субота, 15.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 12.04.2016. у 08:05 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: НИКОЛАЈ КОЉАДА, руски драмски писац

Како сам пренео бомбу у пртљажнику

Заборавило се какве су биле те 90-ете године у Русији. Мој колега је продао воћњак да би купио стан у Јекатеринбургу, а већ сутра тај новац није био вредан ни једне трамвајске карте
Николај Кољада (Фотоархива Кољада театра)

Искрено, мало ми је тужан овај боравак у Београду без Јована Ћирилова. То је ненадокнадив губитак не само за позориште у Србији, него и за руски театaр за који је невероватно много урадио. За многе редитеље, глумце и критичаре, и за мене лично. Боравио сам у Београду на његов позив у својству члана жирија Битефа поред великог српског писца Милорада Павића којег много воле у Русији. Сећам се да смо боравили и код Павића кући. Када о томе причам у Русији,  они ми кажу: „ма немој да лажеш”. Не верују ми. Успомене су ми, заправо,  помешане: и тужне и пријатне.... каже у разговору за „Политику” Николај Кољада, један од водећих руских драмских, али и светских аутора који је гост Београда. Кољаду смо затекли у УК „Вук Караџић” где је управо у току Београдски фестивал савремене руске класике, а који је незамислив без драма нашег саговорника. Ово је уједно трећи Кољадин боравак у Београду, а домаћа публика има прилику да чита и гледа његове бројне драме „Кокошка”, „Мурлин Мурло”,  „Полонеза Огински”... захваљујући пре свега Новици Антићу који са посебним пијететом преводи његова дела на српски језик.

Важите за једног од најбољих савремених аутора у свету. Ипак, како се десило да Вас најпре открију у Европи и Америци, па тек онда у Русији?

Све је почело са драмом „Праћка” коју је Роман Виктјук режирао у Сан Дијегу. Када су у Русији чули да је у Америци тај комад био успешан, а за нас је тада Америка била нешто јако звучно и важно, онда је Виктјук добио позив да режира „Праћку” и у Москви. Играли су је велики глумци и био је велики скандал. Оптужили су ме да је у питању развратан, настран комад. Међутим за мене су тако сазнали у Русији. Али, још док сам писао ту драму знао сам да је то провокација. Намерно сам, свесно ишао на ту провокативну варијанту. Сећам се, летео сам авионом на једно гостовање и размишљао о томе како нико у авиону не зна да у пртљажнику носим бомбу. Та бомба је била драма „Праћка” која је тако одјекнула. Тада су се отвориле границе, почели смо да путујемо по свету. Сећам се да смо добијали дневнице од по шест долара. Носили смо у торби вотку, бабушке, сувенире мењали их за ствари које смо доносили са запада својима. И однос према нама је био другачији. Био сам консултант за једну представу у Немачкој где су ме гледали са висине. Како се времена брзо мењају. Данас је наш однос према Америци сасвим другачији.

Аутор сте заправо прве руске драме на хомосексуалну тему.  На какав је пријем „Праћка“ наишла код руске публике?

 Морам да додам да је драму „Праћка” у Русији једино режирао Роман Виктјук и више нико је код нас није радио. Људи у Русији  се једноставно боје да је режирају јер страхују да не буду проглашени да су и они једни од њих. Та прича коју сам обрадио у комаду „Праћка” заправо је истинита. Испричао ми је један глумац који се заљубио у извесног инвалида. Док ми је мој колега причао ја сам је преживљавао толико бурно да сам за три дана написао драму.

Студирали сте на позоришној академији и били и остали  глумац. Пишете о свему што вас окружује. Стали сте у одбрану малих, понижених, несрећних, извређаних људи. Зашто?

И даље глумим, играм дух Хамлетовог оца и Краља Лира у нашим представама. Када причао о малим, пониженим људима ипак морам да напоменем да је то традиција руске књижевности. Сви ми смо изашли из Гогољевог шињела, пониженог и увређеног Достојевског и многи примери из руске литературе су о таквим ликовима. Руски уметници су увек штитили малог човека јер се о њима није бринула држава.  Не живим у престоници и врло добро познајем живот људи у Русији и пишем о онима које добро познајем. Код нас кажу: „Козак јаше степом и пева о ономе што види”. Тако и ја певам о ономе што видим.

Ваше јунаке као да мучи иста патња као и Мишкина и Раскољњикова... Колико је деликатно носити толико јунака у себи, исписивати њихове судбине и реплике...?

Некако живим са свима њима. Наравно, некада лежим у свом кревету и док гледам у плафон заплачем. Ја сам мали човек и не могу ништа да урадим. Никоме не могу да помогнем, али могу ето тако да напишем ситницу и ту своју мисао да умијем сузама.

