Укра­ји­на се спре­ма за ве­ли­ки рат. Та­ко је на­ја­вио пред­сед­ник Пе­тро По­ро­шен­ко, а ње­го­вој од­лу­ци су се још у ок­то­бру про­шле го­ди­не при­кло­ни­ли и де­пу­та­ти та­мо­шње Вр­хов­не ра­де (пар­ла­мен­та). Бој би тре­ба­ло да се во­ди про­тив Ру­си­је, а са ци­љем по­врат­ка по­бу­ње­них те­ри­то­ри­ја Дон­ба­са и Кри­ма под ју­рис­дик­ци­ју Ки­је­ва. Ко ће кон­крет­но по­тег­ну­ти оруж­је, и ко­је, и кре­ну­ти у су­срет про­тив­ни­ку од­лу­чи­ће ге­не­ра­ли. Јер ово не­ће би­ти пу­ка ан­ти­те­ро­ри­стич­ка ак­ци­ја по­пут до­са­да­шњих, већ озби­љан по­ду­хват са мо­гу­ћим не­са­гле­ди­вим по­сле­ди­ца­ма по све су­ко­бље­не стра­не. Пре­ма са­оп­ште­њи­ма по­сма­тра­ча ОЕБС-а на ли­ни­ји фрон­та већ се уве­ли­ко ко­па­ју ро­во­ви и скло­ни­шта, по­ста­вља­ју мин­ска по­ља, до­вла­чи те­шка ар­ти­ље­ри­ја.

Ипак, да ли се до­шло до тач­ке са ко­је не­ма по­врат­ка? 

Пр­во што би тре­ба­ло раз­ја­сни­ти је­сте да се си­ту­а­ци­ја у Дон­ба­су у мно­го че­му раз­ли­ку­је од оне на Кри­му.

Циљ по­бу­ње­ни­ка у До­њец­кој и Лу­ган­ској ре­пу­бли­ци, ка­ко на­во­де, ни­је от­це­пље­ње од ма­тич­не др­жа­ве. Та­мо, зва­нич­но, тра­же са­мо – ауто­но­ми­ју. На­рав­но, у укра­јин­ским окви­ри­ма, а ко­ли­ка и ка­ква би та ауто­но­ми­ја би­ла за­ви­си­ло би од ве­шти­не пре­го­ва­ра­ча. Ру­си­ја је ту да „по­мог­не” и јед­ној и дру­гој стра­ни. 

Па ако тре­ба и – оруж­јем.

Крим је не­што дру­га­чи­ја при­ча. То је од­вај­ка­да ру­ска те­ри­то­ри­ја, во­љом со­вјет­ског ли­де­ра Ни­ки­те Хру­шчо­ва пре­да­та 1954. на упра­вља­ње Ки­је­ву. Са­да је вра­ће­на ма­ти­ци и евен­ту­ал­ни рат за ово цр­но­мор­ско по­лу­о­стр­во де­фи­ни­тив­но би се пре­тво­рио у не­што мно­го круп­но и иза­шао из­ван окви­ра и Ру­си­је и Укра­ји­не. Не то­ли­ко због же­ље „пра­вед­ног све­та” да по­мог­не бив­шој со­ци­ја­ли­стич­кој ре­пу­бли­ци, ко­ли­ко због про­сте чи­ње­ни­це да је ов­де реч о стра­те­шки из­у­зет­но ва­жној вој­ној тач­ки у Цр­ном мо­ру.

Па и по­сле све­га оста­је не­ја­сно на ко­га би у слу­ча­ју ствар­ног ра­та, за­и­ста, мо­гли да ра­чу­на­ју Укра­јин­ци? На Евро­пља­не, кон­крет­ни­је, чла­ни­це НА­ТО-а? Те­шко. Ни­ко на Ста­ром кон­ти­нен­ту ни­је да­нас во­љан да се упли­ће у вој­ни су­коб ко­ји би се од­и­гра­вао ту, пред ње­го­вим пра­гом. 

Зна­чи, оста­ју Аме­ри­кан­ци. Ипак, ни аме­рич­ко на­о­ру­жа­ње ни­је ви­ше то­ли­ко су­пер­и­ор­но у од­но­су на слич­но из дру­гих зе­ма­ља. 

На­рав­но, сви по­ме­ну­ти су све­сни да би озбиљ­ни­је укра­јин­ско „ла­ћа­ње пу­шке” са по­кри­ћем вра­ћа­ња спор­них те­ри­то­ри­ја де­фи­ни­тив­но иза­зва­ло ре­ак­ци­ју Ру­си­је. До­дај­мо и да би мо­гућ­ност ди­рект­ног су­ко­ба ру­ских и аме­рич­ких вој­ни­ка ко­ји су тре­нут­но на те­ре­ну у уло­зи „ин­струк­то­ра” или слич­них по­ма­га­ча, по­ста­ла мно­го ре­ал­ни­ја и си­гур­но би иза­зва­ла пра­ву бу­ру са оне стра­не Атлан­ти­ка.

Ис­па­да да на­ја­вље­ни су­коб од­го­ва­ра са­мо вла­сти­ма у Ки­је­ву. Ка­ко об­ја­шња­ва углед­ни ру­ски ко­мен­та­тор Дми­триј Ки­се­љов, у слу­ча­ју ра­та за­пад­ни фи­нан­си­је­ри не би тра­жи­ли вра­ћа­ње на­го­ми­ла­них укра­јин­ских ду­го­ва, а опо­зи­ци­ја у зе­мљи мо­ра­ла би да се пот­чи­ни не­по­пу­лар­ном пред­сед­ни­ку Пе­тру По­ро­шен­ку. Под­се­ти­мо, Европ­ска уни­ја је од­би­ла да про­ду­жи Укра­ји­ни кре­дит од 600 ми­ли­о­на евра због ве­ли­ког сте­пе­на ко­руп­ци­је у зе­мљи. Слич­но је по­сту­пио и Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд, али због од­су­ства ре­фор­ми и у ви­си­ни од 800 ми­ли­о­на до­ла­ра. Ка­ко пре­но­си швед­ски ме­диј „Кон­зор­ци­јум њуз”, дуг Укра­ји­не ММФ-у већ је до­сти­гао 14 ми­ли­јар­ди до­ла­ра, око по­ло­ви­не бу­џе­та зе­мље, и не­ма шан­се да бу­де ско­ро вра­ћен.

Али то су зва­нич­не ин­сти­ту­ци­је. По­ред њих по­сто­ји го­ми­ла „ло­ва­ца у мут­ном”, спрем­них да жр­тву­ју ту­ђе жи­во­те за­рад соп­стве­не фи­нан­сиј­ске до­би­ти. Са­мо на та­кве мо­же да ра­чу­на укра­јин­ски пред­сед­ник. Про­да­ја оруж­ја од­у­век је би­ла је­дан од нај­и­спла­ти­ви­јих по­сло­ва. Ло­ше од­и­гран по­тез не би мо­гао при­у­шти­ти По­ро­шен­ко. Ка­ко би из­бе­гао ло­шу суд­би­ну он би, јед­но­став­но, дуг пре­ба­цио на сво­је по­да­ни­ке, оне ко­ји су у сва­ком ра­ту рад­на сна­га. Оне ко­ји би се по­сле во­је­ва­ња вра­ти­ли ку­ћа­ма и ко­ји­ма ни по­бе­да ни по­раз не би до­не­ли ни­шта до­бро.