четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 05.11.2016. у 22:00 Драган Вукотић
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СТИВ КОЛ, декан Факултета за новинарство Универзитета Колумбија

Песимисти ће одлучити резултат избора у САД

На сцени је незапамћени мањак оптимизма који се очитава у спознаји родитеља да њихова деца неће живети боље од њих, што је дуго био неприкосновени тренд у америчком начину живота
(Фото: Д. Вукотић)

 

Од нашег специјалног извештача

Њујорк – Мало је тако престижних места у америчким медијским круговима као што су часопис „Њујоркер” и Факултет за новинарство њујоршког Универзитета Колумбија. Ипак, Стив Кол у своју биографију успева да упише обе адресе – истовремено. Место политичког и спољнополитичког новинара у листу који у великој мери формира ставове интелигенције у САД, „за сада успешно”, како каже, комбинује с положајем декана на Колумбији, једином универзитету из елитне Ајви лиге који има Факултет за новинарство и комуникологију. Разговарамо у декановом кабинету у Пулицер холу, који носи име Џозефа Пулицера, једног од оснивача овог факултета. Наш саговорник, иначе, у својој биографији књижи две Пулицерове награде, најпрестижнија светска признања из области журнализма. Ипак, нема много дилеме око тога којом темом започети интервју за „Политику”.

 

Доминантан утисак у разговору с опредељеним Американцима јесте да ће они у уторак изаћи да гласају „против”, а не „за” идеје које сматрају себи блискима, јер такве, како тврде, једноставно нису у понуди с тренутним кандидатима. Како коментаришете овакву понуду, односно њен изостанак?

Ове године имамо два кандидата из главних партија који су неуобичајено непопуларни. Кад су освојили номинације, ни Хилари Клинтон ни Доналд Трамп нису пробудили ону врсту позитивног односа и прихватања од стране нације као што је, рецимо, био случај с Бараком Обамом 2008. и 2012, или чак с Митом Ромнијем и Џорџом Бушом. Оваква ситуација с толико непопуларним кандидатима генерисала је и додатно оснажила порив грађана да гласају „против”. Уколико свему томе додате реторику којом господин Трамп наступа, онда се код људи још више појачава осећај отуђења од целокупног изборног процеса. Због свега тога сам сигуран да ће за многе Американце бити мучно да 8. новембра изађу на биралишта.

 

„Њујорк тајмс” је пре неколико дана објавио чланак о двојици Американаца у касним тридесетим који немају посао и живе код родитеља, а њихова перспектива делује потпуно безизгледно. Најупадљивија разлика између њих двојице је у томе што један безусловно подржава Трампа, док други протестује против њега. Случај је удесио да се њихове судбине укрсте на једном предизборном скупу Републиканске партије и на крају долази до њиховог физичког обрачуна. Како вам се чини та предизборна поларизованост америчког друштва коју ова два човека симболизују?

Подељеност друштва је несумњива у току ове кампање. Ту, на крају крајева, видимо и где ће се одвијати истинска битка на овим изборима, а то је унутар белачке радничке класе, такозваних плавих оковратника. Они осећају притисак због економије која још није довољно ојачала, а не могу да се изборе с осећајем анксиозности због неизвесне будућности. Кампања је занимљива и због тога што је Трамп пригрлио неке идеје које не припадају традиционалној републиканској матрици. Сведоци смо новог републиканског популизма који Трамп заговара, па тако он не бежи од неких социјалних програма које би традиционални републикански кандидат одбацио као нешто што нација не може себи да приушти. Захваљујући разочарању и страху радничке беле класе да ће им имигранти отети посао, као и Трамповој спремности да буде попустљивији према социјалним давањима него што се то од једног републиканца икад могло замислити – очекивано је да овај слој становништва у великој већини подржи Републиканску партију и њеног кандидата. Неки од њих су, међутим, раније гласали за демократе.

 

Која је онда улога ових избора кад се има у виду све веће класно раслојавање и нарасла неједнакост у америчком друштву, на шта указују и утицајне студије?

Мислим да је прави проблем све мањи оптимизам грађана по питању будућности, као и чињеница да је у многим домаћинствима „плавих оковратника” приход већ неко време у стагнацији или опадању. Осим тога, појавио се и проблем нарасле неједнакости и гомилања богатства у рукама малобројних људи на врху. Из тога се изродио досад незапамћен песимистички поглед на будућност, који се очитава у свести да деца неће живети боље од својих родитеља, што се дуго подразумевало у америчком начину живота. Кад је у питању поверење грађана у економију и просперитет, могло би се рећи да су ови избори први после ере оптимизма која је неприкосновено доминирала у претходним изборним циклусима, а сличан је тренд, рекао бих, и у Европи.

 

Утисак је да ови избори имају још једну специфичност, а то је можда најбоље дочарала скорашња насловница „Њујоркера” на којој је приказано полагање председничке заклетве оба кандидата. И док поред Хилари Клинтон стоји њен муж, раме уз раме с Трампом приказан је – Путин. Откуд толика фасцинираност „руским фактором” у медијима и у самој кампањи?

Трамп је заузео благонаклон став према политици Владимира Путина и то је још једна особина по којој се разликује од уобичајеног републиканског модела. Не могу да се сетим ниједног републиканског кандидата, а камоли председника који је имао тако помирљив став. И ако томе додате пословне везе које његова породица има с Русијом, или ако додате скандал с хаковањем мејлова Демократског националног комитета, онда ситуација јесте доста неуобичајена. Не знам одакле је Викиликс добио та документа, али се све чешће цитирају различити обавештајни извори који тврде да су за то заслужни Руси. За време Совјетског Савеза и хладног рата КГБ је рутински покушавао да се умеша у изборни процес у Америци. Не могу да тврдим колико су та настојања данас успешна, али чињеница да она уопште постоје у суштини је узнемирујућа.

 

Ипак, инсистирање на повезаности Трампа с Путином само доноси поене штабу Хилари Клинтон...

Оптужбе на конто Трамповог флертовања с Русима сигурно јесу у извесној мери помогле Клинтоновој. Свеједно, остаје чињеница да је његов став према Путину веома необичан, и велики део републиканске елите који је прешао на страну демократа и подржао Хилари Клинтон урадио је то управо због тога што сматрају да би Доналд Трамп био катастрофалан у вођењу спољне политике.

 

Када имамо у виду тренутни страх од сарадње с Москвом или чак од саме такве могућности, намеће се сећање на средину прошлог века и еру озлоглашене идеологије макартизма, кад се на стубу срама завршавало чак и због недоказане оптужбе за везу с комунистичком субверзијом…

Страх од унутрашњег непријатеља је нешто што политичари експлоатишу годинама. Страх од комунизма био је веома јак и веома распрострањен широм западног света, а нарочито у Америци. Највећа бојазан у ери макартизма била је да ће неко од „наших” да се приклони комунизму и да ће почети да ради за другу страну. Мислим да анксиозност и нелагода у вези с Путином нису исто што је био некадашњи страх од комунизма. Негативан сентимент у америчком јавном мњењу не односи се на Русе, него на Путина и његову власт.

 

Важан аспект трке за председника САД је спољна политика. Шта вам се чини, како ће изгледати америчка дипломатија у зависности од тога да ли ће се у Белу кућу уселити Хилари Клинтон или Доналд Трамп?

Лакше је наслутити шта ће бити уколико победи Клинтонова. Њена спољна политика биће умногоме налик оној коју је водила Обамина администрација, или Бушова у другом мандату. Међутим, мислим да ће она бити спремнија за војну интервенцију у Сирији или за активности у Авганистану него што је био случај с председником Обамом. Дакле, она је очигледно неко ко више заговара активан приступ кад су у питању војне интервенције у свету него што је то радио Обама, али разлике су у суштини мале. С друге стране, у случају Трампа веома је тешко предвидети његове даље поступке.

Он јесте изнео много политичких ставова, али је и порекао много шта кад се суочио с критикама. Највећа контрадикција у његовим изјавама, што и отежава процену његовог потенцијалног вођења спољних послова, јесте то што често говори о радикалној употреби силе против непријатеља у иностранству, док истовремено заговара повратак америчких трупа кући, изолационизам и концепт „тврђаве Америка”. Такође се залаже за прекид савезништава широм света која сматра скупим, и све то има одјек код америчког народа који је уморан од ратовања по свету. Американци све више сматрају да серија интервенција у које је њихова земља улетела после 2001. није дала резултате већ су се оне, напротив, окренуле против САД и њихових интереса.

Мислим да би Трамп, у случају да успе да стигне до Овалног кабинета, вероватно покушао да поново испреговара услове под којима су склопљени савезнички аранжмани у оквиру НАТО-а, као и сарадња с Јапаном или Јужном Корејом. А да ли би напустио те савезе? Највероватније не би. Оно што би заиста покушао да спроведе до краја вероватно је регулисање питања трговине и трговинских споразума, нарочито с Кином.

 

Кад смо код америчких савезништава широм света, ваш колега Дејвид Лемптон ми је својевремено рекао да је Вашингтон покретањем иницијативе „азијски стожер” само уназадио односе с Кином. Слична аргументација често се чује и кад је у питању „обуздавање” Русије и процес ширења НАТО-а на исток Европе…

Сасвим је било очекивано да се Кинезима неће допасти иницијатива која је названа „азијски стожер”, у коју, поврх свега, они нису укључени. Кад је у питању Кина, мислим да је важно да се она што више интегрише у међународни систем, да покаже да поштује правила игре и да је спремна на мирољубиву коегзистенцију. Све је то могуће чак и ако њен политички систем остане неслободан. Потребно је да Пекинг не испровоцира сукобе с демократским друштвима у Азији каква су, на пример, Јапан и Јужна Кореја. По питању источне Европе, те државе су изабрале да буду чланице Европске уније и НАТО-а, и не може се говорити о некој диверзији уколико друштва самостално одлучују о сопственој судбини и благостању. Кад се имају у виду сви процеси који се одвијају свих ових година после пада Берлинског зида, за глобалну безбедност најбоље, а можда тренутно неоствариво решење, било би да видимо Русију као праву европску земљу.

 

А где видите Балкан у контексту могућих кретања америчке спољне политике?

Мислим да су последња три председника САД поставила тренд, који ће бити настављен и ако победи Хилари Клинтон, а он подразумева посвећеност јачању и модернизацији земаља насталих од бивше Југославије. Брзина реформи и интеграција у неким земљама Балкана спорија је него, на пример, у случају Чешке Републике или Пољске. Треба свакако имати у виду и унутрашње борбе и тешкоће с којима се ове земље сусрећу. Србија је пример како се с неповољним околностима носити на позитиван начин. Словенија и Хрватска такође су направиле знатне помаке, док је Босна и Херцеговина посебна тема и вероватно најтежи случај. Ипак, мој је утисак да цео овај регион има позитивну причу, али је ипак највеће питање да ли ће Европа смоћи снаге да га интегрише и што више унапреди. То је, међутим, питање за Немачку или Француску. 

Коментари10
a5215
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Gospodine@Vukotic, svi mi srpski gradjani i rodjaci smo u nezgodnoj situaciji.Posebno americki Srbi.Jer nasa optimisticka vlada nezna ko ce pobediti u SAD-vama.Ali zato dobro zna kome ce dati pare u ruke za kampanju.Tako da ce ispasti da svi mi glasamo protiv nase vlade.Dok su nasi glasovi ustvari usmereni ka dobrobiti Sveta i sakate Srbije!!!
Милош Ј. Косовац
Неће одлучити песимисти већ они који поседују капитал, контролишу медије. За њих су оба кандидата прихватљива. Осим што би Трамп био забавнији, а ако би почео да греши страљаћега. Да су могући слободни избори глатко би победио социјаласта Бени Сандерс. За његову срећу остаће жив, јер би га власници капитала убили пре него би убедљиво победио.
Ewiak Ryszard
Зашто Доналд Трамп победити? Библија каже: "У одређено време [цар северни = Русија] ће се врати" (Данило 11:29a). То такође значи распад Европске уније и НАТО.
Милош Ј. Косовац
Неће одлучити песимисти већ они који поседују капитал, контролишу медије. За њих су оба кандидата прихватљива. Осим што би Трамп био забавнији, а ако би почео да греши страљаћега. Да су могући слободни избори глатко би победио социјаласта Бени Сандерс. За његову срећу остаће жив, јер би га власници капитала убили пре него би убедљиво победио.
Betty Boop
Pravo pitanje za gospodina Kola i svie politicarime je zasto deca nece ziveti bolje od roditalja? Da li su pohlepa i kapitalizam problem sto dovodi do koncentrisanja novca u rukama jako malog broja ljudi? Meni se jos cini da se danas u Americi bore dve struje u "svetskoj vladi" jer iza svakog kandidata uvek stoji najkrupniji kapital: jedna koja zeli status quo i protazira Klintonku i druga koja zeli promenu (jos ne znamo kakvu) na svetskoj politickoj sceni.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља