четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
ФОТО-РОБОТ ЗАПОСЛЕНОГ У СРБИЈИ

Радник с мишем или радник миш

Осам сати рада, осам сати сна и осам сати одмора – како данас застарело звучи парола следбеника богатог Немца Карла Маркса
Аутор: Александар Апостоловскипетак, 29.04.2016. у 22:00
(Илустрација Драган Стојановић)

Радећи као на покретној траци, с тим да не склапам делове за некакву мистичну корпорацију чији ме надзорници мазе мотком, већ пакујем слова у речи, а потом у наслове и поднаслове, смишљам речи којима бих описао данашњи положај радника. Или, како се то некад говорило – радничке класе. Али, како описати духове из опустелих погона? Радници какви су били наши родитељи, који су, сироти, паркирали своје нове „заставе” испред индустријских или спољнотрговинских гиганата, као што су били „Генекс” или ИМТ, више не постоје.

Ми, њихова деца, постали смо модерни робови. Постали смо мишеви на крају ланца исхране инвестиционих банака, фондова и политичке класе, као њихове слуге покорне. Прекомандовани у касирке по шопинг моловима или у виљушкаре на две ноге на чија леђа стаје много тона увозне робе, животаримо као транзициони мутанти који су мозак дали као хипотеку. Осам сати рада, осам сати сна и осам сати одмора, културног уздизања и дружења с породицом – како данас изгледа ретроградно, нељудски и крајње покварено филозофско размишљање богатог Немца који се звао Карл Маркс.

Могао је он те левичарске мудрости да просипа у дивљем 19. веку, али данас, у Србији, нико не наседа на његове идеолошке субверзије. И, ко би га уопште доводио поново овамо да квари реформске законе којима хитамо ка светлој будућности? И кад би васкрсао, узалуд би се вратио да обнови своје црвене идеје, интернационализам и демагошки популизам.

Зато што је данашњи српски радник челичан. За разлику од њега, Алија Сиротановић, онај Титов супермен, био је обичан метиљавко. Алија је радио осам сати у руднику, био продуктивнији од три багера, али је показивао идеолошку слабост. Тај исти Алија је, наиме, излазио напоље, на површину земље. Дрма Алија оном бушилицом, неће да стане, ни воду да попије. И онда, као робокап из Манифеста, класно свестан, брише зној са ведра чела и образа чиста. И, оде човек кући!

Ни ту није крај том комунистичком хедонизму. Хоће Алија и да дремне. А револуција, тече ли, тече… Запео друг Сиротановић, хоће и да једе. Супица, онда кувано, па колачи, што је незамислива радничка декаденција, посматрано из овог маја 2016. године. После ручка, док спава Алија, ни глас се не чује. Помисли човек да је ту крај буржоаским скретањима. Кад, предвече, он изведе децу и жену у биоскоп. Какав је био тај самоуправни менаџмент који га после осам сати ринтања пушта из јаме црне на светлост дана? На којој ли је Интернационали то смишљено?

Данашњем наследнику радничке класе те бубице су истеране из главе. Што уговорима о раду, што бејзбол палицом! Данашњи радник има челичну вољу и несаломиви карактер, за разлику од колебљиваца којима је мозак пуњен идејама о наводној експлоатацији њиховог рада. Данашњи радник је много паметнији и поноснији од својих идеолошки посрнулих предака. Он код послодавца ради најмање 12 сати без паузе за ручак. Кад, да простите, пожели да оде у тоалет, тих десет минута на шољи одбија му се од плате. Кад је то схватио као неопходну реформску ставку, наш радни човек је престао да једе и да пије. Зато више не одлази у клозет. Зар да буде прокажен као кочничар реформи?

Кад му менаџери скину ланац, стилизован у облику миша којим је везан за монитор и кућиште компјутера, такав див-јунак транзиционог неолиберализма одлази да осам сати меша малтер на грађевини. Прођу и ти сати у трудбеничком ентузијазму. И није ту крај. Не напушта он грађевину, него сав срећан остаје да стражари на градилишту. Тамо му смена траје четири сата. Укупно заради за читав месец 300 евра. Читаво богатство. И такав делија ћути. А кад такав примерак транзиционог Бетмена спава, питао би се некакав хуманиста? Наравно да данашњи челични радник не спава, не буни се и не изазива револуције. Није ваљда луд да подигне глас против напаћених тајкуна који се пате прелиставајући каталоге с новим јахтама. Коју одабрати за следеће лето, питају се они. Колико запослених треба отпустити, колико треба смањити плате, колико њих треба шиканирати да би сами побегли, како би лето било бајније?

И кад се догоди да штрајкач самом себи одсече прст, то није клица побуне. Такав раднички визионар само уграђује део себе у храм неолибералног и финансијског спекулативног света ка којем хрлимо. Тако постајемо део безличне масе поданика у лавиринту новог доба, заснованог на пророчанству Адама Смита о похлепи као покретачкој снази човека, као његовој суштини, као есенцији зла. Срећа је да данашњи клинци нису у стању да читају идеологију капитализма, јер највише добаце до једног твита. Све што прочитају осим тога је чист капитал. Наши клинци ту идеологију увелико живе.

Овде треба ставити тачку. Да ли смо, дакле, када изађемо напоље, обични мишеви или мишеви с мишем, у земљи која производи мишеве? Некада су послодавци стрепели од синдиката, од државе, данас више стрепе од компјутерских вируса или климатских промена. Заправо се власници, некад стварни, некад имагинарни, не плаше више ничега. Класни непријатељ је побегао у мишју рупу коју, узгред, отплаћује на кредит. Ово је крај приче о томе како су пацови људе претворили у мишеве. То се зове транзиција. 


Коментари17
df32d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вукота Мараш
Политичка класа је кључни фактор у претварању радника у мишеве. Та "нова класа" руковођена сопственим интересима је заправо медијатор потпуне деструкције радника и њихових деценијских тековина, баш као и Државе, која је била утемељена на радничком самоуправљању. Политички пацови, потпомогнути синдикалним лидерима (демократија је подразумевала бар два синдиката, као да су интереси радника дељиви!) који данас заузимају високе позиције у великим, опљачканим, фирмама је раднике претворила, буквално, у робље, што подразумева и пелене и "тренинге" уместо образовања. Лиценцирање стечајних управника (баш као и лиценцирање свега другог!) је у основи имало за циљ да фаворизује послушнике политичких олигархија. Након пљачкашких приватизација, спроведених из једног центра, чији актери нису знали ни где је то, што крчме, цинично звучи порука "доста је било" јер је настала на чињеници да - нема више. "Леве" партије полажу венце на обележја истинских левичара цинично превиђајући "де-Јуре" стварност.
Vasic
Destabilizatori Srbije su počeli kampanju proterivanja Jure, kako bi se Srbija ocrnila i odslikala kao loše mesto za investicije. Treba sprečiti buduće investitore da dolaze u Srbiju. Sve to se radi preko izmišljenih i uveličanih zlostavljanja onih koji su zbog nerada najureni iz fabrike. Ovo je vrlo podla kampanja kojoj je glavni cilj - Srbija ne sme napred! Ne dozvoliti po bilo koju cenu stabilizaciju Srbije.
Mario
Pošto Vučić otvara fabrike i dovodi investicije kao na pokretnoj traci, onda treba omalovažiti taj njegov napor, tako što će se obezvrediti njegovi rezultati. Kako su to loše investicije gde se radnici eksploatišu i maltretiraju.
Adam
Koliko njegovi rezultati vrede ostaje tek da se vidi...da ne bude tresla se gora rodio se miš.
Препоручујем 0
Mirko Katic
Karl Marks je jos 1844 godine dijagnosticirao osnovni problem kapitalizma napisavsi da taj problem proizlazi iz cinjenice da se covjeku suprotstavlja njegov vlastiti proizvod kao kapital. Zaista, covjek je izumio i proizveo robota, a robot je zatim iskljucio covjeka iz procesa proizvodnje a time i iz procesa raspodele proizvedenih dobara. U procesu raspodjele ucestvuju samo roboti i njihovi vlasnici. Medjutim robot nema potrebe za materijalnim dobrima, a potrebe vlasnika su znatno manje od proizvedenih kolicina. Da bi se ocuvala takva privreda, mora se pojaviti drzava kao potrosac u ulozi duznika prema vlsnicima robota. Rast drzavnih dugova jeste uslov sine qua non opstanka savremenog kapitalizma. Zaustavimo rast drzavnih dugova i unisticemo kapitalizam. Da bi ocuvali trzisnu privredu neophodno je onaj dio prihoda koji je pripadao robotima isplatiti ljudima koji su ih proizveli. Nema drugog rjesenja.
Зоран Маторац
Господо новинари, докле ћете више да израз фото-робот (наднаслов овог чланка) користите у значењу профил. Оно о чему овде пишете је профил, приказ просечног радника, а фото-робот је цртеж конкретног лика који прави цртач у полицији на основу сведочења неког очевица.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља