Од нашег специјалног извештача

Ријека – Већ две године договарамо се Оливер Фрљић, управник ХНК у Ријеци, и ја о сарадњи. Због пословних обавеза, породице нисам до сада све то могла да уклопим. Имали смо проблем са временским терминима јер живим на другом крају светa. Ово је заправо једно велико чудо да сам овде, на којем сам бескрајно захвална и Фрљићу и својим колегамa, рекла је за „Политику” глумица Мира Фурлан непосредне после треће репризе представе „Касандра” рађене према роману немачке ауторке Кристе Волф која је у режији Наде Кокотовић премијерно заживела на сцени Хрватског народног казалишта Ивана племенитог Зајца у Ријеци у уторак 15. марта. Ова представа најавила је уједно велики повратак Мире Фурлан на овдашњу позоришну сцену, будући да од 1991. године није играла у позориштима на овим просторима, са изузетком представе „Медеја” коју је радила 2002. у позоришту „Улисис” на Брионима.

Крајем 1991. године глумица Мира Фурлан, до тада чланица ХНК у Загребу, а нашој публици позната по бројим филмовима, за ново место живљења одабрала је Америку.

Широки осмех, срдачност, једноставност и скромност Мире Фурлан на први поглед су нас разоружали. После сат и по времена, колико траје сценско читање романа „Касандра” Мира Фурлан ушетала је у глумачки салон ХНК у Ријеци и поред тога што је била видно уморна дошла је да време опуштања проведе са београдским поклоницима њене уметности.

–„Медеја” се догађала пре 14 година на Брионима, а онда сам још четири лета долазила и играла ту представу. Значи десет година нисам изашла на позоришну сцену и играла на свом језику. „Касандра је за мене био велики експеримент. Хтела сам да проверим да ли ће страх надвладати, да ли то могу, да ли то желим, да ли ме весели, узбуђује или је то једна ствар коју сам некако прерасла или се све то изгубило. Нисам појма имала. Чудно је то са глумом. Рецимо као са пливањем, вожњом бицикла и са неким другим стварима. Тело се сећа. Органски се некако тога сећаш, као да си то радио све ово време, сваки дан. То је дивно, велико откриће и за мене, каже Мира Фурлан и додаје:

– Добро се служим енглеским језиком, играла сам тешке ствари у позоришту, као рецимо Лоркину „Јерму”. Била сам сат и по времена на сцени и говорила Лоркин поетски текст на енглеском. Мислим могу ја то, али у овом Касандрином случају, тело се весели, а онда ти стихови на крају, та молитва Аполону која је заправо добри, стари Есхил ме надахњује, чини додатно срећном. Јако волим Грке, могла бих да се специјализујем за грчку трагедију. Не знам шта је у питању: да ли та величина емоција? Мени је увек било премало емоција у обичном животу, увек сам хтела више и више. Наравно, када сам била млађа било је ми је потребно и више емоција. Имам, можда да тако дефинишем, неки емоционални капацитет да то осетим. Грчка трагедија се игра на мало вишим лествицама. Све је више него што је наш обичан живот, а са друге стране, који је задатак глумца? Да то буде апсолутно конкретно. На неки начин обично, јасно, кристално јасно. Мислим да то постоји у „Касандри”.

Представа „Касандра” настала по делу Кристе Волф темељи се на античкој причи о Касандри, ћерки тројанског краља Пријама и Хекубе, којој видовитост постаје сопствено бреме будући да се њена породица није обазирала на њена пророчанства. Предвидела је узрок Тројанског рата, али и пропасти Троје. Касандра у коју је био заљубљен Аполон и коју је отац желео да понуди Менелају као жену уместо Хелене живи и умире у патријархалном свету ратова и војсковођа, у којем није било места за женске ауторитете.

Која заједничка нит спаја Миру Фурлан са Касандром коју тако емотивно и страсно тумачи на сцени?

– Роман Кристе Волф је прича о жени, о женској позицији, женском углу, историји заправо. Која је мушка историја? То је црно-бела историја. Увек наши и њихови! Где је ту жена? Правда је извршена, најљући непријатељ је убијен. Шта је са мојим, женским правом? Дакле, Криста Волф се бави женском позицијом у историји, а посебно у рату. Која је моја историја? Била сам жена и живела сам у време рата. Али није само моја. Толико је сличних женских судбина. Са друге стране та силна силовања на сцени, стално насиље над женом. Све смо то прошли, овај рат нам је све то донео. Ето то је моја веза са тиме. Тиме се бавити на врло узвишен и поетски начин, што се ове представе тиче, будући да је на стилизован начин режирала Нада Кокотовић је јако занимљиво, каже Мира Фурлан и гласно размишља: Зашто нам је Касандра данас потребна?

– Да се освестимо и да се подсетимо да се ради о вечној тему. Не ради се о теми особе која се зове Мира Фурлан, нити се ради о особи која се зове, рецимо, Дубравка Угрешић или слично. Ради се о вечној теми која се стално понавља. Жене заправо плаћају највећу цену, увек! Мени се чини у сваком рату. Коначно у овом рату једна од стратегија је била силовање. То је толико морбидно да човек нема речи да коментарише, али то се догађало и то масовно. И све што можемо рећи о тој теми на било који начин заправо је потребно. Да се случајно не би поновило. У томе је смисао нашег постојања. Од времена Касандре до данас, као што видите, није се ништа променило. И када човек чита Грке, рецимо Еурипидову „Медеју” или Софоклову „Антигону”, схвати да су они све написали, апсолутно све. Антигона је, рецимо, женска прича, каже наша саговорница.

С времена на време Мира Фурлан у Америци предаје на једној филмској академији драмску литературу. Један од комада на њеној листи је и Софоклова „Антигона”.

– Занимљиво ми је да се студенти данас, значи млади људи, не идентификују са позицијом Антигоне, него са позицијом Креонта. То тумачим новим конзервативизмом који влада у овом свету, са десницом која је завлада свуда, не само у земљама бивше Југославије, него и у Европи, али и у Америци је стална борба, тврди Мира Фурлан.