У околини вашег родног Јекатеринбурга је рођен и Борис Јељцин, који је ту и започео политичку каријеру. Какве су политичке прилике у Русији биле у време Јељцина, односно колико се разликују од актуелне Путинове ере?

Када је Јељцин био председник  обласног комитета партије, ја сам био председник Савеза омладине у позоришту у Јекатеринбургу, односно Свердловску како се наш град тада звао. Јељцин ми је у једном тренутку стиснуо и руку јер ми је уручивао орден намењен позоришту. Тако и дан данас имам снимак како се Јељцин рукује самном. Наравно, после тога Јељцин је отишао у Москву, постао велики човек. Почеле су те врло сурове 90-ете године прошлог века када је много мојих другова умрло. Један мој пријатељ је умро на улици смрзнут од хладноће, други се отровао вотком која је била сумњивог квалитета. Трећи, глумац, да би зарадио за живот молерисао је по становима, износио је грађевински материјал и само је у једном тренутку пао мртав на степеништу. Имамо милионе таквих тужних прича. Прошле су многе године, а прошле сезоне је у Јекатеринбургу отворен музеј Јељцина који је коштао пет милијарди рубаља. На отварање је дошао и председник Путин и Медведев, многи истакнути Московљани...

И мене су звали и стално ме зову да тамо радим нешто, али сам рекао да моја нога никада неће крочити у тај Јељцинов центар и нека је проклет. Јер они су изгледа заборавили какве су биле те 90-ете године, а ја их се врло добро сећам. Мој колега је продао воћњак да би купио стан у Јекатеринбургу, а већ сутра тај новац није био вредан ни једне трамвајске карте. Разумем све, можда је трабало Јељцину да се направи споменик, али да се троше огромне суме новца када Русија вапи за новим обдаништима, школама. Зашто се то ради? Не треба нам све то. Данас није такво време. У продавницама има свакојаких производа, позоришта раде, привреда је у замаху. Можемо да путујемо где год хоћемо, ако си паметан можеш да зарадиш. Може да се живи. Наравно ако лежиш само на кревету и говориш Путин је лош и све је страшно, ништа нећеш урадити. Једноставно, треба радити. Могућности постоје, има их. Можда се овај ембарго у Русији одражава и на економију глобално, али на наш живот се не одражава. Поскупеле су неке ствари али није нас померило из лежишта.

Сврставају вас у посебне фигуре. Проналазите лепоту у ужасу, али и ужас у лепоти. Како коментаришете актуелне прилике у свету?

Много ми је жао миграната и свих тих јадних људи. Сви политичари играју своје игре које и не разумем. Синоћ смо шетали Београдом и у подземном пролазу видели смо избеглице који леже. То је страшно. Жао ми их је. Сви људи заслужују мир, овај живот је заиста кратак и сваки појединац треба да има макар мало среће. Жао ми је сиромашних, људи који су у ковитлацу рата а заправо не знају шта их је стрефило.

У часопису „Урал” који уређујете објавили сте и одломке из Крлежиног „Излета у Русији”. Колико познајте српске ауторе и нашу драматургију?

Наша позориште и мој делокруг рада јесте уралска драматургија, потпуно смо уоквирени у те токове и немамо много додирних тачака са другим ауторима јер је Јекатеринбург центар Уралске области. Познајем вашу Биљану Србљановић, њени комади се много изводе. Уралска драматургија и њена школа тренутно је једна од водећих у Русији. Рецимо Сигарјев, Зујев, Васковскаја...  њих двадесетак аутора који се препознају као ученици уралске школе доносе нам много драмског набоја али и сценске радости.

Коментари3
e7b07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Izgleda da znam sto si bio uspesan u Americi i na Zapadu. Sa takvim idejama u Americi i na Zapadu se ne masi. Samo ja i nisam nesto srecan da to gledam.
Marijela
Ovaj razgovor je lepo vodjen na čemu možemo da zahvalimo i ovom čoveku koji nosi u sebi mnogo ljudskosti, mnogo ljubavi, uočava razne lične i sitne male priče iz života i stavlja ih u svoje predstave. Pa, čak i onda, pokriva ih svojom ljubavlju. Svaku svoju priču on duboko proživljava i daje ih nama, gledaocima, da procenjujemo, da odmeravamo, da pronalazimo sebe i svoju čovečnost. Hvala mu!
Zorka Papadopolos
Hvala Politici na tekstu! Saznali smo nesto o `uralskoj dramaturgiji'... Predstava Nikole Koljade, `Kokoska' na sceni JDP u reziji Jagosa Markovica mi je pre vec duzeg vremena vratila nadu i u nase i u rusko pozoriste. Posle tolikih velikana pisane reci iz Rusije, bilo je tuzno gledati decenijama u soc-realisticki vakum.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља