среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:25
СЕДАМДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦА „МАРТОВСКОГ ПРЕВРАТА”

Како је Србија рекла не Хитлеру

Пре тачно 75 година група официра извршила је преврат, који је за последицу имао напад Немачке и њених савезника на Југославију. Његова позадина, карактер, симболика и последице чине га једним од најважнијих догађаја у историји српског народа
Аутор: Јован Гајићсубота, 26.03.2016. у 22:00

 

„Срби, Хрвати и Словенци! У овом тешком тренутку за наш народ одлучио сам да узмем у своје руке краљевску власт. Намесници, који су разумели оправданост мојих побуда одмах су сами поднели оставку. Моја верна војска и морнарица ставила ми се на располагање и већ извршава моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се окупе око престола. То је најсигурније да се у овим тешким приликама одржи ред унутра и мир споља. Мандат за састав владе поверио сам армијском ђенералу Душану Т. Симовићу. Са вером у Бога и будућност Југославије позивам све грађане и све власти у земљи на вршење својих дужности према Краљу и Отаџбини”, стоји у прокламацији краља Петра Карађорђевића, објављеној на насловној страни „Политике” 28. марта 1941. године. Дан раније, у раним јутарњим часовима извршен је војни пуч, који се сматра једним од најважнијих догађаја у новијој српској историји. Он је у многоме одредио судбину Југославије у Другом светском рату и имао снажан међународни одјек, тако да и данас, после 75 година, изазива бројне недоумице. Шта се то десило 27. марта?

Ко присваја 27. март
Историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије, указује да су многи, из својих интереса, настојали да „присвоје” 27. март, износећи идеолошке судове о том догађају. Тако су „комунисти” настојали да пренагласе утицај КПЈ у овим дешавањима дајући им карактер који никад нису имали, а „антикомунисти” да послератну судбину Југославије и долазак нове власти повежу са мартовским превратом, што такође не одговара истини. Не стоје ни тврдње да је Краљевини Југославији „пресуђено” тек у демонстрацијама 27. марта.
– Како би прошли да није било 27. марта? Наш је одговор да то никада нећемо сазнати, јер се то није ни догодило. Међутим, оно што данас знамо јесте да је судбина Југославије била одлучена још много пре 27. марта. Тако се из дневника грофа Ћана види да је још средином 1940, на састанку код Хитлера, било одлучено да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од осовине створеној Европи”, истиче Бјелајац.
Не стоје ни многе тврдње о пучу као последици стране завере. Неоспорна је чињеница, наглашава наш саговорник, да је Велика Британија помагала многе организације, попут Земљорадничке партије, Народне одбране, Српског културног клуба, али они нису били ни организатори ни спроводиоци пуча. Британска обавештајна служба почела је од 21. марта да предузима иницијативу да дође до преврата, али организатори пуча били су самоникла организација, чији су чланови били вођени националним и патриотским осећањима, а не интересима других земаља. Другим речима, утицај страних обавештајних служби у догађајима од 27. марта не може се оспорити, али им не треба давати ни значај који нису имале. У сваком случају, последице овог догађаја биле су огромне и на домаћем и на међународном плану.
– Данас знамо да је, према оперативном дневнику, немачка Врховна команда већ 27. марта у 13 часова добила наредбу да Југославију уништи војно и као државу. Да је Хитлер исте вечери потписао „Директиву 25”. Да је напад на Грчку померен са првог на шести април, а план „Барбароса” (напад на СССР), који је требало да почне 16. маја, померен је за четири недеље. Вест о „мартовском преврату” и догађајима који су га пратили имала је јак одјек у иностранству, посебно код патриотских организација и појединаца, што овом догађају даје додатну тежину и значај – истиче на крају Миле Бјелајац.

Почетком 1941. године највећи део Европе већ је био увучен у рат. Једина држава која је тада пружала војни отпор Немачкој била је Велика Британија. Остале су или биле окупиране или су, попут Мађарске, Бугарске и Румуније, приступиле Тројном пакту. Било је неколико привидно неутралних држава, а на истоку се, тада још у миру, налазио Совјетски Савез, главна и највећа мета Хитлерових освајачких планова. У таквом односу снага, пре похода на исток, Хитлеру је још само било преостало да „уреди прилике” на Балкану, односно да Грчку и Југославију милом или силом укључи у свој блок.

Југославија, у којој је на власти тада било намесништво на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем, настојала је да води политику неутралности. Али, и кнезу Павлу временом је постало јасно да је та политика на дуге стазе неодржива и да ће Југославија, ускоро морати да се определи за једну од зараћених страна. Јер, Хитлеру се журило да пре похода на Совјетски Савез реши прилике на Балкану и овај део Европе укључи у свој „нови поредак”, а Британци су, с друге стране, настојали да стварањем новог „солунског фронта”, односно увлачењем Југославије и Грчке у рат, добију на времену и ослабе притисак на своју земљу.

Кнез Павле био је англофил, противник Хитлера и нацистичке Немачке. Али временом је стекао утисак да је између два зла – уласка Југославије у рат или приступања Тројном пакту – ово друго ипак било боље решење. Јер, Велика Британија и САД тражиле су од Југославије да уђе у рат против тада највеће војне силе на свету, не нудећи јој никакву конкретну војну помоћ. С друге стране, Хитлер је Југославији понудио услове које није дао ниједној другој земљи. Он је, наиме, био спреман да се обавеже да у случају приступања Југославије Тројном пакту од ње неће тражити војну помоћ, нити прелаз немачких трупа преко наше територије, као и да ће поштовати територијални интегритет Југославије.

У таквим околностима, средином марта влада Драгише Цветковића, у договору с кнезом Павлом, донела је одлуку о приступању Тројном пакту. Документ о томе потписан је у дворцу Белведере у Бечу, 25. марта 1941. Са немачке стране потписали су га Јоаким фон Рибентроп, немачки министар спољних послова, а са југословенске председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић.

Овом догађају у југословенским медијима дат је изузетан значај. Тако је и „Политика” преко целе стране објавила вест о приступању Тројном пакту, истичући у први план да се њиме гарантује „суверенитет и територијални интегритет Југославије”, да она постаје „фактор мира на Балкану” и да ће остати „изван ратних дејстава”. Преношене су реакције из Берлина, Рима, Будимпеште, Софије и других земаља потписница Тројног пакта, као и реакције немачке штампе: „Јутрошња немачка штампа препуна је извештаја о јучерашњем догађају, вести о његовом пријему у свима земљама света, као и опширних коментара. У сваком листу, на свакој страни, налази се име Југославије. Тога материјала данас је толико, далеко више него приликом приступања пакту осталих европских земаља, да би данас било тешко дати одавде преглед целокупне штампе, јер би то значило исписати читаву књигу”, пренела је „Политика” 27. марта.

Али, тек што је тај број „Политике” изашао из штампе, у Београду су се одиграли догађаји који ће у многоме определити судбину ових простора. У ноћи између 26. и 27. марта група официра, без испаљеног метка, извршила је преврат, похапсила чланове владе и збацила са власти тројицу намесника. На челу „пучиста” налазили су се ваздухопловни генерал Боривоје Мирковић и начелник ратног ваздухопловства Душан Симовић, потоњи председник владе. Војска је заузела аеродром, београдске мостове, Генералштаб, као и главне градске улице. Пред зору, под притиском официра била је формирана и нова влада, у коју су ушли и угледни интелектуалци, представници Српског културног клуба, на челу са Слободаном Јовановићем, као и представници других странака. Мада ни на који начин није учествовао у овим догађајима, краљевић Петар био је проглашен пунолетним и доведен на власт. „Његову” прокламацију народу Југославије преко радија је у преподневним часовима прочитао млади морнарички официр Јаков Јововић (чији је глас био веома сличан краљевом), а крај Петар потписао је и први пут видео 27. марта увече.

На вест о војном преврату на улице Београда и других градова изашао је велики број људи. Одржане су масовне демонстрације, на којима се клицало краљу, Југославији, слободи, али су исказивани и отворени ставови према ратујућим странама, Хитлеру и приступању Тројном пакту... Полупани су прозори на просторијама немачког културног центра и неких немачких фирми у центру Београда, а чуле су се и пароле „Боље рат, него пакт” и „Боље гроб него роб”.

„Његово величанство краљ Петар II узео је јуче краљевску власт у своје руке”, пренела је, преко целе насловне стране „Политика”, у броју од 28. марта. У поднаслову је стајало „Армијски генерал Душан Симовић образовао је концентрациону владу. У целој земљи ова промена одушевљено је примљена.” Читав овај и наредни бројеви били су посвећени том догађају. Али пада у очи да је читав догађај представљен готово као лични чин младог краља Петра, односно као последица унутрашњих (не)прилика у земљи. Спољна политика била је у другом плану, а чин потписивања Тројног пакта готово се није ни спомињао. Тако је у „Политикином” коментару у броју од 28. марта, поред осталог, стајало: „Досадашња влада, немајући подршку српског дела народа доводила је у питање како унутрашњи поредак, тако и мир на Балкану. Нова влада коју је саставио Душан Симовић успоставила је везу између Срба и врховне државне управе која је до сада недостајала. У нову владу ушли су сви досадашњи представници Хрвата и Словенаца. Сам тај факт јасно нам говори да је јучерашња промена диктирана унутрашњим политичким разлозима и да је била једна неминовност.”

Власти су настојале да се јасно ограде од изгреда и запаљивих парола, нарочито оних уперених против Немаца. Тако је у броју од 29. марта на насловној страни пренето следеће саопштење управе града Београда: „Приликом народних демонстрација у Београду на дан 27. и 28. овог месеца елементи стране пропаганде и странци покушали су да искористе ово спонтано народно весеље за своје циљеве. Том приликом дошло је до мањих изгреда, као и узвика којима је манифестовано расположење, односно нерасположење према појединим ратујућим државама. Поводом ових догађаја власти су повеле најенергичније извиђаје и са кривцима ће најстрожије поступати.”

Хитлер, међутим, није имао дилеме. За њега су ови догађаји значили забадање прста у око Трећем рајху, које није могло проћи некажњено. Као главне кривце за „мартовски преврат” означио је Србе и решио да их казни и учини крај Југославији. Започео је убрзане припреме за рат које је спровео у дело већ десет дана касније, 6. априла, када је без објаве рата бомбардовањем Београда почео напад на краљевину.

О карактеру 27. марта и последицама преврата међу нашим историчарима и даље се воде расправе, често засноване на потпуно супротстављеним ставовима. По једнима, то је био преврат у режији страних, пре свега британских, обавештајних служби, извршен зарад туђих интереса, на штету српског народа и Југославије. Они сматрају да је потписивање Тројног пакта у том тренутку било најмање зло и логичан избор који је могао обезбедити да земља, макар тренутно, а можда и трајно, буде поштеђена ратних сукоба. По другима, реч је о храбром, патриотском чину, који је имао снажну моралну поруку и одјек у окупираној Европи. Они указују да је сврставање у антифашистички блок било логична последица расположења српског народа који није желео да у рату буде на истој страни са нацистима. Кажу и да нема никаквих гаранција да би Хитлер своја обећања дата приликом потписивања споразума до краја рата и одржао.


Коментари99
5782d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

onaj na nuli hahh..
'dan..
Zoran
27. mart vam organizovali Britanci sa komunistima. I "usrecili" vas.
Леон Давидович
Унеким срезовима пописана су имена чланова КПЈ пре рата и њихова судбина у рату. Из тога се може видети да је већина предратних чланова КПЈ изгинула у рату. Мали број је преживео рат.
Препоручујем 1
Леон Давидович
Покрајински комитет КПЈ за Србију 24. март 1941. : "Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се потпише Тројни пакт, који значи сигурну и срамну смрт нашој држави, нашој слободи , нашем народу... Хочемо владу националне слоге и одбране! Све за част и слободу! Част и слободу ни зашта!"
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
Zoran
Vidim i veliki otpor bio u Norveskoj, Finskoj, Svajcarskoj,...Verovatno Srbija bila jaca sila od njih.
Леон Давидович
Švajcarska je bila neutralna i nije učestvovala u ratu, Finska je bila saveznik Hitlera, napala je SSSR pre Hitlera, Norveška je imala Vidkuma Kvislinga po kojem su svi izdajnici u Evropi dobili ime.
Препоручујем 4
aleksandar
koliko je poginulo od onih sto su demenstrirali i od onih sto su organizovali demonstracije u drugom svjetskom ratu od ruke fasista pitam se kakva je to glupost kao i dan danas
Леон Давидович
Ма каква два антифашистичка покрета као што многи верују и пишу. Зар у данашњој "Политици" није објављен и део записника са саслушања Недића где лепо Недић прича о оружју које Немци дају Дражиним војницима. Зар би неко добровољно дао оружје оном ко на њега пуца?
Леон Давидович
Према тврдњама неких истраживача управо је Рузвелт пресудио. Када су припадници ЈВуО одбили након капитулације да разоружају италијанску војску Рузвелту је прекипило и наредио је Черчилу да прекине све везе са Дражом. Што се тиче борбе против усташа та борба после 1941, не постоји. Имају документи који доказују да су те Дражине војводе имале уговор са НДХ , а поготово са Италијанима и Немцима и борили се на њиховој страни. Примера ради један од војвода ( у НДХ) којег данас највише славе и којем су споменик подигли и по којем се улице зову Урош Дреновић погинуо је у рову заједно са немачким официром. У Немачким изворима у Србији може се прочитати колико је у борбам погинуло четника на њиховој страни. Али помињу се и нелојални четници што би рекло да су постојале и јединице које нису биле лојалне Немцима. Зна се да и Дража није увек био у добрим односима са Немцима па је бежао и у Црну Гору, али суштина је да се није борио против њих и да је завршио рат на истој страни са њима.
Препоручујем 1
Dlaka u Bradi
@Draža Pa sad kad vec insistirate na americkim izvorima zanimljivo je pismo majora Ferisa clana anglo americke vojne misije pri vrhovnom stabu NOB-a u kome, on izvestava generala Donovana, a ovaj Ruzvelta “da se cetnici DM nikada nisu efikasno borili. Niti su to ikad pokusali. Nemci su im najveci prijatelji oni ih pomazu u borbi protiv partizana, u najvecoj mogucoj meri, a to su radili od samog pocetka”. Ovo pismo se nalazilo u Vojnom arhivu. U februaru je u istorijskom dokumentarnom programu, povodom 70 god pobede nad fasizmom prikazana kompletna istorija WW2, i Balkansko ratiste gde se kaze da je postojala osnovana sumnja o saradnji Draze sa nemcima. U nastavku se tvrdi “DM rival for the leadership of the Yugoslav partisan movement was one of the most remarkable figures to emerge on the world stage during WW2”, to je Tito. Cetnici DM su sa nemcima i ustasama, ucestvovali u borbama na Kozari, gde su po opkoljeni Srbima, osuli paljbu, a one koji nisu umrli zavrsili u logorima.
Препоручујем 1
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља