Као што се држава није овајдила продајом „Галенике”, јер је за њен капитал добила само 16 милиона евра, тако се неће овајдити ни мали акционари – запослени и пензионери ове некад највеће фабрике лекова код нас. У њиховом власништву и даље је 6,27 одсто акција, које су им припале још 2008. године. Малих акционара има 4.790, а они имају 149.813 од укупно емитованих готово 2,4 милиона акција. У просеку имају 31 акцију.

Прерачунато према цени од 16 милиона евра, добијеној за државни пакет, долази се до тога да једна акција вреди 7,14 евра, односно да просечни пакет акција малих акционара вреди око 221 евро. Према уговору, купац најкасније у року од шест месеци од његовог закључења мора да упути безусловну понуду за откуп акција које нису биле предмет купопродаје, са понуђеном ценом која не може бити мања од цене по акцији из купопродајног уговора.

– Власници акција су слободни да одлуче да ли желе да продају своје акције – кажу у Министарству привреде.

У синдикатима фабрике надају се да ће убудуће акције фабрике лекова, очишћене од дугова, имати много већу вредност.

Да је приватизација некога учинила богаташем, а некога не, код нас је добро познато, а види се на примеру продаје две фабрике из исте бранше – вршачког „Хемофарма” и сада „Галенике”. Подсећања ради, „Хемофарм” је 2006. продат немачком концерну „Штада” за укупно 485 милиона евра. „Штада” је тада за емитованих 3,3 милиона акција понудила 146,7 евра по акцији, што је 20 пута већа цена од оне која је добијена за презадужену „Галенику”. Запослени и пензионери „Хемофарма” добили су десетине хиљада евра.

Драгован Милићевић, економски аналитичар, каже да акционари сносе ризик пословања компаније и да акције малих акционара не вреде из једноставног разлога што фирма нема капитал, односно исказан је губитак изнад висине капитала. Подсећа да је држава отписала чак 110 милиона евра потраживања – и својих и „Србијагаса”. – Држава је упропастила и велике акционаре, а камоли неће мале.

Милићевић, који је 12 година радио у „Хемофарму” и из фирме отишао 2007. са места извршног потпредседника, каже да је немогуће поредити економске прилике из 2006. године и садашње.

– Тржиште капитала тада је било пренадувано, а сада је потцењено. Цена акција је била висока, напумпано је да „Хемофарм” има 250 милиона евра промета, што није имао. То је јасно и по томе што је већ наредних година промет опао, а Немци су ускоро отписали 97 милиона евра као ненаплативо – прича Милићевић.

Љубодраг Савић, професор на београдском Економском факултету, подсећа да је „Галеника” била највећа фабрика лекова у бившој СФРЈ и додаје да је и „Хемофарм” био изузетно добро предузеће, чије се пословање од „Галеникиног” разликовало по томе што су сарађивали са великим страним компанијама попут „Бајера” и „Фајзера”.

– „Хемофарм” је приватизован у право време, по закону из 1997. Акције су добили радници, формиран је њихов већински капитал и они су преговарали са потенцијалним купцима. Све добре приватизације су по том закону – „Синтелона”, „Дуванске индустрије”, „Апатинске пиваре”, „Металца”. „Галеника” је у то време била продата Милану Панићу, санкције су учиниле своје, као и лоше управљање, тако да су релације потпуно другачије него када је реч о „Хемофарму”. Лоша околност за „Галенику” јесте и то што се променило тржиште лекова, па по домаћим прописима, када се страни лек код нас само запакује, рачуна се као домаћи – каже Савић.