четвртак, 28.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 21.01.2017. у 22:00 Душица Милановић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ДАМЈАН ЂАКОВ, сликар

Највећа смо културна сцена у региону

Можда сам сада овде да докажем да је моја позиција независна од географског положаја. Никада нисам раскинуо везе с овим простором као што никада нећу раскинути везе с Италијом која ме је формирала и од које сам добио сунце, боје, музику, храну, историјско наслеђе...

Светски сликар с београдском адресом би био најкраћи, кроки, опис статуса Дамјана Ђакова. Међународни реноме се не стиче брзо и олако, а он га је стекао. Сликар којем у Италији врхунски галеристи Риналдо Рота, Дино Буњо и Карло Кателани праве изложбе спајајући га с Де Кириком и Ендијем Ворхолом, Арманом, Херманом Ничеом, паралелно ради и излаже и овде и тамо. До сада је много пута излагао у Београду, Њујорку, Дизелдорфу, Модени, Венецији, Ђенови, Сијени и другим светским уметничким метрополама.

Дамјан Ђаков је завршио Ликовну академију у Београду и, не чекајући и вребајући овде шансу, отишао је у Италију. Учествовао је на више од сто колективних изложби у Европи и преко четрдесет најважнијих европских сајмова уметности. Дамјанови радови налазе се у приватним и ексклузивним музејским колекцијама широм света. На опаску да је и светски и европски и италијански и српски уметник, шаљиво додаје: „И свој, и свачији и ничији, тако некако…”

Италијани су му посветили неколико монографија и каталога и сврставају га у своје савремене сликаре. Недавно је код нас настала монографија Драгољуба Којичића под једноставним именом „Дамјан” којом га ми својатамо.

 

Откуд порив за белим светом, за отискивањем у непознато?

Још у гимназији су ме, због мог имена и презимена, називали Ђакомо Дамјани, што није сасвим случајно и што објашњава симболику која ме је пратила током живота, по Светом Јакову, Скале ди санто Ђакове што би било на италијанском, ђаков што би буквално значило попов, ђаков, студентов, и Демијан име које се не даје детету које има белег на лицу, који ја имам... и нешто у мени што ме је вукло да баш одем у Италију, земљу сунца, светлости, боја, јаких мириса и егзотичних укуса... Касније су ме ти исти симболи призвали да један период проведем у Шри Ланки, још једном рајском простору, где сам уживао у топлоти и интензивном сјају сунца, јарком плаветнилу мора и тиркизном небу, у бојама које преносим на своја платна.

 

Шта вам је овде, да кажем, сметало, кочило, униформисало?

Имао сам срећу да напустим земљу која је тада имала једнопартијски систем и одем у земљу која је формирала моје мишљење по другим стандардима. Било је то на почетку моје каријере, отишао сам одмах после завршених студија. Информације које су ми стизале о Србији нисам имао с ким да поделим па сам срећом једини сведок својих погрешних виђења и погрешних ставова. Пошто сам свестан да сам имао несигурне процене врло сам уздржан, не изјашњавам се, а врло често, искрено, не бих ни имао став... Мислим да уметници нису добри администратори, емотивно реагују и идеализују па не могу да претпоставе до које мере стартна идеолошка позиција може да мутира. Ситуација је довела људе на ивицу преживљавања па уметници немају ни простора ни ваздуха а ни храбрости да се упусте у веће формате, амбициозније пројекте и зато су осуђени да таворе у просечности.

 

Интересовање за врхунско сликарство не зависи од криза и периода?

Никада није било веће интересовање за класично сликарство него данас, погледајте само Париз и само Лувр, који има сто двадесет милиона посетилаца годишње. И Орсеј. Ако Француска има шездесет милиона становника а двадесет одсто оних који иду у музеје, па још оду више пута, због различитих поставки, па ако у то укључимо странце који ту не долазе због летовања већ због уметности, цифре су у милијардама, да вам се заврти. Ту су улазнице, сувенири, постери , каталози, књиге, читава уметничка индустрија...

 

Где је наше место?

Без обзира на то што смо затворили музеје, ту не говорим о кривици јер је много влада промењено од када је национални музеј затворен, хоћу да кажем да је код нас очигледно и евидентно интересовање публике за сликарство, за уметност уопште. Наша сцена је најјача ликовна сцена на Балкану и шире, публика је селективнија, сликари неконвенционалног израза имају своје завидно место. Заиста смо најјачи и у ликовној уметности, музици, филму и спорту, ако хоћете, највећа смо културна сила у региону а опет и уз отпор свакодневном терору медиокритета на телевизији и у медијима уопште. Зато на другом крају клацкалице имамо изложбе наших уметника које посећују само рођаци и пријатељи. И то је практичан израз кризе, удаљење од идеје. Кривицу делом сносе уметници који прихватају идеју о уметности и стандарде које не деле с публиком.

 

Може ли да се живи од сликарског рада, да се не брину овоземаљске бриге већ да се уметник концентрише на уметност, да тражи и трага за изразом, а не за парама за пуко преживљавање?

Ја могу да живим од сликарства, већ сам се на почетку, у Италији, афирмисао и почео да зарађујем. За разлику од наших сликара у Паризу, изненадило ме је да је мој пут био мање проблематичан. Нашао сам се у право време на правом месту, осамдесетих година се реафирмисала фигурација нарочито у Немачкој и Италији, а ја сам се појавио као некаква закаснела рефлексија трансавангардног правца, носио сам са собом део личног културног наслеђа. У стилизацији сам имао иконосликарство што сам термин добро афирмише као постмодерно. Отишао сам, али се можда никад нисам одвојио од ове своје средине. Моји мотиви су из ове средине. Можда сам сада овде да докажем да је моја позиција независна од географског положаја. Никада нисам раскинуо везе с овим простором као што никада нећу раскинути везе с Италијом која ме је формирала и од које сам добио сунце, боје, музику, храну, историјско наслеђе...

 

Појасните нам своје виђење сличности и разлика италијанског и српског уметничког амбијента, законитости и околности рада и деловања тамо и овде?

Италија је отворена за утицаје из целог света, тржиште је отворено док је наше локалпатриотски обојено, тамо сам стекао некакву логику и оптимистичку ноту у раду док су овде и тематике и слике много драматичније и оштрије што значи да средина намеће своје а ја реагујем на ваздух који дишем а овде је набијенији контрастима. Мислим да сам тек сада ушао у фазу зрелости успевши да спојим ова своја два наслеђа. Лепо је ако знаш ко си и где ти је место, ја као сликар тек стичем право место и свестан сам колико сам мали у односу на захтеве сликарства а још сам свеснији колико сликарство мало значи у друштву па сам присиљен да прихватим реалност онакву каква је и у добру и у злу.

 

Уметници пролазе кроз фазе, то је неумитност, закономерност. Где се сада налазите и проналазите?

У процесу формирања уметник се труди да научи технику, да се упозна с изражајним средствима. Себи сам веома рано поставио питање зашто се део онога што живим не налази на сликама па сам схватио да слика не дозвољава нарацију већ морам кроз личну симболику да изразим нека емотивна стања трудећи се да нађем директне одговоре на питања шта симболи представљају.

За своје сликарство користим термин „метафора” јер је најближи термин ономе чему тежим и што на сликама, надам се, пружам.

Сва симболика западне цивилизације произашла је из религије, сва скривена знања и поруке настала су од саме инквизиције и терора цркве, која је опструисала слободну мисао. Наша црква није имала те катастрофалне утицаје на нашу културу јер је дуго била под Турцима и политичким режимом. Религиозна симболика задире дубоко у филозофију зато што је у своју структуру унела искуства претходних цивилизација све до Сумера. Прва писма и први писани текстови, када је један знак значио једну реч, те је сваки знак био један симбол и претпоставка је да ко је знао те симболе могао да чита египатско писмо не знајући језик. Тако ја видим и читање слике, све речи морају бити садржане у слици, за читање дневне штампе кинеског писма довољно је хиљаду и петсто знакова. Према томе моја слика садржи исту логику, симбол у свакоме евоцира прасећање и ако га ја формулишем он је литература. Објашњење сваког симбола је затворена прича, ја своју слику постављам метафорично, дозвољавам сваком ко је гледа да има своју перцепцију, свој уметнички кредо, моје су слике отворене за око посматрача.

 

На вашим сликама плове чамци са заљубљеним паровима, јаркозелене палме наткриљују кровове самотних простора, усамљени јунак без израза на лицу, затворен је у фрижидеру, у ТВ коцки... Ликови живе у неком новом рајском простору?

Све се код мене, у потрази за неким новим рајем, затвара у неколико циклуса где доминирају симболи као што је балкон то јест искорак у друге физичке законе, затим дрво, или сам уметник или њих двоје, светлост раја… Нојева барка као симбол спасења. На сликама без фигура осећа се интензивно одсуство те исте фигуре, наглашена је усамљеност јединке. Анђели су нова историјска творевина то су божја деца, без пола, али ја крила сликам жени која стоји и грли човека јер ја као мушкарац могу да имам нешто ирационално са крилима изнад себе само у женском облику. Урбани градови, неонска светлост, сенке...

Коментари1
5de84
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Pre svega cestitke umetniku koji je svojim specificnim likovnim jezikom i estetikom osvojio Evropu jer po svom senzibilitetu i jeste jezik evropske umetnosti i kulture. Bojim se samo da se zaboravlja na status koji umetnost i umetnici imaju u Srbiji na ivici egzistencije na marginama drustva. Da se zaboravlja kakava je elita u Srbiji sund, kic koji nas zapljuskuje sa svih strana i destrukcija vlasti prema kulturi u ovoj zemlji muzeji pod kljucem, pozorista u VD statusu, bankrot Kolarceve zaduzbine kao nebriga grada i drzave ... spisak je dug i nimalo ruzicast, tek da se ne zaboravi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља