уторак, 12.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:24
На вест о смрти Раше Попова

Одлазак великог чаробњака

Аутор: Богдан Ибрајтерчетвртак, 20.04.2017. у 22:00
(Илустрација Богдан Ибрајтер)

Прва вест јуче ујутро стигла је из Мокрина: „Умро је Раша Попов”, јавили су ми из његовог родног места. А падала је и тамо киша. Одмах сам се сетио његовог стиха: „Нек засвира тужну песму гајдаш Рада Чатар/, црна киша пала над мокрински атар./ Белци њиште, строваљују се под јасле,/ надувене краве, мада нису пасле./ Кобила ждере постељицу ждребећу,/ накострешени ћурани не блебећу./ Клатно у великом звону се препало/, паори ћуте,/ Мук,/ Смрзло се клепало.„  

Тако је, пре тридесет година, на вест о смрти песника Мирослава Антића, написао сабрат му по перу и земљак Раша Попов,  25. јуна 1986. око девет увече, у „Шуматовцу”, надомак палате „Политике”. Авај, овог пута стихови су за доброг нам Рашу.

А само пре десетак дана седео сам поред Рашине постеље у његовом стану у Улици Станоја Главаша. Од кад је у децембру прошле године здравље почело да му се круни, био сам му чест гост. При сваком сусрету, па и последњем, разговарали смо о свему и свачему, најчешће о књигама. Стан му је био буквално саздан од књига. 

Уз кревет је био дењак Златних књига из Рашиног дечаштва. Нису померане годинама. Као да су чувале део његовог детињства. Често се враћао тим књигама. Питао сам га коју најчешће чита. „Човек без сенке” Аделберта фон Шамисоа... То је прича о човеку који је изгубио своју сенку.

Говорио ми је да га напушта вид и да му је најтеже што више не може да пише. „Од 1980. године пишем дневник. Сваког дана бар десетак редака. Накупило се десетина књига са хиљадама страница”, рекао ми је. Јуче су ми његова ћерка Дијана и унука Мара показале неколико тих тврдо укоричених књига. Свака је налик на Свето писмо. Имао је Раша и колекцију Библија...

Из истог смо Мокрина, али смо се упознали тек седамдесетих прошлога века. Тих година живео је и радио у Лондону. За Културни додатак „Политике” написао је сјајан приказ лондонске премијере Херцовог дела „Тајна Каспара Хаузера”, филма о истинитом догађају несрећног дечака из 19. века.

„Милијарде човечјих беба училе су да говоре, и то је увек било убедљиво и блиставо. Али ниједна од тих беба није узбудила људе од мисли и науке као Каспар Хаузер, несрећна жртва похлепе и нечовештва”, написао је поред осталог. Касније ће Раша деци посветити многобројне телевизијске емисије, приредбе, написаће десетине књига и бајки, па и „Опасне бајке”, јер је и сам био жртва деце.

Када је пре две деценије добио звање „Баштиник Војводине”, које додељује Историјско друштво за неговање традиције пољопривреде и села, Раша је написао: „Припадам паорској култури. Иако сам живео у породици књиговође у сеоском млину, био сам окружен знацима аграрне стварности. У свињцу смо држали беле свиње, мама је садила цвеће ’прид кућу’, пола баште нам је било засађено виноградом. Већ у десетој години су ми дали да ’шприцам’ виноград бордовском чорбом.„

Крајем фебруара, пре три године, у Мокрину се одвијало надметање „туча гускова”. Раша је био редовно спикер и коментатор тих надметања. Отишли смо дан раније и преноћили у Ловачком дому. Киша је целе ноћи добовала по лиму, баш као у Преверовом Бресту, а Раша и ја ни ока нисмо склопили. Целе ноћи сам га слушао. Спомињао је Кнез Михаилову и младост на чувеној београдског „штрафти”. „Тада сам се дружио са Маком (Душан Макавејев). Шетамо штрафтом, па у касне сате ја уз разговор испраћам пет улица Мака, па се заједно враћамо. Тако једно седам-осам пута.”  Причао ми је о детињству у дворишту споменутог млина. У Мокрину смо последњи пут заједно били јуна прошле године на меморијалу Мики Антићу. 

Тада смо се одвезли и до старог млина иза железничке пруге. Ту су у време његовог детињства непрестано зујале млинске машине. Уз млин је било седам огромних платана. Кућа са ботаничком баштом, алејама шимшира и фонтаном, у којој је Раша провео део детињства. Нема куће, нема ни фонтане, платани су одавно посечени. „Вози Теремијским друмом, бар да избројимо колико је дудових стабала остало.„

Тако је рекао Раша песник. Публициста. Сатиричар. Глумац. Лектор српскохрватског језика у Лондону, Бирмингему и Нотингему. Уредник у Матици српској, колумниста Радио Београда и сарадник многих листова и часописа.

Пре три године објавио је књигу поезије „Живот је сладак брате, ко би желео на гробље да га прате.„


Коментари3
20bb5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Galla
Tuzna sam zbog odlaska cika Rase na nebeske livade, gde ce se igrati sa divnim andjelima pricajuci im bajke o zmajevima i vilama. Vecnaja pamet, divni, cika Raso, bas sam tuzna, jer ne znam da li ce se pojaviti dobri i plemeniti covek u Srbiji, kao TI... A tako nam treba neki novi cika Raso koji ce znati da nas uzdigne na neke nove, decije dimenzije sa puno ljubavi, dobrote i prastanja! Dobri covece...laka ti zemlja.
Surus
Neka mu je laka zemlja.Eh,kada bi se njegove emisije puštale po školama...Bar po nekad.
Deda Milivoje
Ode nam mudri i dobri Rasa. Dao mu Bog rajsko naselje a nama neponovljivo secanje ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља