субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:29

На Балкану влада лумпенбуржоазија

Аутор: Драган Вукотићнедеља, 22.02.2015. у 15:00
(Фото Мара Братош, ХНК)

Појава хрватског филозофа Срећка Хорвата (1983) на интелектуалној мапи ових подручја назначила је долазак једног новог модела ангажованог интелектуалца који примењује оно што проповеда. Аутор неколико књига, као што су „Против политичке коректности”, „Након краја историје. Од Арапског пролећа до покрета ’Окупирај’” или „Шта Европа жели”, у коауторству са Славојем Жижеком, ускоро ће објавити и нови наслов о „Радикалности љубави”, код угледног британског издавача „Полити прес”. Као ватрени левичар, у последње време је чест саговорник и коментатор нових трендова у европској политици, које симболизује успон грчке Коалиције радикалне левице Сиризе и шпанског Подемоса, које свесрдно подржава.

– Мислим да је идеја Европе, а намерно кажем Европе а не Европске уније, и даље идеја за коју се ваља борити. А Сириза и њен министар финансија Јанис Варуфакис понудили су нам „скромни предлог”, чија је основна идеја да само још левица може спасти Европу. Грчки захтеви су у суштини скромни, а Варуфакис је немачком колеги рекао: „Ми тражимо најдрагоценију од свих роба, а то је време.” Оно што заправо лежи иза тога јесте могућност да се испреговара дуг Грчке, а теза је да само на тај начин, кроз реструктурирање дуга, противљење мерама штедње и новим приватизацијама – Европа може осигурати будућност. Уколико ЕУ не пристане на то и не увиди да јој Сириза на неки начин чини услугу, онда је очекивано, из перспективе геополитике, да ће Грчка почети да се окреће другима. Питање је да ли ће то бити Кина, Русија, Венецуела... Исто то ради Србија на неки начин, али уз битну разлику: Србија нема леву политику – истиче у разговору за „Политику”.

Да ли још негде у Европи постоји права лева политика?

Мислим да је управо Сириза отворила велики простор за левицу, Ципрас је између осталог био на оснивању Здружене левице у Словенији којa је освојила шест места у парламенту, шпански Подемос такође јаше на ветру Сиризе. Ова победа отворила је дискусију и о томе шта левица заиста јесте, па у Србији можете видети нешто што се претвара у фарсу, где и Вучић и Вулин честитају Ципрасу. Вулин између осталог каже да Ципрас може много да научи од њега, док му Вучић поручује да му жели срећу, али да сумња да ће те мере заиста успети. При том се не сме заборавити да је управо Вулин на челу министарства које је донело закон о раду који је све само не левичарски и у суштини је врло неолибералан. Тако имате неки „постмодерни чушпајз”, где они желе да користе Сиризу а све што раде у реалности је у великој супротности с оним за шта се Сириза бори. Због тога ми се чини да после избора у Грчкој коначно и у Србији постоји дебата да ли су социјалисти заиста социјалисти, да ли су мере штедње исправне и може ли овакав систем ићи даље.

Шта се вама чини, може ли?

Мени се чини да не може ићи даље. То видите између осталог и по стандарду живота у Србији. Даћу вам конкретан пример: поплаве које су се догодиле прошле године су показатељ политике коју Србија води у последњих 25 година. Мислим да је управо ваш лист пре неколико година објавио чланак како су стране фирме купиле предузећа за снабдевање водом и из њих испумпавале новац све док радници не би остали на улици. И кад су се догодиле поплаве, мени се чини да оне нису толико резултат природне, него политичке катастрофе, у смислу да је, како је, ако се не варам, „Политика” објавила, осамдесетих година планирано да ће се само у Србији изградити око 35 нових брана, а од тога је изграђено четири или пет. Зашто? Зато што је у међувремену дошло до процеса приватизације који је, као у свему осталом, установио да нам таква предузећа нису више потребна. Дакле, оно што су поплаве показале јесте да је та катастрофа показатељ ширег урушавања социјалне државе, концепта државе која се брине о својим грађанима кроз систем бесплатног здравства, бесплатног школства или кроз изградњу основне инфраструктуре, као што је одбрана од поплава.

Да ли је ипак реално очекивати да једна земља на путу евроинтеграција, као што је Србија, поставља услове онима који одлучују о њеном даљем напретку, а који прописују строге мере штедње и неолиберални економски концепт?

Мислим да је Србија у претприступним преговорима са ЕУ у бољој ситуацији него што је била Хрватска. Пре свега због овог геополитичког играња на свим странама. УАЕ који плаћају да Блер саветује владу и организују изградњу „Београда на води”, преко Кинеза који заједно с Виктором Орбаном граде пругу према Будимпешти, све до Руса који држе више од половине националне државне нафтне компаније. Као што видимо на примеру Грчке, тако и Србија, након што дође Путин или кинески премијер, ипак има позицију из које може уцењивати ЕУ. Хрватска није имала те карте у џепу, али мислим да је то ипак доста опасан терен. Ако мене питате, ЕУ је данас у потпуној кризи – моралној, идентитетској, економској, али данашња Русија је аутократски режим, где нема слобода и постоји један слој грађана који се обогатио у периоду транзиције од 1989. УАЕ такође нису идеал државе у којој бих волео да живим, у Кини постоји некакав посебан спој капитализма и комунизма. У том смислу, нисам сигуран да ли су ове друге алтернативе којима Србија уцењује ЕУ заиста добре, па је Сириза заиста важна јер показује праву опцију, а то није излазак из еврозоне, него покушај да се она промени изнутра. Али, да би се то учинило, заиста мора постојати левичарска политика, а не оно што се само тако камуфлира.

Такву политику не видите у Србији?

То што је Вулин угостио Ципраса у Србији не значи ништа, јер његова дела много више говоре да ли је он левичар или није. Закон о раду, приватизација, мере штедње за које се Вулин залаже, јесу оно против чега се Ципрас бори. Мислим да се у Србији на маргинама ипак рађају нови политички субјекти, од окупације факултета која је трајала 50 дана до окупације биоскопа „Звезда” и Левог самита, рецимо. То, нажалост, није толико доступно у „мејнстрим” медијима, али рекао бих да се по неким пукотинама српског капитализма ипак развија нека врста отпора.

Политичке елите на Балкану, међутим, показују велику отпорност на идеје отпора либералном капитализму...

Ми имамо управо случај предаторске елите, што један немачки теоретичар зове лумпенбуржоазија. У Србији се, тако, Вучић хвали како су без притиска ММФ-а, Светске банке и других кренули у тешке реформе, односно мере штедње. Мени се чини да би политички мудрије било не хвалити се тиме, него рећи да се то ради под присилом, и то је заправо најбоља дефиниција лумпенбуржоазије. Није да наши политичари раде под диктатом Брисела, Москве или неког другог центра, него они напросто раде оно што им се чини да Брисел или Москва од њих очекују да ураде. То је још опасније, и на Балкану после распада Југославије имамо пакт тих елита с елитама ЕУ или Москве и слично. Ту је реч о томе да они на тај начин извлаче новац. Постоје подаци који показују да је од 2001. до 2011. из Србије извучена 51 милијарда долара, и то у току процеса приватизације. Реч је о томе да домаће елите дозволе страним елитама да купе нека државна предузећа и они тако испумпавају новац, на крају их приватизују и продају, а новац не остаје у Србији него се извлачи из ње. Мислим да је то кључни проблем који се одвија у свим нашим државама и који не стаје. И даље говоримо о страним инвестицијама, о јавно-приватном партнерству, за шта мислим да је део исте те идеологије и у Хрватској, где се небројено пута показало да то значи да јавни сектор, дакле држава, помаже приватнику да стиче капитал. А требало би да буде обрнуто – да приватник својим деловањем помаже јавно добро. Мене заиста брине то како се кроз медије и јавни дискурс те стране инвестиције глорификују и третирају као решење за све.

Прошле године, негде у ово време, избиле су велике демонстрације у БиХ. Тада сте у „Њујорк тајмсу” написали да је „Годо стигао у Сарајево”.

Да, али чини се, међутим, да кад год помислите да је Годо стигао, испостави се да још морате да га чекате. Кад је био рат у БиХ, Сузан Зонтаг, велика филозофкиња, долазила је у Сарајево и поставила на сцену „Чекајући Годоа”.

Многи који су у томе учествовали изјавили су да је и пре рата свако чекао свог Годоа, као што га и данас сви чекају. Било да је тај Годо неко из породице ко ради на Западу, па ће послати 100 евра, било да је то Вучић или Путин, или Меркелова, или Ципрас – свако чека свог Годоа. За време рата у Сарајеву неко је рекао да сада нас 300.000 чека истог Годоа и можете рећи да је то можда био Клинтон, ЕУ, али с аспекта позоришта, дешавала се једна врста утопије, где они нису више ни чекали Клинтона или неког другог, него су сами постали тај Годо. И кад су бомбе падале, сваког дана су ишли у позориште и тада је одржан можда највећи број премијера икад запамћених у БиХ и нису се бојали бомби. Мислим да је такав Годо нама потребан данас и због тога сам устврдио да се за време прошлогодишњих протеста у БиХ родила нека врста таквог Годоа. Тада сам у Сарајеву видео окупљање грађана и сећам се једног старијег човека који је рекао: „Иако сам ја католик, он православац, а он Бошњак, ако смо сви гладни, зар нисмо браћа по трбуху.” Створила се нека врста универзализма у БиХ, где су грађани схватили да нису једни другима међусобно непријатељи него је непријатељ управо та политичка класа. Та класа је, међутим, извела противудар, па сад на суду процесуира многе активисте који су учествовали на фебруарским протестима. Али та класа је истовремено показала и страх од оваквих грађанских акција.

Како гледате на однос Хрватске и Србије после победе Колинде Грабар-Китаровић? Многи очекују ново захлађење односа.

Ја имам утисак да ћемо наредних дана сведочити управо обрнутом, јер Вучићев одлазак на инаугурацију назначује неки нови однос између Хрватске и Србије. Али да будем циничан, мене тај однос подсећа на један виц из СССР-а, када жена дође у месару и пита да ли имају месо и продавци јој одговоре да немају, а онда их она пита да ли имају млеко и они одговоре: „Ми смо дућан без меса, дућан без млека је преко пута.” Мислим да су Србија и Хрватска у ствари та два дућана који стоје један преко пута другог, а један нема месо док други нема млеко. Све више се иде у том смеру, а Вучић на инаугурацији Колинде мени изгледа као симболичка назнака не толико бољих односа између две државе, него управо сличне будућности која ће бити будућност та два дућана. Ако ХДЗ заиста дође на власт, мислим да ће се Хрватска претворити у неку врсту Србије. Када то кажем, мислим и на трећи елемент који ту недостаје, а то је Орбан. То је заправо нека врста режима који гаји дубококонзервативне вредности, бори се против свих врста мањина и све се више укида демократија. Важне одлуке у земљи, попут Закона о раду, приватизације ауто-путева, доносе се мимо било какве демократске процедуре, а Мађарска већ јесте у тој врсти будућности.


Коментари27
9be4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Posteni Posteno
GMiskovic!Do raspada SSSR imali smo dva drustvenog sistema u svetu!U rel.kratkom vremenu iz zaostale agrar zemlje Rusije sa " partnerima"u okv Soc..SSSR nastala jedna Industrijska zajednica u org.dimenzijama!Ova ravnoteza sa klas.kapitalistima dovela do toga da gospodarstvo u svet,razmerima naglo pocela rasti!Izdaja Socializma dovela do raspada SSSR i do nestanka hum.Kapitalizma po EU modelu!Sada smo robovi "Americke demokracije"odn.interp. glob.kapitalizma(nedaj Boze da Republikanci dodju na vlast tek bi onda upoznali pravu.globalizaciju po intrp.Amerike !
Diaspora Iskreni
Gosp.B.Blagojevic!Ne gut Velika riba(Njemacka) ni jednu malu ribu nego sa stalno rastucem Know how u svim segmentima svakidasnjice odn. neverovatno razvijenim organizacijom funk.drustva dodatno visoki moral radnih navika dovela Njemacku tamo gde je!Zemlje kao sto su Grcka otrovani ribicici, svaka velika ribe ce njih izbljuvati a ne progutati jer bi inacei i oni otrovali sebe!!velike ribe ce postati j jos veci a otrovani "ribicici'nestati! sa povrsine!Grcka ne zasluzuje ni da se spominje!
Борко Благојевић
@Презиме Име 3. Ви сте почели питањем "Да ли смем да кажем да не постоји тако нешто попут бесплатног здравства и образовања?" па бих и ја да завршим следећим питањем: Да ли смем да кажем да не постоји тако нешто попут бесплатних фабрика, бесплатних плацева на најелитнијим локацијама у Београду и коначно бесплатне радне снаге јер је ноторна чињеница да маса приватника држи раднике без плате по неколико месеци? Или само онај чувени ручак из либералних мантри, здравство и школство не могу бити бесплатни, али зато фабрике, трговински ланци, плацеви...могу?
Презиме Име
Повећање пореза у овом тренутку не жели већина грађана, јер то значи за њих умањење и овако ниске личне потрошње. Политичар који би сада покушао тако нешто да реализује би аутоматски окончао своју каријеру у политици. Прогресивно опорезивање потпуно подржавам као меру (докле год не дође до тачке да делује крајње дестимулишиће за привредне субјекте), али бојим се да то као мера не би било довољно да покрије ниједну од наведених ставки у потпуности, а камоли све. Разлог за то сте између осталог и сами навели, а то је низак ниво производње.
Борко Благојевић
@ Презиме Име 2. Повећање пореза не жели слој људи који се обогатио током приватизације и који сада изиграва бизнисмене мада никоме није јасно којим бизнисом се ти људи баве. Ми практично немамо производњу, фабрике су затворене, али зато имамо силна удружења предузетника и послодаваца, читамо о њиховим приватним авионима и јахтама само не знамо шта они то „предузимају“. Иначе бити предузетник као што су то били Хенри Форд или Луј Рено заслужује свако поштовање и дивљење. Да закључим, ако би се ти „бизнисмени“ опорезовали по прогресивној стопи не би било никаквог проблема да се буџети напуне и из буџетских средстава комотно финансирају здравство, школство, наука. Желим вам свако добро. .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља