четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Шта нам је значио Мухамед Али

Некад су читаве породице устајале у глуво доба ноћи, гледајући уживо преносе бокс мечева из златног тоба тешке категорије, уз промукао глас Драгана Никитовића
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 04.06.2016. у 22:00

 

Ко данас гледа бокс? Последњи пут правог ударача упознао сам кад ми је у једној од перионица сапуњао аутомобил. Изгледао је као Свето Маровић кад га уједе пчела. Дан раније, перача је нокаутирао неки Крагујевчанин, али врећа за ударање која се тетурала између насапуњаног аутомобила увек се враћала на ринг да се освети неком другом џаку сличне судбине.

Као лик из црно-белог филма, тај разјарени бик без зуба који вечно живи у нокдауну, опрао је кола, а онда почео да спарингује са цревом. Леви директ, ескиважа, аперкат… Пошто је нокаутирао црево, питао ме да случајно нисам нешто чуо о Мухамеду Алију?

И сетио сам се.

Као дечаку, никад ми није било јасно због чега мој отац укључује телевизор у најгоре доба, између дубоке ноћи и ране зоре. Нисам могао да одгонетнем ни разлог због ког нам долазе комшије, такође у пиџамама, а мајка им спрема мезе. Пошто су сви прави мушкарци у то време пушили, наша дневна соба била је задимљена као најгори бирцуз. И било је тако. Наиме, маторци су пили вињак и чекали да гледају Мухамеда Алија.

У данашње доба сасвим је сигурно да би ме одузео Центар за социјални рад, јер би моји родитељи свакако били оптужени за жешћи немар према деци. У глуво доба ноћи седео сам на том мушком пиџама партију у гледао два црнца како се крвнички туку, док је промукли глас Драгана Никитовића надахнуто описивао ту епску макљажу, називајући је племенитом вештином.

Ескивирајући и плешући по рингу, победио је највеће боксере и читав бледолики вашингтонски естаблишмент. Велики ратник међу конопцима, проширио је своју визију света и слободе много даље од омеђеног ринга

 

Јуче ујутру назвао ме мој друг Душко. Сазнао сам да је његов отац био још луђи од мог. У тренутку кад би његов телевизор марке ЕИ Ниш престао да емитује слику, Душков ћале би лупио телевизору најпре леви, а потом десни кроше. Нокаутирано чудо југословенске електроиндустрије одмах би прорадило и меч је могао да буде настављен.

И ма како да ми се чинило да је само моја породица била откачена, схватио сам ко су заиста били ти џиновски црнци – Али, Фрејзер, Форман или Нортон – који су у директном преносу добровољно убијали једни друге. Публика је била бела, боксери су били црни, а крв је била црвена.

Преноси боксерских мечева у златно доба тешке категорије, које је југословенска телевизија преносила уживо, постали су део нашег колективног памћења. Нешто попут слетања на Месец. Јуче, кад је објављено да је умро један од највећих спортиста свих времена Мухамед Али, јављале су ми се и другарице, које су такође присуствовале ноћним боксерским сеансама у кругу социјалистичко-самоуправне породице.

Мухамед Али је био далеко више од боксера. Био је јединствени спој Мартина Лутера Кинга, Малколма Икса и Фреда Астера. Био је репер, песник, манекен, прељубник, циник и витез. Био је човек којем је због његових уверења америчка влада одузела титулу првака света у тешкој категорији и забранила му да боксује готово четири године.

Ризиковао је каријеру и живот кад је одбио да ратује у Вијетнаму. За њега непријатељ није био Чарли, како су Амери погрдно називали Вијетнамце, већ бела Америка, коју је дословно нокаутирао, прихвативши ислам.

Беше то свет раног рокенрола, бунтовништва без разлога и трамваја званог жеља, свет сматран утопијом изобиља. У њему су црнци били уљези. Чак и Сидни Поатје. Али је нарочито непожељан био Мухамед Али. Лепушкасти олимпијски победник из Рима, био је неприлагођен, бунтован и спреман за битку. Златну медаљу бацио је у реку и никад није пронађена, пошто су га неки белци избацили из ресторана назвавши га црнчугом.

Мухамед Али је неколико њих наслагао поред обале. Легенда каже да је Алијеву медаљу прогутала риба и да се истог тренутка претворила у златну сирену која се понекад појављује на површини и пева баладе о његовим мечевима, попут оног с Листоном.

На старој фотографији, у тренутку када Али побеђује Листона, шампион се окреће ка новинарима и каже: „Поједите своје речи”, јер му нико од њих није давао ни грам шансе.

Пошто је Листон био ружњикави црнац који је научио да боксује док је служио затворску казну за оружану пљачку, а Али несимпатични, уображени, згодни црнац, који је политички поповао Америци и прешао на ислам, што је сматрано непатриотским – чуј непатриотским, било је то шокантније од шокантног – бела Америка је уочи меча била равнодушна. Није јој се свиђао ниједан од двојице боксера. „Лос Анђелес тајмс” је написао да је то најнепопуларнија борба откако се Хитлер сукобио са Стаљином. У коцкарницама су квоте ишле до седам према један против Алија, а од 46 извештача са меча, 43 су предвидела да ће Листон победити нокаутом.

Тада је понизио Листона. Потом је, после одузете шампионске титуле, путовао Америком и држао ватрене антиратне говоре. Због Мухамеда Алија волели смо Америку истом страшћу којом га је она презирала.

Сад се Америка и читав свет опраштају с „највећим”, како је сам себи нарцисоидно тепао, боксујући као лиричар с ласерски прецизним директима. У конопце је убацио поетику, геополитику, борбу за људска права и антирасизам. Ескивирајући и плешући по рингу, Али је заправо био нокаутер и гериљерос, ексцентрик који је победио највеће боксере тешке категорије и читав бледолики вашингтонски естаблишмент. Велики ратник међу конопцима, проширио је своју визију света и слободе много даље од омеђеног ринга.

 

(Фото Ројтерс)

Отуда га је цео свет сматрао својим. Отуда су због њега ноћу устајали припадници свих народа и народности. Пророк расне једнакости и правде, освајао је центиметар по центиметар слободе нокаутима и зато је опис његових мечева ближи цитирању Хомера него сувопарних спортских извештаја.

Боксујући од њујоршког Медисон сквер гардена до Киншасе, стварао је илузију како осваја свет, онаквим каквим смо желели да буде. Као што је то било у бившем Заиру, где је хиљаде људи трчало за њим, видећи новог месију.

У ноћи великог меча с Џорџом Форменом око 100.000 људи на стадиону у Африци нестрпљиво је чекало да се огласи први гонг. Било је четири ујутру по локалном времену. Разуме се да је диктатор Џозеф Мобуту начинио уступак америчким телевизијама како би зарадили на рекламама. Читав свет био је будан. Од Киншасе до моје дневне собе!

Мухамед Али је све изненадио тактиком. Боксовао је као да плеше стискавац са џином, а Биг Џорџ био је један од оних фајтера који одрађују тренинге тако што лупају главом о бетон, а онда мазе бетон и питају да ли га боли. Али је смислио савршену тактику.

Чинило се да се у клинчу заиста зближио с Форменом, те му је у осмој рунди, после безброј удараца које је примио, послао један мазни директ. Формен је мирно посматрао споро путовање велике песнице ка свом челу. Путовање је било дуго, као лет ка Киншаси. Потом је уследила детонација. Погођен у главу, Формен се срушио као стара вишеспратница којој су минирали темеље да би на том месту подигли хотел с пет звездица.

Управо зато што памтим те слике са старог телевизора, верујем да је вест о Алијевој смрти лажна. Зато што Мухамед Али не може да умре. Оног тренутка кад је последњи пут ишетао из дворане постао је оно што је одувек желео. Бржи од светлости, иако је једва ходао. Брбљивији него икад, иако није могао да изговори ни реч, оболео од Паркинсонове болести. Страшнији неко икад, иако се хранио као биљка.

Збогом, велики црни брате, који си помогао да видимо како изгледа свет у боји.


Коментари26
e3037
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

journalist u mirovini
Ne gledam više boks,od kad nema Mohamada Alija,ne gledam biciklizam kad nema Lensa Armstronga(džaba im priče o dopingu),ne gledam atletiku bez Edvardsa,koji sa lakoćom preskače u troskoku 18 metara,samo gledam Bolta,a sećam se i Karla Luisa.Nema više ni Divca u Lejkersima,nema ni Šumahera u "formuli".To sam gledao,a sada više ne.Na žalost...
Moravac
DŽo Frejzer je bio moralna veličina u odnosu na "brbljivca"
Никола НС
Касијус Клеј, велики Мохамед Али, највећи боксер свих времена. Све пре и после тога није био бокс. Зато нам је овај текст пробудио емоције. Према неким старим временима када су чак и у Америци постојали идеали. Пркосио је званичном естаблишменту, а нама у Титовој Југи, био симпатичан баш зато што смо и ми као мала земља, фурали тај фазон у светској политици. Нека му је вечна слава и хвала.
Bato
Sa odlaskom Velikog Muhameda Alija polako ali sigirno odlazi dio slobode koju je donio svojim dolaskom u svijet popularnih.Bio je Veliki ne samo zbog sporta kojim se bavio,Najveci je bio jer je uspio vratiti dostojanstvo Afroamerikancima i svima koji su postovali i voljeli taj narod.Amerika je s njim bila veca,mocnija i slobodnija.
ВлаДо
Свака част Алију (алијас Клеју) на борби у рингу,титулама,политичкој борби,одбацивању робовског имена,враћању дедовској религији итд.Нешто ми само није јасно.Што се не врати прадедовкој религији и прадедовском имену Кинта Кунте или нешто слично.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља