субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:26

Служио сам енглеску краљицу

Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 17.08.2014. у 15:00
Џон Бурман током 67. Канског фестивала

– Стивен Спилберг и Џорџ Лукас су две велике „катастрофе” за светску кинематографију, творци великих и невероватно успешних комерцијалних хитова. Али, то није најгоре. Њих двојица су то јавно открили великим студијима, указавши да публику треба да чине четрнаестогодишњаци и да ствари треба поједноставити. И од тада се снима таква врста филмова. Ми, остали филмски редитељи, дуго смо покушавали од продуцената да сакријемо чињеницу да су млади Спилберг и Лукас обрнули свет. Али, брзо смо били разоткривени. Зато нам се и догодило да сада морамо да егзистирамо на маргинама...

Овако је у претходном интервјуу за „Политику”, датом 2001. после премијере филма „Кројач из Панаме”, говорио славни британски и светски филмски редитељ, сценариста и продуцент Џон Бурман (1933, ирско-холандског порекла), аутор антологијских филмова попут: „Ухвати нас ако можеш”, „Брисани простор”, „Пакао на Пацифику”, „Лео последњи”, „Ослобађање”, „Генерал”, „Екскалибур – мач краља Артура”, „Смарагдна шума”, „Нада и слава” (номинација за Оскара), „Тамо где је срце” и „Иза Рангуна”, у којима је сарађивао и с глумцима: Ли Марвином, Бертом Рејнолдсом, Марчелом Манстројанијем, Шоном Конеријем...

Од тог разговора је прошло 13 година. Исто толико и од тренутка када се учинило да је Бурман наизглед нестао с велике филмске сцене. Све до овог недавног великог повратка на црвени тепих овогодишњег 67. Канског фестивала, на којем је још 1970. за филм „Лео последњи” (с Марчелом Манстројанијем) освојио награду за најбољу режију. У програму „15 дана аутора” Џон Бурман је представио полуаутобиографски филм „Краљица и домовина” који је, после 27 година од настанка култног филма „Нада и слава”, његов својеврсни наставак.

Вратили сте се у своју далеку прошлост, али и у прошлост једног, сада већ помало заборављеног начина филмског стваралаштва, оног класичног. Сентиментални разлози?

Желео сам да снимим филм на веома једноставан начин, с ликовима чији је однос јасан и емотиван. С друге стране, наставио сам причу из филма „Нада и слава”. Главног јунака и чланове његове породице, који су преживљавали своје дане у Лондону током Другог свтеског рата, „ухватио сам” сада неколико година после догађаја из тог филма. О причи из „Краљице и домовине” почео сам да размишљам тек пре три године, а да сам такав филм снимио раније био бих много љући.

Зашто?

Када се осврнем уназад, на педесетете године прошлог века, могу да кажем да је тада било неких суштинских промена. Рат је био завршен, старије генерације су се „очистиле” од појмова империјализам и британска империја, а ми из млађе генерације схватили смо да Енглеска постаје сасвим другачија земља. Сви смо се надали да ће се она потпуно трансформисати. Али, врло брзо смо се и разочарали зато што реформе нису отишле предалеко, већ је монархија нашла начин да опстане. Класни систем је овековечен, школски је исполиран, а Енглеска није постала оно што смо ми тада очекивали и надали се да ће постати. Смешно је, зар не, да је сада, 60 година после тог периода када сам служио енглеску краљицу, тај војни рок (1952–1954) о којем говори филм, краљица још ту. И сви је воле, осим мене!

Дечак из „Наде и славе” је сада порастао, служи двогодишњу војну службу спремајући се за рат у Кореји, колико и у овом филму има аутобиографског?

„Нада и слава” је био базиран на мојим успоменама на Други светски рат. Сада је тај дечак девет година старији и сада је реч о 1952. Елизабета Друга је тих дана, када сам регрутован у војну службу, била крунисана. Наравно, ја сам био много мргоднији и разјаренији него што сам то, кроз главног јунака Била, портретисао у филму. Војна служба њеног краљевства је тада била машина за млевење кобасица. Хиљаде и хиљаде регрута! Тада је Британија имала базе широм света и оне су морале да буду попуњене. Ближиле су се шездесете када су сви веровали да је атомски рат неизбежан, постојао је тај осећај да идемо ка смаку света...

А неузвраћене љубави?

Истина, прича у „Краљици и домовини” више се бави девојкама и грозним канџама неузвраћене љубави. То је и те како аутобиографско. То и моја прва попушена цигарета. У војничкој бараци спавало је нас двадесеторо и сви су пушили сем мене. Једног дана пред војничку плату сви су били шворц и без дувана и та њихова жудња за цигаретом била је толико јака да је и на мене некако утицала. Када је један од наших, у суседној бараци, заменио теглу џема од јагода за кутију цигарета, сви смо добили по једну. Двадесет цигарета за двадесет војника. Једна је била моја. Попушио сам је.


Џон Бурман и Дубравка Лакић

„Краљица и домовина” је и комичан и радостан филм, по много чему другачији од ваших филмова из 70-их и 80-их.Откуд та промена стила?

Претпостављам отуда што сам остарио. Што сада умем да опраштам и боље да разумем и што нисам више киван, љут и оштар. Сада сам стар. И то не само зато што сада имам 81 годину. Ја сам одувек био стар.

И циничан. И веома озбиљан, још од младих дана, из осећаја одговорности или?

Не знам, али тачно је, одувек сам имао ту дозу озбиљности. Имао сам велику кризу у добу од неких својих 11 година. Ишао сам у језуитску школу, а моја породица је била протестантска. Суботом сам певао у хору протестанстке цркве, а током недеље ишао у католичку школу и то ме је веома мучило. Осећао сам терет јер су сви захтеви и све тврдње долазиле из цркава, а ја сам почео да осећам да је немогуће да су обе у праву. Једна мора да греши. То ме је невероватно мучило, а онда ме је једног дана, док сам на реци пловио у свом малом чамцу, ошинула мисао – можда су обе у криву! Та мисао је била још једна могућа алтернатива. Спасоносна! Готово сам почео да лебдим! Сав терет је одједном нестао с мојих леђа и мој се живот од тог тренутка потпуно променио. Од тада за мене више нису постојале религије. Решити се бога било је нешто најбоље што се десило мени као дечаку. И наравно, било би добро да сам се још тада решио и краљице. Био бих срећнији.

Шта се још променило у филмском стваралаштву од оних чувених филмова из 60-их и 70-их година, а пре појаве Спилберга и Лукаса?

Много тога. Нестали су филмови који су били рађени суштинским, средњим буџетом. Сада имате или велики амерички студио филм или арт-гето филм Када сам ја радио за велике америчке студије, њих су водили посвећени појединци, а данас су њихови власници и челници многољудни комитети, постављеници корпоративних власника. Данас редитељ мора да пише странице и странице објашњења комитету, а онда они анализирају сваку сцену, уз море захтева за променама, изменама и условљавањима. И све то траје и траје. Ужасно! А за то што су, тада веома млади, Спилберг и Лукас преокренули свет и холивудске продуценте објашњење је могуће можда пронаћи и у жељи Холивуда да се што јаче супротстави све већем утицају и успеху телевизије...

„Кројач из Панаме” из 2001. био је ваш последњи велики филм, а онда сте се некако ућутали?

Не, нисам ни ућутао нити нестао. Много сам писао, радио на неким пројектима, а онда сам доживео касну, али снажну љубавну везу с радијем. Написао сам и режирао неколико радио драма што је за мене било веома освежавајуће. Да би се направио филм потребно је предуго времена, то је дуг и веома досадан вишегодишњи процес, а радио-драму можете написати и реализовати за неколико недеља. Глумци то воле, јер не морају да уче текст напамет већ га читају, не морају да се шминкају или одевају и сви веома уживају. Заиста освежавајуће.

Када сте већ поменули глумце, познат је ваш рад с многим глумачким легендама, али с којима сте ви највише волели да радите?

Највећи и најневероватнији таленат имао је Ли Марвин. Од њега сам толико много научио о филмској глуми. О начинима како се глумац односи према камери, о његовим физичким умећима и кретањима. Марвин је у том смислу био попут балетског играча. Веома драг као човек, веома спреман да као глумац проба све и да се никада не осврће уназад.

И ко још?

Обожавао сам и Џона Војта с којим сам сарађивао у филмовима „Ослобађање” и „Генерал”. Он је био један од свега неколико америчких глумаца који су умели да глуме с перфектним акцентом. Са Шоном Конеријем сам снимио „Зардоз” и од тада смо постали веома добри, кућни пријатељи.

У интервјуу за „Холивуд рипортер”, одговарајући на питање о глумцима најтежим за рад, поменули сте Ричарда Бартона?

Да, али нисам рекао да је с њим било најтеже радити. Рекао сам да ме је он малчице разочарао.

Зашто?

Зато што сам, радећи с њим филм „Истеривач ђавола II: Јеретик”, уочио да он није био добар филмски глумац, у смислу да није могао ни умео да користи своје тело на најбољи начин. Код Ричарда Бартона је све долазило из његовог фантастичног гласа и главе и очију у крупном плану. Све испод његовог врата било је некако инертно и за потребе филмова проблематично. Али, Бартон није био тежак за сарадњу. Напротив.

У Кану сте изјавили да вам је „Краљица и домовина” последњи филм?

Јесам и заиста тако мислим, мада нећу трошити време на уверавање људи у то јер ми ионако нико то неће веровати.

Постало је тешко режирати филмове?

Одувек је то било тешко, али ме је овај филм умало убио. На снимању ми је помагала ћерка, слушали су ме добро, а и имам сада овај штап па је свима било јасно шта с њим могу да им урадим. Он не само да ми помаже да се држим на ногама и ходам, већ је и врло добро оружје.

Увек се за Вас говорило да гледате много филмова?

Тако је и данас. Стално гледам филмове и пратим кретања. Гледао сам и филмове Емира Кустурице. Он је веома оригиналан филмски стваралац. Енергичан, усковитлан.


Коментари4
49c86
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Irci, Skoti i engleska kraljica
Ako vam Irac ili Skot ne kaze ili pokaze da ne voli englesku kraljicu, onda je najverovatnije da mu je neko odsekao jezik.
редовни читалац
Диван, диван текст. Као да смо присуствовали разговору. Поштовање непогрешивом аутору.
коста д
Уме Политика да обрадује, "поклони" текст за уживање.
slomo bengabri
Odličan intervju. Opisi L. Marvina i R. Bartona su sjajni. Inače, iz intervjua se može dosta naučiti koliko god to izgledalo smiješno. Ovaj s Burmanom prevazilazi sva moja očekivanja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља