субота, 15.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:56

У једној руци цртеж, у другој гитара

Владимир Лалић први је Србин који је за раскошан уметнички таленат пре десет дана награђен престижним признањем за сликарство француске Академије лепих уметности
Аутор: Милица Димитријевићсубота, 25.11.2017. у 22:02
​Фигура 4, туш на папиру, 2016.

Велики филозоф Лудвиг Витгенштајн имао је незгодну нарав. Посебно је остала упамћена његова препирка са другим великим филозофом Карлом Попером. Жустра расправа потрајала је десетак минута, описана је у књизи „Витгенштајнов жарач” (Harper Collins, 2001), а одиграла се на Кембриџу 1946, наочиглед трећег великана Бертранда Расела и групе млађих колега. Све је почело озбиљним питањем постоје ли или не филозофски проблеми, а завршило се тако што је Витгенштајн, пре него ће љутито напустити просторију, своје аргументе поткрепио витлајући бесно жарачем. Бар тако кажу неки од оних који су томе присуствовали, док други тврде како жарач никада није ни био подигнут увис. Има и оних који се инцидента не сећају. А сви су посматрали исти догађај. Да је људска меморија опако варљива уверио се наш сликар Владимир Лалић (1983) у периоду живота када је болест покушала да га сломи и када је меморијски пробао да се ослони на друге, од чега је брзо одустао, схвативши „игру” описану с почетка текста.

Његова урођена изоштрена перцепција, животна и уметничка, и истрајавање на сопственој истини добиле су исходиште – престижно признање за сликарство „Prix Paul Louis Weiller”, које додељује француска Академија лепих уметности, а које носи име једног од њених славних чланова, уручено му је у главном граду Француске пре десет дана. Награду која му је додељена до сада није добио ниједан Србин, а разлог је његово целокупно досадашње стваралаштво. Лалићев раскошан цртачки таленат уочио је наш познати, у Паризу и свету признати сликар и академик Владимир Величковић, па је свог младог колегу 2013. одабрао као једног од троје лауреата за награду из свог фонда. И овога пута предлог је дошао са исте адресе.

– Посебан је и свечан доживљај наћи се испод куполе „Institute de France”, институције коју чине пет француских академија, која је стара четири века, где су се на екранима видели моји радови, где су прозвали моје име међу педесет добитника других награда, пошто је додела обједињена и дешава се једном годишње. Све се догађа у до детаља осмишљеној церемонији, упечатљивије не може бити – прича Лалић још увек под утиском недавних збивања.

Наш саговорник, који је диломирао на Факултету примењених уметности у Београду и специјализирао на Факултету ликовних уметности, такође у Београду, и који је имао двадесетак самосталних и учествовао на педесетак групних изложби, отишао је  у Француску још 2012. Тада је место асистента на факултету у Србији заменио позицијом слободног уметника у страној земљи који „у једној руци држи цртеже, а у другој гитару”. Имао је среће да га је у Паризу приметио један, па онда и други галериста, тако да су тамо уследиле изложбе и резиденцијални боравак. Будући да данас има атеље и у нашој и у француској престоници не чуди што ће крајем следеће године опет излагати у граду светлости.

Иако су цртеж (данас на њему има и боја) и готово суров примални приказ човека били и остали срж његовог бића, овај уметник је ове године био примећен не само због тог жанра, већ због колажа и акварела, па је добио специјално признање у Трсту на конкурсу за визуелну уметност „LYNX”, a летос је ушао у ужи круг и за француску награду из фонда Антоан Марен. Како је дошло до тога да крене да ради у тим техникама? Наиме, опорављајући се од већ поменуте болести, не одустајући од рада јер он за њега није био „терапија већ искључиво насушна потреба”, стварао је онолико колико је то било тада могуће.

– Бавио сам се малим колажима уместо цртежима великих формата. Секао сам породичне албуме, старе енциклопедије, трагајући за собом. Чиста интроспекција. Лични екстеријер посматрао сам као ентеријер, не дозвољавајући да моје маске постану поткожне. Баштинећи тему прошлости дошао сам до констатације да сваки човек из своје субјективне визуре посматра свет и да је велико питање постоји ли или не објективна стварност – објашњава Лалић додајући неколико реченица које се тичу интуиције, често у нама успаване или потиснуте.

– Извесно време моје руке линијом су градиле обрисе пресека људских глава које имају на једном истом месту одређену, недефинисану белину. Када сам после три месеца од настанка цртежа видео снимке магнетних резонанци самог себе схватио сам да сам управо себе приказивао, а да тога нисам био свестан. Физичко је у нераскидивој симбиози са менталним – додаје Лалић.

Како признаје, пошто не гарантује какав би био човек ако се не би бавио уметношћу, Лалић ће остати посвећен својим радовима, често спавајући у радном простору да би „оно што нацрта могао ујутро прво да види кад се пробуди уколико рад већ није сањао” и уживаће у „паковању” албума своје музичке групе „Организовани хаос”. Београдска публика моћи ће да га гледа и у Мадленијануму, у три различите представе под насловима: „Јадници”, „Љубавни напитак” и „Ребека”.

 


Коментари3
5d270
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Pre svega čestitke na ovoj prestižnoj nagradi... neukusno je licitirati o nacionalnoj prpadnosti umetnika jer je sama činjenica da je svoje školovanje nastavio u Parizu pokazuje da je njegova karijera internacionalna a da je njegovo mesto boravka sada Pariz. Kosmopolitizam je odlika umetnosti ona naprosto u svojoj prirodi ne podnosi granice ili ograničenja dakle umetnik pripada umetnosti i građanin je sveta, lepo je da je Veličković koji je i sam kao arhitekta po vokaciji pre svega crtač prepoznao talenat mladog umetnika i pomogao mu u njegovoj afirmaciji, kolegijalni gest. Ipak moram da dam jedan skromni savet umetniku da motiv kao i estetika linije previše podsećaju na svog mentora ali i na još jednog velikog "našeg" slikara koji je osvojio Pariz Dado mora da pronađe sopstveni uzraz , estetiku i autentični rukopis.
Banja
Nije crnogorski umetnik, Vladimir je iz Beograda
Gile
Zar Lalic nije 'crnogorski umetnik'?!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља