среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:16
ИНТЕРВЈУ: БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ, редитељ

Овде је на снази црна интелигенција

Штете направљене лошим образовањем су најопасније. А најмање образовани су увек најпродорнији
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 01.02.2016. у 22:05
(Фото: М. Антић)

Редитељ Борис Лијешевић управо потписује своју нову представу „Пијани” по драми савременог руског аутора Ивана Вирипаева. Премијера је четвртак увече, 4. фебруара, на сцени „Мира Траиловић”. Сценограф је Александар Денић, костимограф Маја Мирковић. У глумачкој екипи је готово цео ансамбл Атељеа 212: Дара Џокић, Светозар Цветковић, Бојан Жировић, Јелена Ђокић, Ненад Ћирић, Бранка Шелић, Небојша Илић, Исидора Минић, Бранислав Трифуновић, Јелена Петровић, Дејан Дедић, као и млади глумци Марта Бјелица, Вук Јовановић и Страхиња Блажић.

Свет је саткан од парадокса. Од којег парадокса сте кренули у раду на комаду „Пијани”?

„Пијани“ се дешавају једне ноћи у којој су сви пуни алкохола и осећања да је свет препун љубави, да су смисао и срећа надохват руке. Да само треба видети. Размислити о циљевима које постављамо себи. Усмерити свој живот ка лепоти. Све је једноставно. Само треба волети.

Стив Џобс у говору на Стенфорду каже да га је болест научила да сваки дан живи и да доноси одлуке као да му је то последњи дан у животу. Ови наши пијани јунаци те пијане ноћи доносе пијане и радикалне одлуке као да сутра више нема ничега, да сад треба ухватити живот, кад се нуди. Комад је апотеоза љубави. Али није само то. У првом чину имамо различите људе у различитим животним ситуацијама. Момачко вече, годишњица смрти, свадбена прослава... Свака та ситуација открива неке проблеме и доводи људе у тешке животне ситуације. У другом чину долази до случајних, али заправо нимало случајних сусрета тих (непознатих) људи. Људи једни другима доносе олакшање, спас, избављење. Једна особа нас буди на сукоб, а друга коју случајно сретнемо исте вечери нам донесе спас и схватање и избављење. Није ли то парадокс!!! Сартр каже да су „пакао други“ a из овог комада излази да је у другоме спас и разрешење и избављење.

Прича филозофске комедије „Пијани” дешава се негде на западу, у неком од данашњих велеграда где је 14 људи: банкара, менаџера.. из различитих разлога пијано. Зашто је ова представа интересантна за Београђане?

У праву сте кад кажете „негде на Западу“. Мени је требало неколико читања да схватим да се комад дешава негде на Западу, а не на Истоку. Иако то јасно пише. Имена су немачка: Рудолф, Лаура, Густав, Карл, Матиас, ваљда зато што је комад писан по наруџбини театра Шаушпилхаус из Диселдорфа... Али све друго је типично источно, руско-балканско осећање света, као и филозофско-теолошке расправе које покреће алкохол. Колико је само пијаних филозофских расправа код Достојевског. И он сам има једну приповетку која се зове „Пијанци“. Код Вирипаева алкохол покреће неке окидаче који отварају бујице емоција, спознаја, признања... Откривају се рупе у људима. Незадовољство собом, светом око себе. Осећање да не живимо у складу са светом око себе.

Човек има потребу да буде вољен, да воли, потреба за смислом, за Богом, али свакодневни живот потискује те потребе. Ми више не видимо лепоту око нас од свих лоших вести којима смо изложени у току дана. Путем медија лоше вести са целе планете стижу до свакога. То је ненормално.

Како се онда радовати? Како не тврдити да је ово најгори од свих светова? Када друштво у којем живимо прави од нас упијаче за стрес. Следећи корак ће бити анестезирање. Појединаца и друштва.

Јунаци Ивана Вирипаева су виши друштвени слој: добростојеће технократе, интелектуалци… Који су њихови разлози за пијанство?

То су данашња популарна занимања. Банкари, менаџери, пијарови... Они су творци свакодневице. Људи у оделима који се смешкају иза пултова и по канцеларијама и научени су да се не обазиру ни на шта. Да делују спасени за разлику од својих муштерија којима малим словима у недоглед продужавају кредите и лизинге. Стално смо изложени преварама и преварантима. И то је постало нормално. Они су заштићени. И преваре су заштићене. Нико због „малих слова“ нити због сличних подвала никада неће одговарати. Јер нису криви они, него ти који ниси на време видио превару. Постало је нормално да нас варају и да ми варамо. Да ли то значи да морамо да учимо да варамо? Како онда васпитавати дете? „Сине, најбоље пролазе преваранти и лопови“...

Враћам се на тему. Миље „пијаних“ је онај у којем је новац: бог и смисао. Управо се ти и такви људи једне пијане ноћи усуђују да воле и да то гласно изражавају. Дозвољавају то себи. Долазе у контакт са самим собом. Посматрају стварност из неке друге шире перспективе из које све делује јасно и упорно.

Пијанство Вирипаевљевих јунака је само маска преко које они могу да се осмеле и кажу истину коју чак ни трезни не смеју да признају. Коју истину ћете ви саопштити публици кроз представу „Пијани”?

Много је истина које се износе у овом комаду. Можда и превише. Сваки јунак износи своју истину. Смрти нема. Сви смо тело Господа и добри и лоши. Најважније је да волимо. Бог ће нас испитати за сваку реч... Све што нам треба надохват је руке, али то не разумемо, не видимо, не увиђамо, не осећамо.

А све њихове истине заједно говоре да је човек биће жељно љубави, пажње, разумевања. Свако жели да буде вољен. И најбољи и најгори. И праведник и злочинац. И то није питање заслуге, него егзистенције. Љубав се не заслужује. Она се не ставља у купопродајне релације. Она се не условљава. Она је по себи. „Ниси заслужио да те волим“ – та реченица никако не стоји. Љубав је свуда око нас. Не осећамо је. „Све настаје из љубави, све је плод љубави”, каже Габријел – један од јунака „Пијаних“

Одликује вас уметничка знатижеља, разнородност. На основу чега тврдите да је код нас на снази „црна интелигенција”?

Црна интелигенција је термин Емила Диркема, оца модерне социологије. Заправо, црна интелигенција су интелектуалци који почињу јефтино да продају своје знање и праве инфлацију кадрова. Инфлацију образовања. Колико је доктора наука, па то је ненормално. Данас, када се неко представи као доктор наука, одмах је сумњив. Колико је у целом региону приватних факултета и универзитета. Које црно образовање се ту стиче??? Ту није циљ образовање, него профит. Крађа. Крађа од родитеља који желе добро својој деци. Који ће се задужити само да их склоне са улице у неке учионице. Ко то дозвољава? То су дугорочни злочини. Штете направљене лошим образовањем су најопасније. Оне не пролазе. А најмање образовани су увек најпродорнији. Најагресивнији. Најопаснији.

Иза све те инфлације стоје неки учени људи који дају легитимитет том лоповлуку. Е, мислим да су они творци црне интелигенције.

-----------------------------------------------------

Бранко Ћопић и бака Радојка Штрбац

За Бранка Ћопића вас веже лепа породична прича. Да ли је истина да је управо вашој баки Радојки Штрбац посветио песму „Мала моја из Босанске Крупе”?

Од раног детињства сам знао да је породица моје мајке Штрбац друговала са Бранком Ћопићем и да им је био чест гост у кући. Као дечак сам претурао по бакиним полицама и нађем књигу „Мала моја из Босанске Крупе”. Отворим је и видим посвету: диван рукопис, красопис. А сећам се и записаних реченица: „Моја мала из Босанске Крупе је Душана Штрпца одвела пред олтар, а мене инспирисала да напишем песму. И када Душану Штрпцу досади жена, а мени песма, ми скачемо у Уну загрљени као браћа”, са потписом Бранка Ћопића. И како време пролази све више сам поносан на деду и бабу и њихову везу. Деда Душан Штрбац је био свештеник, а бака Радојка комуниста и носилац Партизанске споменице из НОБ-а, и у неким јако тешким временима су упркос огромним притисцима успели да остану заједно и да сачувају љубав и да изграде породицу. То је дакле било у годинама када време и околности нису били наклоњени вези свештеника и жене која је носилац Партизанске споменице.


Коментари8
ba724
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

podrzavam sibirskog slavuja
Popa Isakovica su u selu Banje kod Arandjelovca preklali cetnici na kucnom pragu, pred porodicom, jer je hranio partizane i odbio da se pridruzi cetnicima.
Сомборка
Уживала сам читајући Борисове речи. Колико мудрости у оним: Све је лако, само је потребно волети... И толико истина изнето на тако малом словно-мисаоном простору... Хвала!!!
kole
Lepo...
bogdan basaric
Meni bi se dopale predstave,kojih kod nas nema. Jedna je bi svakako bila posvecena vasoj baki i dedi. Kada se ovome doda tragedija prvog partizanskog disidenta Branka Copica,Sekspir bi nam pozavideo. Zivot na ovim prostorima od 1941.godine prvazilazi sva poznata dramska zbivanja.Uzimati drame iz belog sveta a imati ovoliku domacu gradju,nije svrsishodno, niti potrebno...
Дарко Ђуровић
Борис Лијешевић, осим тога што је изузетан редитељ, изгледа да је и проницљиви интелектуалац који језгровито и суштински увиђа процесе и појаве које се дешавају у данашњем друштву и човеку. Ангажоване теме којима се он бави, својом актуелношћу ипак превазилазе дневно политички карактер и амбицију и теже универзалности, просторној и временској. Заиста је велика срећа да имамо оваквог уметника у Србији, а још је веће задовољство гледати његове представе.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља