уторак, 22.08.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:10
ИЗВЕШТАЈИ ИЗ ВОЈВОДИНЕ

Даћа у Кикинди

Кикинда то је нешто невидљиво, што се назире тек после кад је човек напит. То је село докле поглед допире радикалски, у коме људи имају огромне чизме, огромне бркове, огромне трбухе, огромне волове и огромне пластове сламе, који надвисују куће на којима се и по небу возају сваке недеље сватови.
Аутор: Милош Црњански уторак, 11.04.2017. у 12:16
Милош Црњански

Стићи у Кикинду возом то је сасвим обична ствар; да бисте је упознали треба у њу да идете колима, у сватове. Овако вас дочекује обична станица као и другде и афере царинарнице, као свуд у држави.

Једина сензација то је романтични омнибус у блату пред станицом, који овде зову „анибус“ и који вас вуче по дугим улицама, што причају да су све наше вароши волеле да буду села. Дуж бесконачне улице редови липа. Један огроман млин, можда највећи у држави, па безбројне сељачке улице оних квартова које овде зову „фртаљи“.

То овде није макар шта, људи из „фртаља“ значе нарочиту нијансу Србина и радикала. Затим се указују велике и лепе зграде, биоскоп са сликама Миа Меј, бирцузи по ћошковима и црквени торањ. Мало даље лепе зграде, гимназије, суда, општине и огромна пијаца.

Али то није Кикинда. Кикинда то је нешто невидљиво, што се назире тек после кад је човек напит. То је село докле поглед допире радикалски, у коме људи имају огромне чизме, огромне бркове, огромне трбухе, огромне волове и огромне пластове сламе, који надвисују куће на којима се и по небу возају сваке недеље сватови.

Све је то српско и православно и радикалско и целе зиме рађа Србе, православне и радикале. Тако је било и тако ће бити.

Дан уједињења прослављен је и у Кикинди свечано, само мало доцније јер СХС за њих просто значи Србију и дан уласка српске војске којој су дали читав пук добровољаца, хиљаду и сто на броју, са мртвима, који су остали у Македонији и који се неће вратити ни за свечаре.

Улица краља Александра у Кикинди (Фото Википедија)

Стигао сам доцкан, после подне кад је огроман ручак у част војске, на коме је било 400 званих, био прошао. У великој дворани у којој се сад игра: „Сеоски Лола“ и „Фауст“ био је постављен огроман сто, засут увелим „лепим катама“. Градоначелник и три пуковника артиљерца били су једини који су још са свим право гледали.

Цигани су свирали и коло је играло. Али то није била права Кикинда, то је било тек тако са господом. Пре подне се све лепо свршило, сви су били у цркви, а Милош Будишин упрегао је свој шестар, шест грдних вранаца и провозао бригадира. Звона су звонила за покој душе мртвих Кикинђана.

Пред вече тек, Кикинда и на овом званичном банкету учинила своје. Све је било нагужвано и почели су скидати капуте. Лазар Бартул, кабаничар, узвикнуо је крај мене одушевљено: „Нисам ја стар као чика Миша“ и тише додавао: „а мој господине, жена је слатка тек кад се озноји.“

И тај поп значи невероватну, у паланци сахрањену, говорничку снагу. Риђ, са очима под стаклом, тресао је напитим душама Кикинђана, као увелим лишћем

Али да не мислите како је настала пијанка, све је то ишло мирно и весело, како то доликује, ако још има кога ко зна шта је то некад значило диштрикт.

Кроз кафанске прозоре спуштао се зимски, кишовити мрак. Говора је било много и док су трајали ја сам ишао од друштва до друштва, око стола и бележио. Колико смешних ствари на Дан уједињења, искрених и банатских.

Под запаљеном свећом са Циганима сав црвен у лицу седи Мика Катаривас и пева српске убојне песме. Срнао и Орјуна. Српска национална омладина. Мика Катаривас је виђен члан тог „ужасног“ друштва. У ствари то је врло добар човек са кудравом косом, београдско Јеврејче.

Велики радикал, десна рука Јоце Будишиног. Бивши танц мајстор сад трговац хаљина у Кикинди. Дошао је од некуд после ослобођења и задржава се ту, добри и весели човек.

Каже: „Ја често идем у Београд, познајем све, и Вујичића и Нинчића и Сршкића. Стално сам на путу и живим само за партију. Виђам их често, али се они праве да ме не познају.”

„Еј, Сршкићу бре, зар ме не познајеш, а кад сам те учио валцер?“

Рукама маше, очима жмирка и пијуцка. Овдашњи га Јевреји мрзе.

Затим сам разгледао велике и славне партијске људе. Ту је старина седа Марко Богдан, велики радикал од 1918. године, зна да пре није могао да види Јашу Томића. Зет му је барон Герлиц, Мађар, али он је велики националист, као сви Кикинђани.

Диван и бистар и лукав, са четири разреда основне школе, он је национализирао фабрике, управитељ банке, трговац и економ. Преврће радикалску странку тако да све пуца.

Господин Нинчић мора лично да долази у Кикинду да је лепи. Уоколо артиљеријски официри и две-три лале под шубаром и два капуташа, сасвим покисла, од којих један једнако понавља овом напитом другу: „Јоцо држ’ фасон, Јоцо држ’ фасон.“

На крају стола, међу ситнијом господом диже се један сух човек да говори. Дизао је чашу, изнад свећа, винских чаша, спарушеног цвећа, кафа и прљавих сервијета, али нису хтели да га чују. Имао је огромну, донкихотску сенку. Сух и смешан, то је господин Чавић-гњавић, цела га Кикинда зна. Воли да говори, а не воле да га слушају, међутим немају право.

У великом жагору и диму, заборавио сам да бележим, толико је његов говор, о нашим гробовима, Македонији, северном мору, банатском изобиљу, сузан и очајан био чудан. Пошто су опет поскакали на ноге, одликовања и сабље зазвечале, чаше тресле о зид, беседио је поп Јакшић, јер онај други био је већ напит.

И тај поп значи невероватну, у паланци сахрањену, говорничку снагу. Риђ, са очима под стаклом, тресао је напитим душама Кикинђана, као увелим лишћем. Говорио је о савести и патњи, о пијаном србизму, са грозном калуђерском преставом. За један тренутак Банаћани су били преплашени.

После његовог говора настало је опште грљење и љубљење. Цигани су кидали жице, а потпоручници лупали чаше о зид, Кикинда, велика Кикинда певала је Многаја љета изгинулим Лалама.

Мало даље грлио се и љубио Ђура Варађанин, виђен газда, са седом и лепом главом. О њему има мало да се каже. Поштен је и има двокатницу на пијаци, која би могла и у Београду да стоји. Елем његова двокатница има балкон, али он тамо не седи, не, нанесе лепо столицу пред капију и тамо седи. Неће да буде господин.

Било је већ доцкан кад сам се умешао међу добровољце. Они су најочајнији, на најлуђе радости падају у потпуну жалост и бес, као да их мртви другови гоне.

Ништа им не ваља и све им се чини да је било узалудно.

Мали господин са главом као крушка, он је гвозденом логиком доказивао да је имао неке односе са руском царицом и да је он Распућин. Кад га је пуковник загрлио и стиснуо на столицу да седне, побледео је и јадао се да има шуљеве

Папуџија Урош Малогајски, са старинским брцима, пун одликовања запрепастио би све оне који говоре о дебелом, питомом Банаћанину. Пригушено и горко причао им је и јадао се на Србијанце. Неки капетан псовао му швапску мајку и то још памти. Затим га је мучио неки господин, који је у Одеси крао коње. „Е мој господине, нека, нека и верујте видео сам пре дана шајкачу пре него своју капу.“

Што је ближа била ноћ, Кикинда је све луђе славила свечан дан Уједињења. Не кажем да је било гадних ствари, али је дворана изгледала као после сватова. Људи су били изгубили главе, пили и љубили се. Дуги столови, са запаљеним свећама и цвећем, поповима и људима у црном изгледали су као после даће.

Најчуднији и најискренији био је говор артиљеријског команданта нама млађима.

Кикинда пре Великог рата (Фото Википедија)

Са чашом у руци, уморан од кола, он је са лудим жаром рекао све што му беше на срцу. Крагујевчанин, стари војник, био је при потпуној свести.

„Шта ћу ја овде господо међу вама, за мене је Македонија. Зашто и ови топови и све друго, вама треба коњица и ништа више. Месец дана сам овде, али има да известим, па да идем. Није ово за нас. Ово је пропаст, све се пије, све се једе, све питомо, све мирно. Нисам жењен и пропићу се овде. Идем ја у Македонију где има посла. За вас је неколико жандара и готово. Зар ви мислите да дође до чега, да ћу ја да седим ту, у блату. Моје топове на воз и хајд’ иза Дунава, у Срем. Тамо мало да почекамо, да се скупимо у песницу, па онда удри до Пеште. А ви ћете да горите. Ући ће, мора да уђе, запалиће, мора да запале. Кикинда ће да гори, мора да гори итд.”

Можете мислити како је умирио и утешио Лале. Слушали су га забезекнуто. Иза Дунава, иза Саве, а Кикинда да гори.

Прави пандан том говору био је говор сенатора Кикинде г. Живка Ротарова. Он је био у жакету и кад је покисао ишао је од стола до стола и куцао се у име градоначелника и сената.

Мали господин са главом као крушка, он је гвозденом логиком доказивао да је имао неке односе са руском царицом и да је он Распућин. Кад га је пуковник загрлио и стиснуо на столицу да седне, побледео је и јадао се да има шуљеве.

Изговорио је сто одушевљених здравица, али без везе. Грдио је некада Црногорце и био све блеђи и заиста га је болело да седи. Најзад је потпуно изгубио моћ рационалну и говорничку.

Када смо изашли из дворане падала је киша у ноћи.

Тако је наша челенка диштрикта Кикинда прославила званично дан Уједињења. Народ је викао „Живео краљ Александар и Његова госпођа и Његово дете“.

А све то није било ни мало ружно, као што можда овако описано изгледа.

 

Политика, 13. децембар 1923. године


Коментари2
cd2c3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

M. Popovic
Dobro je da nas ovom serijom starih tekstova podsetite sta imamo pravo da od vas ocekujemo, a i da podsetite vas sta vam je mera i duznost. Hvala.
Д. Збиљић
"Сеобе" Милоша Црњанског, "Време смрти" и "Деобе" Добрице Ћосића и "На Дрини ћуприја" Иве Андрића ко зна када ће бити надмашена уметничка и истинита историја српске муке, храбрости, књижевне уметности и трагедије српског народа. Сва се та дела могу и критиковати, али је питање велико да ли ће и када бити надмашена по вредности и уметничке реалности, па и српске истине филозофски.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Ризница
Ризница
Ризница
Ризница

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља