не у мочварама .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља